Zašto su Kingsi morali da izgube?

 

Sakramento je valjda jedini NBA tim koji ljubitelji košarke u Srbiji gledaju isključivo kroz optiku koja ih vraća u prošlost. Istina, Kingsi su već deset godina jedan od najgorih timova u ligi pa im je nevesela sadašnjost nužno iskrivila optiku. Imajući u vidu njihov ovogodišnji draft, izvesno je da im budućnost neće biti nimalo bolja. Ostaje im jedino varljiva uteha jedne sezone kada su bili najbolji tim u ligi, ali sezone koja je zauvek obeležena – porazom.

Sa petnaestogodišnje distance, pitam se koliko zaista vrede fraze najzabavniji tim u ligi, najlepša košarka na Zapadu, najnesebičniji napad, igraju onako kako su to zamislili košarkaški bogovi etc. Mitski status Kingsi uživaju samo u Srbiji. U Americi oni su tek jedan od mnogobrojnih timova koji nije imao sreće: ’86 Hjuston je igrao protiv najboljeg tima Seltiksa u istoriji, ’97 i ’98 Juta je igrala u Džordanovo vreme u protiv jednog od najboljih timova ikada, ’96 Sijetl je bio premlad, kasnije ćemo saznati i ne baš pametan sa ugovorima, ’11 Majami je izgubio jer Lebron nije znao kada treba da preuzme kontrolu nad utakmicom, ’13 San Antonio nije uzeo titulu zbog promašenih slobodnih bacanja i velike trojke Reja Alena… Nesumnjivo da je određena količina sreće potrebna  za osvajanje titule ali porazi svih ovih timova nisu se desili usled nedostatka sreće. Štaviše, sreća nije imala veze sa njihovim neuspesima – na uticaj košarkaških bogova možete da se pozivate tek kada preduzmete sve što je u vašim rukama. Otuda, fraza nisu imali sreće je izgovor za neuspeh, verbalni ukras koji je ekvivalent onoj slavnoj poslovici o talentu i glupaku.

Dabome, Kingsi su bili i najtalentovaniji tim epohe sa početka veka – mislim na onu retku vrstu talenta za kolektivnu košarku koja je bila gotovo opipljiva u njihovoj igri (bez premca, dva najtalentovanija igrača početkom veka bili su Kobi i Šek). Svi smo mogli to da osetimo: svako je tražio slobodnog saigrača, igralo se na dodavanje više, svi su bili zaraženi nesebičnom igrom – čak i Kris Veber. Svakako se sećate tog napada: Divac i Stojaković su na desnoj strani sa loptom u rukama centra. Peđa telom fintira svog čuvara kao da će krenuti ka košu, taman dovoljno da ovaj napravi korak-dva nazad, zatim, brzo kreće ka Divcu koji pravi roling i postavlja blok za Peđu – uručuje mu loptu i sledi trojka. Vlade i Peđa igrali su majstorski p&r i p&p. Kada bi u narednom napadu pokušali isto, oba odbrambena igrača probali bi da izađu na Peđu i spreče šut za tri, ali Stojaković bi se otvorio ka košu i dobio savršen pas od Vlada za lagano zakucavanje. Ako bi sa slabe strane treći igrač došao u pomoć, lopta bi završila u rukama Krisa Vebera koji je bio siguran sa distance ili bi potražio Bibija i Džeksona koji su u uglu čekali loptu. Isti napad mogli su da igraju i Turkoglu i Veber, Veber i Bibi ili Divac i Bibi, ali tri igrača na drugoj strani terena nisu prestajala sa kretanjem. Trener Rik Adelman,u eri grubih odbrana i neefikasne košarke, imao je najbolji napad na svetu.

Kingsi su tri puta zaredom ispadali u plejofu od Lejkersa (2000, 2001, 2002). Prva dva puta, iako su bili odličan tim, Kingsi nisu imali šanse protiv ekipe iz los Anđelesa: 2000-te su bili osmi na Zapadu i iako su izgubili sa 3-2 u prvom krugu plejofa, dve pobede u Arko areni ulivale su nadu u bolju budućnost. Naredne sezone, premda su Kingsi bili neuporedivo bolji u regularnom delu sa odnosom pobeda i poraza 56-26 za drugo mesto u Pacifičkoj diviziji (odmah iza Lejkersa 57-25), opet su se sreli sa dominantnim protivnikom. U plejofu su igrali sa Kobijem i Šekom koji su napokon ukapirali kako bi trebalo da igraju – Kingsi su poraženi sa 4:0, ali samo jedna utakmica je završena sa više od deset poena razlike. Lejkersi su na putu do titule postali najuspešniji tim u istoriji plejofa sa 15 pobeda i samo jednim porazom a njihov tim iz sezone 2000-1 ubraja se među tri najbolje ekipe u istoriji lige.

U sezoni 2001-2 priča o Lejkersima bila je sapunska opera o Kobijevom golemom egu koji je postao prevelik za Lejkerse pa čak i za Los Anđeles. Pitanje kome ekipa pripada, Kobiju ili Šekilu, postalo je važnije od svega. S druge strane, Kingsi su bili najbolja ekipa u ligi sa skorom od 61-21 i prednošću domaćeg terena u plejofu. Te godine, Sakramento je imao dva ol-star igrača, Peđu i Vebera, a besmrtni trenutak za sve nas u Srbiji odigrao se tokom prenosa utakmice svih zvezda: komentator Ilija Kovačić uživo je prenosio utakmicu a u njegov boks nekako je došao Hido Turkoglu. Hido je u subotu uveče pogodio trojku u poslednjoj sekundi za pobedu  svoje ekipe Internacionalnih zvezda. Vlade Divac se u tom trenutku nalazio u Srbiji pa je Hido požurio da se pohvali:

„Ej, Vlade, pobedili smo. Dao sam trojku u zadnjoj sekundi.“

Vlade, pomalo očinskim tonom:

„Znam. Bravo, Hido. Čuo sam za to. Čestitam“

U tom trenutku ubacuje se Ilija sa opaskom:

„Hido, lakše malo, šta si navalio, poješćeš mi sve grisine.“

„Vlade, ovde neka zajebavancija!“

Početkom ovog veka navijali smo satove i obično se budili oko tri ujutru da bismo gledali Kingse. Onako sanjivi čekali smo da Stojaković ubaci trojku da bi Ilija Kovačić uzviknuo: „Peeđaaaaaa, bombaa!“ Sve utakmice Sakramenta u Srbiji tada je prenosila B92 pa smo bili osuđeni na Ilijine komentare: „Stojaković, za dvaaaaaa“, „Efikasno zakucavanje“, „Sjajan početak utakmice“, „Kris Veberović“, „auuaaa“ itd. Komentator koga smo, zbog njegovog nerazumevanja igre, obožavali da mrzimo u našim uspomenama neraskidivo je povezan sa tom generacijom Kingsa.

Posle Peđinog  promašaja na par sekundi pre kraja sedme utakmice, prestao sam da pratim NBA košarku. Verujem da je to bio slučaj sa mnogima, koji su te godine neispavani čekali njihove utakmice – posle Kingsa i generacije koju smo obožavali, za nas u Srbiji NBA više nikad nije bila ista… Interesantno, u mom sećanju ta Peđina lopta, bolje reći cigla, bila je kraj utakmice, iako to nije bio slučaj. Šek je ubacio samo jedno bacanje, a Bibi je, posle Brajantovog faula, pogodio oba penala za produžetke. U mom sećanju taj produžetak se nije odigrao. Sve se završilo sa tim promašajem. Da li moja iskrivljena uspomena ipak govori malo istine?

Narednim tekstovima pokušaćemo da odgovorimo na pitanja koja su nas mučila godinama: zašto je Peđa promašio šut koji je sa lakoćom uvek pogađao, kako je došlo do toga da je jedino Majk Bibi bio mentalno spreman za izazov sedme utakmice, zbog čega je liga pokrala Kingse najlošijim suđenjem u istoriji plejofa, kako su Kobi i Šek uspeli da disfukncionalnu ekipu Lejkersa dovedu do titule?

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *