Stara škola

 

U pretposlednjoj utakmici predsezone, protiv (uzdržavam se da ne napišem – amaterske skupine iz Los Anđelesa) Golden Stejt je imao 17 asistencija u prvom poluvremenu. Brojka je još impresivnija, imajući u vidu da su Voriorsi imali 19 ubačenih šuteva iz igre u prvih 24 minuta. Niko, čak ni oni sa viškom optimizma, nije očekivao da će ekipa iz San Franciska tako brzo uspostaviti obrazac nesebične košarke – čak i potencijalni sebičnjaci, poput Kleja Tompsona, spremno traže bolje postavljene slobodne saigrače (Klej je protiv Lejkersa imao 8 asistencija). Zaza Pačulija je sa 5 asistencija pokazao da, bar u ofanzivnom segmentu igre, odsustvo Endrjua Boguta neće biti primetno. Prva petorka Voriorsa imala je 27 asistencija, a ceo tim 34! Kada u timu imate dva najtalentovanija napadača u ligi koji, umesto da sebično rade na svom brendu i ljubomorno pune „svoju“ statistiku, gledaju kako da sve svoje saigrače učine boljim, onda ste uspeli da ustanovite jednu kulturu nesebičnosti. Istina, Voriorsi su tu kulturu stvorili mnogo pre Durantovog dolaska ali niko se nije nadao, još manje očekivao, da će Dabsi tako brzo zaigrati košarku, kako se to nekad govorilo, onako kako treba.

Durantova odluka da pređe u Golden Stejt često je kritikovana iz optike „mentaliteta stare škole“ – u glas su košarkaški puristi ponavljali: „to se u moje vreme ne bi nikad desilo, možete li da zamislite Medžika i Berda u istom timu etc“. Dok su pripadnici stare škole, puni pravednog gneva, osporavali KD-jev prelazak u Voriorse, desilo se nešto što je, usled halabuke i medijskog cirkusa, prošlo neprimećeno: Karijeva i Durantova igra i ponašanje na terenu, paradoksalno, upravo su najbolja ilustracija „mentaliteta stare škole košarke“ – zaboravite na statistiku, uradite sve što možete da pomognete svom timu i sve saigrače napravite boljim. Ta promena nije zapažena jer je naša perspektiva zauvek promenjena savremenom egoističnom NBA (ne)kulturom: zbog toga se često može čuti da će Durant i Kari morati mnogo toga da žrtvuju, uzimaće manje šuteva, postizaće manje poena i ukupno imaće slabiju statistiku. Njih dvojica nas podsećaju da košarka nije ni bila zamišljena da se meri samo statistikom – zbog brojeva današnji klinci su ubeđeni da je Vilt Čembrelen bio bolji igrač od Bila Rasela – jer, na jednom dubljem nivou, ona od igrača zahteva talenat najređe vrste: potiskivanje sopstvenog ega kako bi se lakše došlo do kolektivnog identiteta ekipe. Napomena: olakšavajuće je okolnost što dva najbolja igrača nemaju u svojoj DNK mentalitet alfa mužjaka – ta uloga pripada Dremondu Grinu.

Kada su Medžik i Berd stigli u ligu, o njima se govorilo kao o momcima koji su spasili NBA jer su košarku igrali onako kako su to zamislili košarkaški bogovi. Kada je  Lebron Džejms igrao isto kao i oni bio je kritikovan da nije „clutch“, da ne ume da preuzme kontrolu nad utakmicom, da je nesebičan u trenucima kada svi očekujemo da lopta bude u njegovim rukama itd. Naša optika je od njega zahtevala da bude poput Džordana ili bar njegove najbolje kopije (Brajanta), dok je Kralj više podsećao na Dankana. Deo naše optike je da nečiju veličinu merimo etalonom Njegovog Letećeg Visočanstva. Mereni tim etalonom, svi ispadaju mali, čak i oni najveći poput Lebrona ili Dankana.

Ipak, Džejms je u igru najvećih zvezda vratio nesebičnost – to što o njoj govorimo kao o slabosti ili neodlučnosti, umesto kao o vrlini, svedoči u prilog tome da smo egoizma stavili u središte etalona – a Voriorsi su, obnavljajući košarkaške i mentalne modele iz osamdesetih („kada je igra pripadala Medžiku i Berdu“), od toga napravili kulturu. Durant ne samo što se savršeno uklopio u tu kulturu, već će je podići na još viši nivo.

Voriorsi iz sezone 2016/17 podsećaju na Seltikse i Lejkerse iz 80-ih godina prošlog veka – međutim, za puno uživanje u njihovoj igri potrebno je nešto suptilnije razumevanje igre od letimičnog pogleda na statistiku i pregleda highlightsa. Čuveni novinar Bil Simons ovako je opisao iskustvo gledanja Berdovih Seltiksa: „Proveo sam godine sazrevanja  studirajući košarkašku igru kod profesora Birda, uživajući u svakoj suptilnoj nijansi koja je išla sa tim. Bilo je nečeg zaraznog u gledanju nekoga ko konstantno traži još jedno dodavanje; sistemom spojenih sudova, njegovi saigrači su postajali jednako nesebični, čak i potencijalne crne rupe poput Mekhejla i Periša. Podsećalo je gledanje grupe momaka bez smisla za humor koja je u društvu sa izuzetno zabavnim likom; neizbežno zabavni lik svima podiže koeficijet inteligencije  do neslućenih granica.Kad ste Berda gledali dovoljno dugo, počinjali ste da vidite uglove koje je on video; umesto da reagujete na ono što se upravo desilo, vi ste reagovali u trenutku dok se akcija dešava. Eno ga Mekhejl koji se utrčava u reket, vidim ga, dajem mu loptu, eto ga… Polaganje! Berd nam je svima dao kolektivno šesto čulo, sofisticiraniji način poštovanja sporta. To je bio dar. Baš to.“

Potrebno je da košarku gledamo kroz optiku starih majstora: tek ćemo tada shvatiti da Kari i Durant ne žrtvuju ništa već košarku igraju onako kako treba – usput praveći sve oko sebe boljim. Samo iz te optike razumljivo je to što je te večeri Klej bio najbolji asistent ekipe, premda se to neće često dešavati tokom sezone. Klaj će ipak mnogo češće biti najbolji strelac ekipe. Neobično? Zavisi od vaše optike.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *