Varljivo leto ’95

Donosimo vam uzbudljive delove iz knjige „Jedanaest prstenova“ Fila Džeksona i Džordanove biografije autora Rolanda Lejznebija,  posvećene sukobu koji je Majkl po svom povratku imao sa svojim novim saigračima.  Sve se završilo sa nečuvenim udaranjem Stiva Kera.

„Većina momaka poticala je iz programa na kojima nisu mogli da osete šta znači biti šampion“, objašnjavao je Džordan svoj grubi pristup novim saigračima. „Trudim se da ubrzam taj proces“.

Drugi faktor bio je lokaut tog leta. Tokom Falkovog licitiranja, Džordan je predvodio neuspeli pokušaj da sindikatu igrača oduzme legitimitet, a nasuprot njemu, na sasvim drugom kraju nalazio se Stiv Ker. Rejnsdorf se protivio Džordanovoj „otvorenosti“ povodom problema, ali on je to svejedno učinio. „Imali smo prikriveni sukob od tog lokauta“; prisećao se Stiv Ker, „jer sam ja predstavljao igrače Bulsa a Majkl je bio na strani ljudi Dejvida Falka koji nisu bili previše srećni sa predstavnicima sindikata, tako da je i to bio jedan dubinski nivo svega što se desilo. Svaka vežba, svaki trening bio je izuzetno intenzivan“.

Ker je osećao poseban nivo ogorčenosti, čak i mržnje, od strane Džordana. Ni na jedan način nije se radilo o rasnom pitanju, sa smehom je pričao Ker. „Nijednom nije spomnjao rasu. Bio je iznad toga. Nije me diskrimisao. Uglavnom nas je sve razvaljivao. Testirao je svakog od nas. Niste toga ni bili svesni u trenutku, ali on bi vas testirao i morali ste da mu se suprotstavite“.

Kerovo vreme da mu se suprotstavi došlo je trećeg dana trening kampa. „Ovako sam ja to zapamtio“, pričao je 2012. „Igrali smo i starteri su nas dobijali. Mi smo bili crveni tim a oni su se izvlačili sa faulima. Majkl je bio neverovatno grub. A Fil nas je ostavio i trknuo do kancelarije. Morao je da obavi telefonski poziv ili nešto drugo, a njegovo odsustvo definitivno je dovelo do situacije koja se malo otrgla kontroli. Majkl je kenjao bez prestanka. Ne sećam se tačno šta je pričao, ali bilo mi je svega dosta, jer sam video da nas fauliraju svaki put, Majkl je pravio faule u svakom napadu. Pomoćni treneri su sudili i nisu hteli da Majklu dosude ličnu. On je pričao i ja sam rešio da mu odgovorim“.

„Ne verujem da je to iko ikada uradio“, rekao mi je uz smeh.

Ker je dobio loptu a Džordan ga je opet faulirao. „On me je čuvao i, čini mi se, da sam upotrebio slobodnu ruku ili lakat, tako nešto, da ga skinem sa sebe, a on nije prekidao sa pričom. Onda sam ja počeo da brbljam u sledećem napadu, kretao sam u akciju kad me je on udario po podlaktici a ja sam mu uzvratio. U suštini, on je nasrnuo na mene. Džad Batler je kasnije ovako opisao: „Bio je kao velociraptor“. Ja sam ličio na dete iz Parka iz doba Jure koje je napao velociraptor. Nisam imao šanse. To je bio pokušaj nanošenja teških fizičkih povreda. Vikali smo jedan na drugog, a hvala bogu što su naši saigrači uleteli i razdvojili nas. Očito, primio sam pesnicu. Ne sećam se da me je udario“.

Bila je to prva i poslednja tuča u Kerovom životu. „Lajali smo jedan na drugoga i to se otrglo kontoli“, sećao se Ker, sin karijernog diplomate. „Hteo je da nam stavi do znanja da su nas razbijali. Dobro sam znao da su nas razbijali. Nije on morao da mi priča o tome. Prirodno je da  sam popizdeo zbog toga. I ostali su popizdeli. Međutim, desilo se da je čuvao mene u tom trenutku“.

Džekson je video incident i smatrao je da je to ozbiljna pretnja timskoj hemiji. „Majkl je izleteo sa treninga“, pričao mi je Ker, „Fil mi je prišao želeći da porazgovara sa mnom. „Ti i Majkl morate da izgladite stvari. Moraš da pričate sa njim i da sredite stvari“. Kad sam stigao kući, na telefonskoj sekretarici čekala me je poruka, od Majkla, u kojoj se izvinjava. Bilo je čudno, jer od tada nadalje naš odnos je postao sjajan. Samo posle par dana, bilo je čudno sve što se desilo, ali on me je očito od tog trenutka prihvatio“.

Sa tim incidentom, Džordan je preuzeo potpunu kotrolu nad timom. Ranije je koristio bes i mentalno zastrašivanje do pogura grupu, a sad je tome dodao i pretnju nasiljem. Stvorio je atmosferu koje će mu u naredne tri sezone dozvoliti da upravlja Bulsima po svojoj volji. U tome nije bio usamljen. Napravio je partnerstvo sa Filom Džeksonom, drugom dominantnom ličnošću u timu, što je stvorilo izuzetno disciplinovanu grupu.

Zbog toga je Džekson Džordana nazivao alfa mužjakom. Džekson je želeo da umiri i usmeri Dordanovu žustrinu sa zen tehnikama, umnom usmerenošču, meditacijom i drugim stvarima. „Na ličnom planu, on nije puno govorio“, Ker je pričao o Džordanovom pristupu. „Dosta toga artikulisao je na košarkaškom planu. Hoću da kažem, on je imao svoja uverenja. Tokom filmskih sesija, on bi sve vreme pričao, a Fil bi ga ponekad zamolio da govori – dakle, on je koristio svoj uticaj na nas tokom utakmica, ali ne toliko na ličnom planu“.

Taj osobeni pristup pokazao se u najekstremnijem vidu tokom prvog trening kampa posle Džordanovog povratka, ali ta dinamika nastavila se i kroz tri veoma uspešne i turbulentne sezone, ispričao je Ker.

„On dobro zna da se ljudi njega boje“, Džekson je pričao te jeseni. „Morao sam da ga obuzdam kada se vratio prošle godine. Nije mu smetalo da igra sa Vilom Perdjuom… ali bio je oštar prema Luku Longliju. Bacao mu je lopte koje, tada sam mislio, niko ne bi mogao da uhvati, a onda bi ga pogledao „onim“ pogledom. Stavio sam mu do znanja da Luk nije Vil Perdju, da je sasvim u redu da ga testira i da vidi od kakvog je kova, ali hteo sam da igra sa njim jer je bio krupan, nije se bojao da koristi svoje telo, jer ako dođe do serije protiv Orlanda, trebao nam je neko da čuva Šekila O’Nila“.

Džekson, koji se uvek trudio da uspostavi jasnu hijerarhiju u ekipi, sada je imao Džordana zaduženog da nemilosrdno sprovodi njegovu volju. Takođe su imali pomoć Teksa Vintera, koji je uvek bio oštar prema igračima ako bi uočio da su se preterano opustili.

Iz knjige Fila Džeksona „Jedanaest prstenova“:

Majkl je bio na prelomnoj tački. Smetali su mu komentari novinara tokom serije protiv Orlanda da je izgubio oštrinu i da više nije isti igrač. Zato se tog leta vratio u teretanu, rešen da telu opet da košarkaški izged. Čak je imao košarkaški teren  pored studija u Los Anđelesu dok je snimao „Space Jam“ da bi vežbao na pauzama između setova i radio na fejdavej šutu koji će postati njegovo glavno oružje. Kad je stigao na trening kamp u oktobru, u očima je imao pogled osvetnika.

Nedelju dana od početka kampa imao sam konferencijski poziv sa medijima koji se preklapao sa jutanjim treningom. Kad je moj asistent došao na parket da mi kaže da je vreme, rekao sam trenerima da odlože igru pet na pet i da vežbaju šut dok se ne vratim. Poziv je trajao samo petnaest minuta ali, pre nego što sam završio, na mojim vratima se pojavio naš domar, Džoni Ligmanovski, i rekao: „Bolje požuri. EmDžej je upravo udario Stiva Kera. Sad je u svlačionici i sprema se da napusti trening“. Majkl i Stiv su se pokoškali i malo gurali dok Majkl nije udario Stiva i napravio mu šljivu na oku.

Kad sam stigao u svlačionicu, Em Džej se spremao da uđe pod tuš. Rekao je: „Moram da idem“. Odgovorio sam mu: „Bolje ti je da nazoveš Stiva i izviniš mu se još danas“.

Za Majkla je to bilo zvono za uzbunu. Upravo se potukao sa najmanjim momkom u timu ni zbog čega. Šta se dešavalo? „Pogledao sam se u ogledalo i sebi rekao: Znaš šta? Ponašaš se kao idiot“, Džordan se kasnije sećao. „Znao sam da moram više da poštujem saigrače. Takođe, morao sam da budem svestan da pokušavam da se vratim u formu. Trebalo je da budem otvoreniji prema njima“.

Ohrabrivao sam Majkla da počne da radi sa Džordžom Mamfordom. Džordž je dobro znao kroz šta Majkl prolazi jer je gledao svog prijatelja Džulijusa Irvinga dok je prolazio kroz sličan pritisak kad je postao superzveda. Majklu je bilo teško da bude blizak sa saigračima jer je bio, kako je Džordž govorio, „zatvorenik sopstvene sobe“. Nije sa njima mogao da se pojavljuje u javnosti, kao što je to često radio Skoti. Mnogi novi igrači su ga se bojali pa je i to stvaralo jaz između njih.

Majkl je bio oduševljen sa treningom“usmerene pažnje“ koji je Džordž vežbao sa ekipom jer su igrači postajali bliži na nivou mentalne usmerenosti. Džordž je mislio da Majkl mora da promeni svoj pogled na liderstvo. „Moraš da budeš prisutan u svakom trenutku i da preuzmeš odgovornost za svoj odnos prema sebi i drugima“, kaže Džordž. „To znači da se prilagodiš ljudima i prihvatiš ih onakve kakvi jesu. Umesto da očekuješ od njih da postanu nešto više i guraš ih ka tome, bolje je da ih prihvatiš i povedeš ih tamo gde ti želiš“.

Dok je Majkl igrao bejzbol, Džordž i ja smo promenili okruženje kako bismo povećali mogućnost igračima za mentalni, emitcionalni i duhovni razvoj. Da bi se Majkl stopio sa saigračima i postao njihov vođa na parketu, morao je bolje da ih upozna i da se poveže sa njima na emocionalnom nivou. Morao je da shvati da je svaki igrač poseban i da je bitan za tim.Njegov posao, kao lidera,bio je da shvati kako da izvuče najviše iz svakog od njih. Džordž je govorio da Majkl mora „da iskoristi svoju košarkašku intuiciju i prenese je sa terena u život, da bi popravio svoj odnos prema drugima“.

Majkl je prihvatio taj izazov, jer se i on u međuvremenu promenio. Još uvek je bio žestoki takmičar, ali je postao malo pristupačniji. Nije bio tako strog prema drugima i bio je svestan da ne može sve sam. Igrajući nižerazredni bejzbol, mnogo vremena je provodio sa svojim saigračima, tada je ponovo otkrio uživanje u druženju sa drugima. Želeo je više od svega da to opet oseti u Bulsima.

Radeći sa Mamfordom, Majkl je prihvatio da bude vođa koji se prilagođava svakom saigraču. Doneo je odluku da će nekim igračima svojim telom pokazati kako bi trebalo da se postave, za druge je prosto bilo dovoljno njegovo fizičko prisustvo – to je bio Skotijev slučaj. „Skoti je bio jedan od momaka za koje sam morao svaki dan da budem tu“, kaže Majkl. „Ako bih uzeo slobodan dan, on bi uradio isto. Ali, ako sam bio prisutan svaki dan, on bi me pratio“. Sa drugim igračima – posebno Denisom –Majkl je postajao emotivan. „Niste smeli da vičete na Denisa. Morali ste nekako na par kratkih sekudni da uđete u njegov svet da bi razumeo šta mu govorite“. Sa ostalima Majkl je komunicirao uglavnom na verbalnom nivou. Primer: Skor Barel, koji je igrao centra za Bulse 1997-8. „Mogao sam da vičem na njega i on bi sve ukapirao“, kaže Majkl, „ali to mu nije ni najmanje smetalo“.

Nije morao da brine o Keru. Tuča je napravila čvrstu vezu između njih dvojice. „Od tada nadalje Majkl me je gledao drugačije“, kaže Stiv Ker. „Nikad me više nije izazivao ili kinjio. Takođe, počeo je da mi veruje na terenu“. Majkl dodaje: „Najviše sam poštovao Stiva jer je, pod jedan, bio u situaciji gde nije imao šanse da pobedi; pod dva, suprotstavio mi se. Kad sam počeo sa faulima, krenuo je na mene. To me je razbesnelo. Otuda je poteklo naše uzajamno poštovanje“.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *