Sve što ste želeli da znate o salary cap-u – kako su plaćeni igrači

Svaki novi kolektivni ugovor (Collective bargaining agreement – CBA) je donosio veću slobodu igrača i manje mogućnosti timovima da zadrže igrača. Stoga ćemo sve ređe biti svedoci da igrač završi karijeru u timu koji ga je draftovao. Možda smo i mi malo krivi za rušenje ovog ideala vernosti i tradicije. U današnje vreme, navijači neretko prate i navijaju za određenog igrača, a ne za tim. Nakon prve titule u Majamiju, gotovo da su zaboravljeni svi spaljeni dresovi u Klivlendu, pa su se čak i neki od preživelih dvadeset trojki iz Kavsa mogli videti u Saut Biču. To je razumljivo jer su igrači postali brendovi, ESPN-ova trejd mašina jedna od omiljenih igrački za ubijanje vremena, a timovi za koje igraju najbolji sportisti na svetu (da, tu uključujemo i Džavala Mekgija) samo sredstva za ispoljavanje lične ambicije, bilo da je to jurenje titule (Durent) ili novca (Karmelo).
Sa druge strane ove klackalice sede vlasnici timova i čelnici Lige koji (i ne baš tako tiho) lamentuju za vremenima kada su najbolji igrači bili gotovo vezani i domaće koševe i čežnjivo gledaju u NFL koja je mahinacijama sa kepom dostigla ideal da svaki tim ima jednu zvezdu koja će zauvek biti tu, bez obzira na to da li je uprava sposobna da ga okruži kvalitetnim igračima ili ne. Timovi u američkom fudbalu imaju mogućnost da odrede jednog igrača na koga će „nalepiti“ etiketu franšize i da potpišu sa njim jednogodišnji ugovor koji ne može biti manji od proseka pet najvećih ugovora na toj poziciji. Naredne sezone, taj tim je jedini koji tom igraču može da ponudi novi ugovor sa povišicom od 20% u odnosu na prethodnu godinu. Na taj način NFL timovi uvek imaju mogućnost da plate svog najboljeg igrača koliko zaslužuje, a u isto vreme da zadrže fleksibilnost u slučaju da se ispostavi da on ne može da nosi tim. Svaki NBA tim koji je ikada morao da plati Dvajta Hauarda plače kada se seti ovog podatka.
Poslednji pregovori 2011. godine su doneli veću fleksibilnost u potpisivanju kraćih ugovora, na taj način spasivši neke od vlasnika od samih sebe (Prohorov) i omogućili igračima da drže svoju sudbinu u svojim rukama. Takođe, određeni su minimalni i maksimalni ugovori koji su zasnovani na tome koliko je godina igrač proveo u ligi. Minimalci i nisu baš nešto zanimljivi iako neko ko je deset godina u ligi može da zaradi 1,5 miliona dolara za geganje pored klupe, tako da ćemo malo da pogledamo maksimalne ugovore.
Igrači koji su u ligi do šest godina, mogu da zarade do 25% kepa (oko 22 miliona u sezoni 2016/17), igrači sa iskustvom od sedam do devet godina mogu da dobiju 30% kepa (oko 26 miliona), „veterani“ sa deset i više godina provedenih u ligi, mogu da dobiju 35% kepa (oko 31 milion dolara ove sezone). Zbog toga, a i zbog divljanja kepa nakon potpisivanja novog TV ugovora, sve češće vidimo jednogodišnje ugovore jer igrači žele da se dokopaju višeg stepena pre potpisivanja novog dugoročnog ugovora (ili su LeBron pa žele da muče svoje vlasnike svake godine i svete im se zbog pisama napisanih u comic sans fontu).
E sad, pogledajmo malo u kako timovi koriste novi CBA da potpišu talente iako su blizu ili preko kepa. Tu su, naravno, izuzeci. Slobodan agent koji potpisuje produžetak ugovora sa svojim timom može da dobije max na pet godina, dok u slučaju da prelazi u drugi tim, može da dobije garancije za četiri godine (primer je Karmelo koji je uvek potpisivao svoje ugovore što je pre mogao i na najduži mogući period tako birajući finansijsku stabilnost umesto mogućnosti da sam kontroliše svoju sudbinu i eventualno juri titulu; sa druge strane LeBron, Vejd i sada Durent su birali kraće ugovore sa opt-out klauzulama koji im daju veću slobodu). Takođe, kada slobodan agent potpisuje novi ugovor, on mora da bude barem 5% viši od prethodnog.
Što se tiče mlađih igrača, oni koji su dovoljno dobri bi trebalo da se zahvale Deriku Rouzu za uvođenje tzv. „Rouzove provizije“ koja omogućava da igrač koji je pet godina u ligi ostvari pravo na 30% kepa ukoliko ispuni određene kriterijume – da je izabran i prvu, drugu ili treći NBA petorku barem dva puta, da je izabran za startera na Ol-staru barem dva puta ili da je izabran za MVP-a barem jednom. Naravno, ispunjavanje ovih kriterijuma ne znači da će igrač i dobiti sav taj novac jer je sve to stvar pregovora.
Kad smo već kod izuzetaka, osvrnimo se na još jedan koji je dobio ime po igraču – Leri Bird izuzetak. To znači da tim može da prekorači kep do određene granice ukoliko potpisuje produžetak ugovora sa svojim igračem. Da bi se kvalifikovao za ovu proviziju, igrač mora da igra za jedan tim neprekidno barem tri godine. Ukoliko tim trejduje igrača na koga ima „Bird prava“, ta prava se takođe prenose na novi tim koji može da mu ponudi ugovor sa godišnjim povišicama od 7,5%.
Verovali ili ne, postoje i „rana Bird prava“, tj. ukoliko igrač igra za jedan tim dve godine, taj tim može da mu ponudi ugovor sa povišicom od 4,5% godišnje ili 75% više od plate koju je primao do tada, ukoliko ona nije bila maksimalna zarada (npr. Mekalum). A da, ovo je NBA – postoji i „ne-Bird“ izuzetak. Ovo pravilo se odnosi na igrače na koje tim nije iskoristio „rana Bird prava“ i koji završavaju jednogodišnji ugovor, a da su u timu najmanje tri godine. Taj igrač može da dobije platu koja je 20% viša od prošlogodišnje.
Dalji izuzetak se odnosi na tzv. „mid level“ ugovore. Ukoliko tim ne plaća porez na luksuz ili ukoliko je manje od 4 miliona dolara preko seleri kepa, može igračima da ponudi ugovor koji na godišnjem nivou u sezoni 2016/17 iznosi 5,63 miliona dolara. Ovaj izuzetak se može rasporediti na više igrača. Ukoliko tim prelazi seleri kep za više od 4 miliona dolara, njegov „mid level“ je 3,48 miliona narednoj sezoni. Ove cifre će rasti kako raste seleri kep. Postoje još i „room mid lever“ izuzetak od nešto manje od 3 miliona i dvogodišnji izuzetak u iznosu od 2,2 miliona dolara. Kao što vidite, ima dovoljno prostora da se pronađe našin da se sačine super-duper timovi.
Pre nego što završimo ovu priču, osvrnimo se na važnost ruki ugovora i zašto se Filadelfija (samo delimično uspešno) polomila i ponizila da dobije prvog pika u prethodne tri godine. Pre svega, ti igrači su jeftini. Ukoliko se pogodi draft i uzme dobar igrač, on može da preokrene franšizu za samo dve godine, a da košta vrlo malo. Najbolji primeri su Karl Entoni Tauns i Antoni Dejvis (napomenimo ovde da ja mrzim University of Kentucky snagom okeana; GO LOUISVILLE CARDINALS!). Ti igrači i kada završe svoj ruki ugovor mogu da dobiju tek 25% kepa što ostavlja puno prostora za druge dobre igrače. Takođe, timovi imaju priliku da ih vežu dugoročno za sebe nakon samo tri ili četiri godine u Ligi jer mogu da im ponude daleko veći novac nego neki drugi tim (u ovom slučaju, tim ima „Bird prava na igrača koji završava ruki ugovor i može da mu ponudi 90% više novca, do 25% kepa, u odnosu na njegov prethodni ugovor). Minesota je naučila svoju lekciju (Dejvid Kan verovatno nikada više neće raditi u NBA, ne samo zato što je izabrao Rubija i Flina ispred Karija, nego zato što je Kevinu Lavu dao opt-out nakon treće godine drugog ugovora) i sada pažljivo čuvaju svoje prve pikove. Izgleda da je i Nju Orleans naučio tu lekciju, još samo da nauči koje igrače treba da dovede u tim i sve će biti u redu.
Marko

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *