Овог лета, улице појединих квартова нашег града откриле су свој шарм онима који су их истраживали пешке. Насеља Матије Хуђи, Деканска башта и КП Дом, некада важан део детињства многих становника, временом су прерасла у мирне, зелене просторе. Урбанисти су с визијом пројектовали ова насеља како би задовољили потребе будућих генерација. Упркос томе што се град мењао, ова насеља су углавном остала ниске спратности, са довољно простора између зграда, што је омогућило бујно зеленило и осенчене стазе.
Иако лични аутомобили нису били у широкој употреби у време изградње ових насеља, урбанисти су ипак предвидели довољан број паркинг места. Међутим, права вредност ових насеља лежи у зеленим површинама и игралиштима, која пружају простор за дечју игру и одмор у здравом окружењу.
Ако направимо паралелу са модерним урбанистичким решењима, где на малим просторима ничу бројне зграде окружене углавном бетоном, постаје очигледно да је нешто озбиљно погрешно. Деца се играју на врелом бетону, а дрвеће и природни хлад су реткост.
Поставља се питање: ко је крив за овакве услове становања? Често се прича о „инвеститорском урбанизму“. Међутим, инвеститори граде по урбанистичким условима које добијају од локалних власти, на основу планова које те исте власти креирају. Дакле, на локалној управи је да се брине о квалитету становања.
Ако би постојала политичка воља на локалном нивоу, прописи о минималним растојањима између зграда, обавезном броју паркинг места и површинама под зеленилом лако би могли да реше проблем. Уместо тежње ка мегалополису са небодерима, наш град би могао да остане питомо и зелено место за живот. Ако би сваки инвеститор био у обавези да посади једно дрво за сваки новоизграђени стан, нове генерације деце могле би одрастати у природном и здравом окружењу.
Како пронаћи равнотежу између материјалне користи и квалитетног становања у нашем граду? Одговор лежи у рукама локалне самоуправе. Наш задатак је да их стално подсећамо да се станови не граде само ради профита, већ да би људи у овом граду живели лепо, удобно и здраво.
Ауторка: Марица Јовановић
