Цело једно поглавље у монографији „Трагом митровачке казнионе” посвећено је чувеном џелату Краљевине Југославије Карлу Драгутину Харту, који је остао упамћен по својих 108 погубљења на „господски начин” – у фраку и белим рукавицама, поклонивши се након егзекуције жртви речима: „Ја нисам крив за твоју смрт!”
„Прикупљајући архивску грађу за израду монографије о историји Казнено-поправног завода у Сремској Митровици у архивама Загреба и Беча, наишли смо, између осталог, на податке о егзекутору Карлу Драгутину Харту, занимљивој личности тог времена. Рођен је 1879. године у Карлину, у данашњој Чешкој Републици. После Првог светског рата занат је почео учити од тадашњих познатих џелата Алојза Сајфрида и Флоријана Маузнера, да би 1922. године постао Сајфридов помоћник, а након његове смрти главни егзекутор Краљевине Југославије. Ту је дужност обављао од 1925. до 1941. године”, причају Небојша Драгановић и Ђорђе Цвијановић, аутори обимне монографије из три тома „Трагом митровачке казнионе” о историји највећег затвора на Балкану, коју су писали скоро осам година прикупљајући документацију по региону.
О личности Карла Драгутина Харта остали су бројни записи, како у архивама, тако и у новинама тог времена. Писало се да је путовао по целој држави, а свакој егзекуцији претходио је устаљен ритуал. Када би добио решење о месту и датуму извршења смртне казне, његов помоћник паковао би кофер са неизоставним црним фраком, увек новим белим рукавицама и цилиндром, који је наследио од свог „идола и учитеља” Сајфрида. Испод уредно сложеног одела били су спаковани конопац и црна маска за осуђеника.
Обичај навлачења капуљаче жртви уведен је због џелата, а не осуђеника, јер се веровало да ће га, у супротном, душа убијеног видети кроз његове очи, те му се касније осветити!
„У архивама смо нашли записе који сведоче о свим појединостима самог погубљења. На вешалима митровачког затвора, као и свуда где је Харт наступао, одвијао се исти сценарио. На месту извршења, џелата и његовог помоћника чекали су председник судског већа, државни тужилац, бранилац, лекар и записничар, а по жељи осуђеника био је присутан и свештеник. Стража је доводила осуђеника до председника суда, који му је поново читао судску пресуду”, каже Драгановић.
Ти последњи тренуци осуђеног на вешање били су, по Хартовим речима, и најмучнији. Када би коначно постали свесни шта их чека, осуђеници су се тресли, плакали, молили и отимали се.
У Краљевини Југославији нису постојала класична „Г” вешала; погубљење се вршило на аустроугарски начин – вешала су представљала стуб забијен у земљу, са при врху прикуцаним клином с којег је висио конопац. Испред је била столичица за осуђеника, а џелат је стајао на малим мердевинама иза стуба.
„Жртви вежемо руке, мој помоћник му помаже да се попне на столичицу, док се ја за то време пењем на мердевине. Левом руком држим осуђеника, десном му омчу пребацујем око врата и црну маску преко главе. Апсолутна је тишина, сви присутни скидају шешире. Помоћник тада избије столицу испод осуђеника, хвата га за ноге и једним трзајем повлачи ка земљи. Ја стојим иза мердевина и повлачим омчу. За неколико секунди жртва губи свест. Силазим са мердевина, прилазим погубљеном и узимам га за руку. Пратим пулс, и када установим да срце више не куца, скидам рукавице, бацам их под ноге обешеног и кажем: „Ја нисам крив за твоју смрт!”, описивао је Харт до танчина тадашњим новинарима егзекуцију.
Био је ожењен и имао четворо деце. Умро је у Сарајеву 60-их година прошлог века, али се поуздано не зна кад.
Славни разбојник Чаруга умро кукавички!
Остало је забележено да је Карло Драгутин Харт, као помоћник Алојза Сајфрида, 1925. године асистирао у Осијеку на погубљењу чувеног разбојника и убице Јове Станисављевића Чаруге, који је побегао из митровачког затвора где је служио казну. У моменту смрти имао је само 28 година.
У тадашњој штампи објављено је да су, по први пут у историји казнионе, штампани плакати, облепљени по целој Славонији и Срему, и продаване улазнице за погубљење, које су плануле у рекордном року! На егзекуцију је пристигло 3.000 људи, а доведени су чак и осијечки глумци да уче како изгледа тренутак смрти.
Чаруга је био познат као велики заводник, имао је десетине вереница, од сељанки до бароница, од младих девојака до средовечних удовица. У почетку се, по сведочењу сведока, држао кочоперно, а публици поручио: „Збогом народе, Чаруга путује! То није тако страшно, идемо весело!”
Али, током читања пресуде постајао је све нервознији и уплашенији, да би га на крају вукли до вешала, јер се толико жестоко опирао, причао је Харт.
Ауторка: Нарциса Божић
