Sve što ste hteli da znate o salary cap-u a niste smeli da pitate

Nakon što je „The Greek Freak“ potpisao produžetak ugovora sa Milvoki Baksima koji će mu za četiri godine doneti 100 miliona dolara, postavilo se pitanje zašto dve strane jednostavno nisu sačekale kraj sezone kada bi Janis postao ograničeni slobodni agent koji bi mogao da potpiše ugovor na pet godina i da dobije 25% kepa. U ovom slučaju, obe strane su imale podsticaj da potpišu ugovor ove godine jer Milvoki na taj način vezuje Adetokumba pre nego što počnu pregovori o novom kolektivnom ugovoru (Collective Bargaining Agreement –CBA) nakon ove sezone, a Janis dobija dugoročnu sigurnost, čak i u slučaju da kep za narednu sezonu bude manji od projektovanih 102 miliona dolara.
Iako ne verujem da će sledeće godine doći do „lock out-a“, hajde da istražimo temu koja će dominirati u razgovorima po kancelarijama NBA timova. I zašto Džej Ar Smit neće dobiti 45 miliona dolara za tri godine.
Prvo, očigledno, pitanje je zašto uopšte postoji ograničenje u tome koliko jedan tim može da potroši novca na plate igrača (ali ne i trenera). Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da razumemo da je NBA (kao i NFL, NHL i MLS, ali ne i MLB) jedan socijalistički sistem vođen od strane kapitalista u kome je cilj da se zaradi puno, ali da niko ne dođe u situaciju da gubi novac. Naravno, to nije u centru objašnjenja koje Liga daje, već se insistira na tome da je u interesu navijača da se održi takmičarski balans jer bi u suprotnom bogati timovi imali najbolje igrače – tj. timovi mogu da ponude slobodnim agentima samo onoliko koliko imaju slobodnog prostora u kepu. Ovo se ne odnosi na igrače koje timovi već imaju u rostreru, ali pre nego što se pozabavimo „mekim kepom“, osvrnuo bih se na smejuriju koju nazivaju „competitive balance“.
Nakon što je 2003. godine uveden „porez na luksuz“, odnosno kazne za timove koji prekoračuju seleri kep, došlo je do velikog raslojavanja između „bogatih“ i „siromašnih“ (ili možda je bolje reći „bogatih“ i „bogatijih“) i korelacija između potrošenog novca na igrače i broja pobeda je porasla za skoro 400%. Dakle, timovi koji su bili voljni da plaćaju penale su bili bliži tituli.
Sada, vratimo se na „meki“ i „tvrdi“ kep (iako, videćemo, taj plafon nije sagrađen od najkvalitetnijeg materijala). Tvrdi kep je suma koja ne može biti prekoračena i koja uključuje porez na luksuz (ovde bi valjalo reći da se kep utvrđuje na kraju sezone, pa zbog toga često na kraju marta vidite da su neki igrači otpušteni – slučaj sa Nemanjom Nedovićem u pobedničkoj sezoni GSW je upravo primer za to). U sezoni 2016/17, tvrdi kep je 113,3 miliona dolara, dok je seleri kep 94,1 milion (prethodne sezone seleri kep je bio 70 miliona, a tvrdi 84,7 miliona dolara – otuda i oni ludi ugovori koji su podeljeni u julu). Meki kep predstavlja istorijske rupe u pravilima koje su vremenom kodifikovane i koje omogućavaju timovima da zadrže svoje igrače. Naravno, postoje izuzeci i od tvrdog kepa koji se tiču tzv. „mid level exception“ ugovora, ali o tome više u komentarima, ako nekoga zanima.
Sad kad znamo da postoji, hajde da vidimo kako se utvrđuje seleri kep. Moderni seleri kep (da, ograničenje koliko igrači mogu da budu plaćeni postoji od samog osnivanja lige i prvi kep je iznosio 55.000 dolara) je ustanovljen 1984. godine kada je počeo da se računa kao procenat „prihoda od košarke“ (basketball related income – BRI). Prema najnovijem CBA, 51% BRI ide na plate i beneficije igrača, a ostalih 49% vlasnicima timova. U isto vreme, igrači i vlasnici su se 2011. godine dogovorili da se ustanovi i donji limit koji tim mora da potroši na plate igrača kako ne bi došli u situaciju da Filadelfija 76ers pokupi deset igrača iz D-lige koje ne mora mnogo da plaća i „tenkuje“ nekoliko sezona kako bi se dokopala prvog pika. Ah da, to se upravo desilo. Ove sezone će svaki tim morati da potroši barem 90% kepa na igrače. Prethodne sezone Portland i Orlando su bili ispod tog praga i morali su plate penale, a taj novac je ravnomerno raspoređen među njihovim igračima. U sezoni 2016/17 taj prag iznosi 84,7 miliona dolara. Zato bi Timofej Mozgov, Trej Lajls i mnogi drugi trebalo da plate duple članarine u sindikatu igrača. Bez ovog praga bi verovatno dobili desetinu novca.
Kao što je rečeno ranije, timovi koji žele da pobede, moraju da preplate svoje igrače. Ipak, Liga je odlučila da zaštiti vlasnike od sebe samih (dobro je) i 2011. godine su u CBA uvedena pravila za tzv. „ponovne prestupnike“ (repeat offender tax). To znači da ukoliko timovi u tri uzastopne sezone, ili u tri od poslednje četiri sezone plaćaju penale, poslednje sezone moraju da plate između 2,5 i 4,75 dolara za svaki dolar koji preko seleri kepa. Ova odredba je bila jedna od značajnijih u CBA, ali njen uticaj nije mnogo poznat javnosti. Na primer, u OKC su se toliko plašili kazne za ponovne prestupnike da su odlučili da trejduju Hardena umesto da mu ponude novi ugovor. Mnogi su kritikovali ovaj potez jer bi OKC ušla u situaciju da plaća te penale tek nakon dve godine, te da je trebalo dati priliku Durantu, Vestbruku i Hardenu da osvoje titulu zajedno, ali je sama pretnja ovom kaznom bila dovoljno jaka da se Sem Presti odlučio da povuče metaforički okidač tako rano (više o OKC i njihovim problemima sa kepom pročitajte ovde).
Na kraju ovog dela, napomenimo da se sav novac koji timovi plate u formi poreza na luksuz u jednakim delovima isplaćuje timovima koji nisu prešli seleri kep, tako da se nije samo Klivlend radovao kada je Den Gilbert odlučio da okruži menadžera LeBrona sa svim igračima koje je ovaj poželeo kreiravši najskuplji roster u Ligi.
Sada, kada smo otvorili ovu Pandorinu kutiju, nema povratka. U sledećem delu ćemo pričati o tome kako su igrači plaćeni u okviru seleri kepa, naročito pošto smo naučili da su u NBA svi jednaki, samo su neki „jednakiji“ od drugih.
Marko

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *