После последњег пописа становништва, види се да само градови у јужној Војводини расту – и то на потезу од Сремске Митровице до Панчева, укључујући цео источни Срем и новосадску регију. Наравно да све ово има везе са све већом централизацијом и развојем Београда, те тако профитира онај ко је најближи Београду, или да парафразирамо Краљевића Марка – „благо оном ко је најближе Марку“.
А ту се, и због близине Новог Сада и Београда, а и због аутопута, Митровица нашла у доброј позицији, па су људи после дуго времена почели да се досељавају – неки се враћају кући због несносних цена некретнина у Београду и Новом Саду, неки се досељавају из суседних села, неки из Новог Сада и Београда (овај феномен је видљив и у Руми, Инђији, а нарочито Бановцима или Панчеву).
Не треба занемарити ни уплив руских и украјинских досељеника склоних мирнијем животу. Све је ово допринело да и градња у граду почне да цвета и крене стопама оне у „две престонице“ (израз позајмљен из Русије, али овде се односи на државу и покрајину). Баш тим стопама? Па, срећом, не.
Историјски осврт – или don't look back in anger
Оејзис (Oasis) су имали песму „Не гледај уназад у бесу“, а то је често лакше рећи него учинити. Све у свему, након 1945. Митровица је имала среће, попут Сомбора, Суботице или Вршца, да буде „испод радара“ када су велики урбанистички мејковери социјалистичке ере били имплементирани. Нови Сад и Зрењанин нису били те среће.
Али, нису ни овде социјалистички урбанисти мировали. Посебно их је нервирало приобаље, и Трг Браће Радића, па су ту порушили пуно тога. На Тргу Браће Радића су и саградили поново зграде исте висине и једнако ушорене, само у модернистичком и функционалистичком стилу, а у приобаљу – па просто, те палате моћника из времена буржоаске власти им се никако нису дојмиле па су одлучили да просто срежу целу улицу и оставе је тако недовршену, уз пар изузетака.
А имали су планове и за даље – цела Рибарска обала је требала бити срушена и на том је месту требао нићи кеј са социјалистичким зградама, али се то срећом није десило, и сада још увек имамо оно што би се у британској уличној терминологији називало „crescent“ а у нашој „венац“, углавном старинских кућа.
Пажња социјалистичких урбаниста била је углавном усмерена на велика стамбена насеља, а онда су дошли ратови и транзиција, а Митровица је остала баш на „незгодном месту“, на путу ка Хрватској и БиХ, две земље где се „не иде“, те је некадашња предност сада постала фактор кочења развоја.
Novi plamen gradnje od 2016.
Требало је дочекати 2016. да се види преливање бума станоградње у Митровицу, са првим зградама које почињу да ничу дуж некадашње главне улице античког Сирмиума, Виа Сирми, која је спајала Рим и Цариград, и до изградње аутопута, била је тзв. „стари пут Београд – Загреб“.
Ту се први пут и видела рука законодавца, који је прописао да се поштује готово униформно етажна формула По+3+Пк, односно, лаички, у питању су „четвороспратнице“. У тексту о некретнинама 2017. сам написао да је цена квадрата у улици старинског имена Стари шор негде око 700-750 евра, што је сада скоро за 60% повећано, али то се и очекивало.
Но, ако за Митровицу није катактеристично „дизање увис“, овде је карактеристичан један други облик џентрификације, а то је згушњавање. Наиме, војвођански градови су често познати по изненађујућим парцелама празног простора или по парцелама које су објективно огромне, а наследиле су улогу некаквих постиндустријских целина које заправо и никада нису ни биле индустријске.
Можемо рећи да је на делу и овде својеврсна џентрификација, која је руку на срце, остала на „људским пропорцијама“.
Рецимо, биле су стоваришта дрвета, грађаре, и слично, и налазиле су се на некадашњим периферијама које то више нису. Или су у питању енормне баште иза старих кућа које су пружиле простор да се „пробију нове улице“, односно, иза некадашњих кућа сада су направљене „решетке“ нових улица, са новим стамбеним зградама. А онда су, у ново време инвеститорства у некретнине, препознате као уносне парцеле за грађевински простор, тј. квадрате, а не само грађевински материјал или засади поврћа и воћа.
Иако је овакав начин у урбанизму вредан хвале, и преферира се уместо „urban sprawl“-а, питање је колико је у овом случају све изведено елегантно, а колико је у питању стихијски или инвеститорски урбанизам. Можемо рећи да је на делу и овде својеврсна џентрификација, која је руку на срце, остала на „људским пропорцијама“, што се не може рећи за Београд или Нови Сад. За ове друге примере погледати најновији пројект око Спенса или невероватно ширење сада већ мастодонтског плана Београда на води који постаје „američki downtown“.
Шта се гради на римској стради?
Наравно, кад је већ законодавац прописао форму По+П+2+Пк, онда се то и поштује, а прве зграде су биле нажалост „безличне кутије“, често сиве боје, без украса – епитом депресивне и немаштовите савремене градње која је што повољнија за инвеститора а за пролазника и станара – то је расадник црних мисли кад крене да пада киша у сумрак. (Можда је најгора фаза била фаза АЛУ-бонда, која је за нама.) Људи су се питали – „да ли ће сви градови изгледати исто и – чак не ни лепо?“.
Али, срећом, ускоро је преовладала једна занимљива мешавина „скандинавског“ и „медитеранског“ стила, у коме се веома често користи тамносмеђа фасадна опека, која даје топлину и која је веома популарна на северу Европе, и блештаво беле површине у контрапункту, које имају одређени „медитерански“ вајб. Све ово је допринело да зграде делују елегантније и полетније; ведрије без употребе кича као јефтиног „ружа за зградине усне“.
Један изразити пример „северњачког утицаја“ је зграда на Рибарској обали која би се врло комотно могла наћи негде у Ослу.
Такви примери се налазе у Старом шору, на Булевару Арсенија Чарнојевића (источни део Виа Сирми, заправо иста улица као Стари шор) и у још неколико квартова. Један изразити пример „северњачког утицаја“ је зграда на Рибарској обали која би се врло комотно могла наћи негде у Ослу, са својим тамним бојама (иначе прва либанска инвестиција у граду – инвеститора Берyтус, која је после продата некоме другом због кризе у тој земљи).
И тај део града може можда очекивати сличну изградњу, будући да се баште у том делу претварају у бару Балатин, која се убрзано исушује, те се може претворити у игралишта или паркинг просторе, или дворишта зграда. С тим што ће, ако се то деси, за разлику од социјалистичких планера, Рибарска обала заиста заличити на Осло а не на, рецимо, Дунавски кеј на Доњем Дорћолу, како је првобитно планирано.
Комплекс Диана Резиденс, који се тренутно завршава, очевидно црпи инспирацију из градске архитектуре и „хабсбуршке патине“.
Са друге стране, инвеститори којима није само до брзе зараде, али нису склони ни модерним решењима, бирају наслањање на „Архитектонски устанак“, о коме смо већ писали, а један такав комплекс је Диана Резиденс на широком простору негдашњих башти између улица Северни бедем, Краља Петра I, Стари шор, Јупитерова и Јована Цвијића, који се тренутно завршава – а који очевидно црпи инспирацију из градске архитектуре и „хабсбуршке патине“.
Један од занимљивијих комплекса је на парцели коју чини некадашња грађара иза објекта Војарне (аустроугарске касарне и складишног простора), а између данашње улице Жртава фашизма (којој номинално припада), старог православног гробља, Спомен-парка „Спомен-гробље“ и новог Забавишта „Пчелица“, где се планира затворени комплекс на „brownfield“ локацији, али је освежавајуће што густина искоришћености парцела неће бити велика, те се планира пуно зелених и дворишних површина које ће бити уређене за шеталишта и игралишта уз пуно подземних гаража.
Европа је схватила да се возила толико брзо умножавају да надземне гараже више не могу да издрже сва та возила – и то је похвално, али је прилично естетски проблематично како се у неким градовима те подземне гараже решавају са надземним елементима – видети случај Бановине или Модене у Новом Саду.
Investitori se često zanesu pa misle da će pokupovati i susedne kuće i nastaviti niz, ali Sremci su tvrde glave, te to ne ide lako.
За крај, опет се враћамо на срушене палате на обали у самом центру. Како је временом идеја да овде буде празан простор постала и непопуларна код грађана, у естетском смислу, а идеја да се овде лукративно могу саградити нове зграде, донела је парадокс да се сада на месту срушених палата – граде савремене зграде са равним крововима, великим терасама, лепим погледима на реку, уз незаобилазне дрвене оплате и утисак неког хотелског комплекса на Медитерану.
Све нам ово говори да „природа презире вакуум“, а да је урбанизам – веома подложан природним законима. Колико се поштују принципи амбијенталних целина – нисмо сигурни, али свакако је естетски прилично прихватљиво. Све у свему, у Сремској се Митровици гради на један природнији и органскији начин, без енормног заузећа парцела – оставља се пуно простора за људе, оне који и доносе профит грађевинцима. Згушњава се, али се не иде бесконачно увис.
Често се инвеститори занесу па мисле да ће покуповати и суседне куће и наставити низ, јер њима је „ниско + старо = непрофитабилно“, али Сремци су тврде главе, те то не иде лако. Стога, можемо очекивати и више досељеника, што због бољег и хуманијег урбанизма, што због јефтинијих квадрата. А сами пројекти су у последње време прилично естетски пристојни, иако жељно чекамо неки смелији експеримент који ће нам приковати поглед – као награђена зграда на Булевару Ослобођења у Новом Саду.
П.С. Ако желимо неку „Топ 5 листу“ градилишта, она би могла изгледати овако:
Диана Палас (Diana Palace), Краља Петра I
Зграде у Улици Променада
Гарден, Улица Жртава фашизма
Зграда некада позната као Берyтус, Рибарска обала
Нове зграде на Виа Сирми (Стари шор и Булевар Арсенија Чарнојевића)
Преузето са: gradnja.rs, Жикица Милошевић
