SuperSonics Forever!

Godine 1996, par leta nakon što sam počeo ozbiljno da pratim NBA ligu i dok sam još uvek verovao da se najbolja muzika svira na severoistoku Sjedinjenih Američkih Država, našao sam se u neobičnoj situaciji – navijao sam protiv Majkla Džordana i Bulsa. Nisam mogao sebi da objasnim razlog. I dan danas sam ubeđen da je to bilo zbog toga što su Soniksi imali najlepše dresove u ligi. Uostalom, žuto-zelena kombinacija na opremi je jedini razlog zbog koga pratim rezultate Grin Bej Pekersa.

Godine 2001, sada već dovoljno iskusan da razumem da je NBA zašla u tamne dane svog postojanja, ponovo sam se iznenadio jer sam shvatio da ću navijati za Vladimira Radmanovića, po prvi put u svom životu. I jesam. Gledao sam pijanog Vina Bejkera kako se tetura po terenu, Gerija Pejtona koji je nemoćno posmatrao Drobnjaka i Radmanovića kako pokušavaju da dobace loptu do koša i Džeroma Džejmsa koga je Boša Tanjević iskopao na Poljoprivrednom i mašinskom Univerzitetu na Floridi i verovao da taj tim može da pobedi San Antonio (sve je moguće u seriji na tri dobijene).
Godine 2007, Soniksi su draftovali Duranta i sve je ličilo na to da predstoje svetliji dani. Čak ni odabir Karlisima za glavnog trenera mi nije umanjio nadu da će se dobra košarka vratiti u Sijetl. Pa ni povrede Džefa Grina i Kevina Duranta na trening kampu nisu umanjile moj optimizam. Ali, nakon prve utakmice kući te sezone, novi vlasnik, naftni magnat Klej Benet, je obelodanio svoj (i ne tako tajni) plan da od naredne sezone preseli tim u Oklahoma Siti. U tom trenutku sam shvatio da sam dobio još jedan tim koji ću mrzeti i da je vreme da počnem da tražim novi tim za koji ću da navijam.
Vreme je da, dvadeset godina nakon finalne utakmice u Ki Areni i deset godina od kako je Hauard Šulc odlučio da proda tim grupaciji okupljenoj oko Kleja Beneta, pogledamo šta je sve prethodilo odlasku Soniksa iz Kišnog Grada i da li će se (muška) košarka možda vratiti u Sijetl.
Sijetl SuperSoniksi su nastupali u najmanjoj dvorani u NBA (kapacitet 17.072 gledalaca) i nakon što Šulc, legenda Sijetla i osnivač Starbaksa, nije uspeo da postigne dogovor o proširenju kapaciteta Ki Arene i investiciji od 220 miliona USD, odlučio je da pokrene proces prodaje tima. Nakon što nije uspeo da pronađe lokalnog kupca, Šulc je bacio udicu izvan granica države Vašington.
Legenda kaže da je Benet nije bio prvi izbor (ni finansijski najbolji), ali da je jedini pružio garancije da će „u dobroj veri“ pregovarati sa gradom o mogućem ostanku tima u Sijetlu. Niko, osim možda Dejvida Sterna, nije verovao u to, naročito imajući u vidu pozitivno iskustvo tokom dve godine koje su Hornetsi proveli igrajući svoje domaće utakmice u Oklahomi, nakon što je uragan Katrina pogodio Nju Orleans. Već tada je bilo jasno da Benet želi da dovede profesionalni tim u „koledž grad“ i da će se to desiti kad tad.
Na krilima energetskog buma i, u to vreme, naizgled nepresušnog izvora naftnih dolara, Benet je kupio Sonikse i odmah počeo pregovore sa gradom o mogućnosti proširenja ili izgradnje nove arene. Međutim, meka liberalne i socijalno odgovorne misli u Americi je bila umorna od javnih investicija u privatne projekte (novi stadioni za Marlinse i Sihokse su velikim delom finansirani iz gradskog budžeta) i doneta je odluka da ukoliko grad investira u izgradnju sportske arene, mora da, osim prihoda od iznajmljivanja zgrade, ima udeo i u profitu koji se ostvaruje. Ova odluka je bila neprihvatljiva za Beneta i grupu okupljenu oko njega i gotovo odmah su počeli pregovori sa gradom oko prekida ugovora o iznajmljivanju Ki Arene. Dve strane su se dogovorile o odšteti u iznosu od 45 miliona USD i sve je bilo spremno da se tim preseli u Oklahomu. Vestbruk je svoj Soniks kačket sa drafta zamenio generičkim dresom Oklahome na kome nije bilo imena tima i košarka je umrla u Sijetlu.
Od trenutka kada je tim napustio Sijetl, ovaj grad je postao „baba roga“ za sve timove koji se nisu dovoljno brzo prilagođavali novom ekonomskom modelu NBA lige. Sakramento, Milvoki, pa čak i Klipersi i Netsi su u jednom trenutku bili dovođeni u vezu sa selidbom u Sijetl. Ovaj grad zaslužuje i želi NBA tim. Ali, deluje da ga neće uskoro dobiti. Iako Kris Hensen i grupa okupljena oko njega kao lešinari kruže nad svakim NBA timom koji pokaže bilo kakav znak slabosti, NBA franšize su previše vredne u ovom trenutku da bi nekome palo na pamet da ih proda (Klipersi su prinudno prodati za dve milijarde USD, a Mark Kjuban je izjavio da bi odbio tri milijarde USD za Mavse).
Nada da će se NBA odlučiti za još jedno proširenje polako nestaje, naročito nakon prethodnog lokauta i rastuće tenzije pred nove pregovore o kolektivnom ugovoru. U isto vreme, ljudi koji vode luku u Sijetlu oštro se protive izgradnji novog stadiona za hokej i košarku jer iz nekog razloga veruju da će im saobraćaj zbog utakmica ometati dnevno funkcionisanje. Memorandum o razumevanju koji je potpisan između Hensena i grada ističe 2017. godine i nije ostalo još mnogo vremena da se (muška) košarka vrati ispod Svemirske igle.
Do tada, navijamo za Storm, neponovljivu Sju Bird i novu nadu ženske košarke Brijanu Stjuart.
Marko
0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *