Tužna tradicija Njujork Niksa

Generalni menadžer Njujork Niksa i jedan od najboljih trenera i istoriji NBA, Fil Džekson, u više navrata je isticao šta za njega znači to što je deo organizacije Niksa. Njegova supruga Dženi Bas je nedavno izjavila da je za Fila „karijera ispisala pun krug – počeo je kao igrač u Njujorku i sada se vratio kao menadžer“. U njegovu iskrenost ne treba ni najmanje sumnjati. Naprotiv. Fil Džekson je oduvek isticao koliko mu je Njujork na srcu, neumorno je isticao značaj legendarnog trenera šampionske generacije Niksa Rona Holzmana i toga što je od njega naučio „kako se košarka igra na pravi način“. Kada Fil Džekson jednog dana premine, na srcu će mu naći istetoviran logo Niksa. Stvar je u tome što su svi koji prate i vole Nikse očekivali da sa Filom nastupa novo doba koje će imati sva obeležja Džeksonove košarkaške mudrosti: strpljenje, promišljenost, pažljiva selekcija i rad sa igračima na njihovoj nesebičnosti, suptilne poruke o smislu žrtvovanja individulnih statistika zarad dobrobiti tima, „napuštanje ega“ i insistiranje na kolektivnom iskustvu ekipe i, pre svega i iznad svega, napad u trouglu koji simbolično u sebi sažima sve ovo na čemu insistira veliki trener.

Nevolja je u tome što Džekson sa sobom, istina ovaj put u ulozi generalnog menadžera, nije doneo nijednu od narečenih vrlina (osim igre u trouglu koja je, očekivano, doživela krah) ali je zato uspešno nastavio, sada već višedecenijsku, lošu tradiciju kluba iz Velike Jabuke. Niski su napravili jedan niksovski potez, kakav se možda očekivao od kluba iz Njujorka ali ne i od Fila Džeksona – krajnje problematičan, posve neizvestan i moguće katastrofalan potez. Džekson je u jutros doveo u redove Niksa iz Čikaga doveo, nekadašnjeg najkorisnijeg igrača lige, Derika Rouza, a uz njega i Džastina Holideja i pravo na jedan pik iz drugog kruga drafta 2017. U Čikago je poslao Robina Lopeza. Hozea Kalderona i Džerena Granta. Ukratko, Džekson je napravio potez koji je u najboljoj tradiciji najlošijih poteza Njujork Niksa: odrekao se najmlađeg igrača (Granta), smanjio „dubinu“ klupe, pustio solidnog igrača sa pristojnom visinom ugovora (Lopeza) i doveo veliko ime koje je poslednjih godina prepoznatljivije po povredama nego po igrama na terenu (Rouza).

Priča Derika Rouza nam je dobro poznata jer smo je već toliko puta čuli: neverovatno atletski nadareni mladić stiže u posrnulu franšizu i diže je sa dna, a onda sledi povreda koja ih zauvek menja ili im uništava karijeru. Lista je podugačka: Bil Volton, Ralf Sampson, Leri Džonson, Alonzo Morning, Grent Hil, Peni Hardvej… Sa ove kratke liste ol-star igrača čije karijere su uništene povredama, jedino je Bil Volton bio MVP lige iako (kratka-možda je bolje reći pre povrede) karijera Derika Rouza ima puno sličnosti sa (kratkom) karijerom Ralfa Sampsona. Volton je imao još jedan veliki uspeh u poznoj fazi svoje karijere jer je bio najbolji šesti igrač lige kao deo šamionskog tima Boston Seltiksa ’86. Ralf Sampson posle povrede nikada nije dostigao nivo iz svoje prve tri sezone.

Otuda Derik Rouz u Njujorku je samo nastavak jedne loše tradicije koja, premda moguća uvek i svuda, nigde nije nije poprimila obrise jedne osobene tradicije. Njujork Niksi imaju tradiciju dovođenja slavnih imena (koji su ujedno i povređeni igrači) u Veliku Jabuku pod okolnostima sličnim Rouzovim. Od njih bi moglo da se načini bratstvo istegnutih ligamenata po najskupljim cenama. To bratstvo čine: Antonio Mekdajs, Stefon Marberi, Edi Kari, Stiv Frensis, Peni Hardvej, Karmelo Entoni, Andrea Barnjani i, od danas, Derik Rouz. Svim ovim igračima zajedničke su teške povrede nakon kojih se o njima uvek govorilo u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo ključu jer ono što se zaista desilo nije bilo ni najmanje prijatno za gledanje. Dakle, govorimo o karijerama koje nikada nisu dotigle svoj vrhunac zbog povreda ili nečeg drugog.

Poslednjim potezom Fil Džekson se nadovezuje na tradiciju koju su svojevremeno uspostavili dvojica, po mišljenju mnogih, najgorih ikada, generalnih menadžera u NBA – Skot Lejden i Ajzeja Tomas. Njih dvojici nije dugo trebalo da legendarnu franšizu pretvore u jedan od najgorih klubova u cele lige. Lejden je bio generalni mendadžer Niksa samo dve godine (1999-2001) a za to kratko vreme potpisao, između ostalog, je Latrela Sprivela a Alenu Hjustonu je dao najveći ugovor u istoriji kluba (100 miliona dolara za 6 godina). Sprivela danas više pamtimo po stvarimo koje je radio van terena nego na njemu (dok je u Golden Stejtu davio trenera u Njujorku je napravio saobraćajni udes dok se trkao autoputem). Alen Hjuston je dobio ogroman novac iako do tog trenutka nikada nije imao više od 20 poena po utakmici. Ne iznenađuje što je Hjuston doživeo sudbinu, usuđujem se da kažem, tipičnu za zvezdu Niksa – povukao se tokom sezone 2003/4 zbog hronične povrede kolena, dok je klubu ostalo da mu isplati još 40 miliona dolara od ugovora. Lejden je zatim u Denver poslao Markusa Kembija, Marka Džeksona i Nenea Ilarija (kao 7-mi pik sa drafta) za već povređenog Antonija Mekdajsa. Mekdajs je odigrao samo 18 utakmice za Nikse.

Kao da Skot Lejden nije bio dovoljno loš, nasledio ga je neuporedivo gori Ajzeja Tomas. Tomas je tri godine bio generalni menadžer (2003-) i još dve je bio glavni trener (2006-8). Pre ne go što je preuzeo mesto glavnog trenera 2006. godine, Njojurk je imao drugu najlošiju ekipu u ligi ali zato ubedljivo prvu po visini ugovora. Niksi su na ugovore te godine potrošili 126 miliona dolara, dvostruko više od seleri kepa, i 30 miliona više od Dalas Maveriksa koji su te godine bili šamioni Zapada. Tomas je, u nameri da Niski urade nešto potpuno drugačije, u Njujork doveo Zeka Rendolfa i Džeroma Džejmsa. Tomas je planirao da sa ovim centrima njegova ekipa postane „veća“ dok je opšti trend lige bio da se timovi „smanjuju“ tj. da se traže igrači koji će moći da šire teren, ubrzaju igru i otvore šuteve za tri poena – uloga koja nikada nije pripadala tradicionalnim centrima. Nevolja sa ovom dvojicom centara bila je u tome što oni nisu bili dobri u odbrani a pritom su obojica imali problem sa težinom. Tomas se pokazao i kao osoba kojoj nije mesto u menadžmentu jer ga je jedna žena tužila za vređanje na seksualnoj osnovi pa su Niksi platili 11 miliona i postavili ga na mesto trenera! Tomas je trejdovao dva pika iz prve runde za Edija Karija, centra koji nije bio dobar u skoku i odbrani ali se zato uspešno gojio. Ajzeja je zatim u Njujork doveo Stiva Frensisa, u nadi da će Stefon Marberi i on moći da postanu dobar bekovski par. Naravno da se to nije desilo pa su Niksi naredne godine morali da trejduju Frensisa. Tomas je nameravao da gradi šamionski tim oko Marberija, draftovao je u prvoj rundi Renalda Balkmana… Kao glavni trener ostaće upamćen po tuči u Denveru jer je od svojih igrača tražio da „igraju muški i grubo fauliraju igrače Nagetsa“.

Dovođenje Derika Rouza u Njujork ispunjava sve loše aspekte Tomasovih poteza. Uz to, Rouz je u poslednjoj godini ugovora – ukoliko pronađe svoju MVP formu i odigra sjajnu sezonu, već naredne godine mogao bi da promeni tim ili da košta Njujork mnogo novca.

Među stručnjacima dominira mišljenje da ovo nikako ne može biti dobar potez uprave Niksa. Optimisti tj. oni koji su odani navijači, misle da bi ovo mogao biti dobar potez jer uprava ovako pokazuje Kevinu Durantu ga gradi ozbiljan tim (kažem vam: navijači NJujorka su toliko očajni da su spremni da poveruju u svakakve teorije)?!? Cinici su već spremili još jednu teoriju, u kojoj se možda krije zrnce istine: Nameravaju li Niksi da tenkuju?
0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *