Šta Kentaki znači za NBA

Vreme je da pišemo u Kentakiju. Ne zbog toga što su izgubili od Luivila, već zbog toga što je vreme da prepoznamo značaj koji ovaj program ima za NBA. Neko će da vikne – Djuk ili Kanzas, ali sledeći pasus ćemo da posvetimo nekim od imena koja su izašla ispod šinjela Adolfa Rapa.

Pet Rajli, Den Isel, Reks Čepmen, Džamal Mešburn, Antoan Voker, Ron Merser, Derek Anderson, Nazir Muhamed, Džamal Meglor, Tejšon Prins, Režon Rondo, Džon Vol, DeMarkus Kazins, Patrik Peterson, Erik Bledso, Brendon Najt, Antoni Dejvis, Majkl Kid-Gilkrist, Terens Džouns, Markiz Tig, Nerlens Noel, Džulius Rendl, Karl Entoni Tauns, Vili Koli Stajn, Trej Lajls, Devin Buker i Džamal Marej.

Ovo je samo izbor igrača koji su draftovani tokom godina, sa akcentom na igračima koji su ušli u Ligu nakon samo nekoliko meseci pod Džonom Kaliparijem. Niko ne može da se takmiči sa tim rezultatom, čak ni Kžiževski koji je iznedrio Kajrija, Buzera, Denga, Džabari Parkera, Redika i Ingrama.

Kakva se tajna čuva u Leksingtonu? Možda bi mogli da krenemo od ljubavi koju Kentaki ima prema košarci i pre svega prema koledž košarci. Pre nekoliko godina i pre nego što su evaluacije NBA timova otišle u nebo, razmišljalo se gde bi mogli da se presele Baksi kako bi konačno iskoračili iz senke fudbalskog giganta iz Grin Beja. Jedna od potencijalnih destinacija je bio Luivil u Kentakiju jer je grad užurbano završavao novu arenu na obali Ohajo reke koja će moći da primi 22.000 zaluđenika u basket. Jedini problem je bio u tome što su ti navijači bili zaluđeni za NCAA basket i to su jasno stavili do znanja lobistima koji su pokušavali da izguraju njihove voljene Kardinalse iz KFC Yum! Arene.

Obična vožnja po ulicama bilo kog grada (i sela) u Kentakiju pokazaće vam da je košarka sport broj jedan u ovoj državi (osim tokom par nedelja u maju, kada konji preuzimaju primat u burbonom natopljenim prolećnim danima). Čak ni u Srbiji nema toliko koševa po dvorištima, srednjoškolskih timova, zastava i lopti koje svuda skakuću. Košarka je život. Mislim da smo mi u jedinstvenom položaju da shvatimo ovu hiperbolu i zato je šteta da ne znamo više o najboljem košarkaškom programu u Americi.

Divlje mačke iz Leksingtona su najuspešniji program u istoriji prve divizije NCAA po broju pobeda, procentu pobeda, broju nastupa na završnom turniru i broju pobeda na završnom turniru. Uz to, UK je igrao u 12 finalnih utakmica i osvojio je 8 titula (na drugom mestu iza UCLA sa 11). Ovaj program je u svojoj istoriji imao samo sedam trenera i jedini je koji je osvojio titulu za pet različitih trenera.

Danas, pod vođstvom Džona Kaliparija, Divlje mačke su oličenje svega što je loše i svega što je dobro u koledž košarci. Mišljenje o ovom timu u mnogome zavisi od toga šta mislite o NBA i pravilima da igrač mora da bude van srednje škole barem godinu dana da bi bio u mogućnosti da se prijavi na draft. Oni koji ne vole dominaciju UK-a će reći da je Kalipari nastavio sa prljavim igrama posle Memfisa i da zloupotrebljava pravila NCAA kako bi svake godine imao najbolje regrute. Sa druge strane, sam Kalipari će uvek priznati da on ne voli „one-and-done“ pravilo i da bi voleo da koledž igrači imaju mogućnost da se duže razvijaju na univerzitetima širom Amerike, a da ne moraju da se odriču dobre zarade koju nudi profesionalna košarka.

Jedno je sigurno, Kaliparijevi igrači uspevaju na sledećem nivou i on ih savršeno sprema za NBA. Jedna od mojih omiljenih debata je koji bi tim Kentakija pobedio – tim iz 2011. godine koji je stigao „samo“ do „elite eight“ (Vol, Paterson, Kazins, Bledso i Orton), tim iz 2012. godine koji je osvojio nacionalnu titulu (Dejvis, Kid-Gilkrist, Tig, Doron Lemb i Darius Miler) ili tim iz 2015. godine koji je bio izgubio jednu utakmicu tokom cele sezone – onu u finalu (Tauns, Buker, Vili Koli Stajn i Herison braća).

Kalipari je stvorio kulturu uspeha gde igrači znaju da su tu jer žele da uspeju u košarci, da uspeju u NBA. Niko to ne spori i Kalipari pruža svojim igračima odličnu odskočnu dasku. Svake godine, barem šest igrača napusti program što znači da se otvara barem šest mesta za „All-American“ srednjoškolce da dokažu da mogu da budu profesionalci. Kalipari je otvoren prema svojim igračima, nema tajni šta se očekuje od njih i neretko je spreman da se odrekne onih koji ne žele da prihvate ulogu kao što je to uradio sa Kajlom Vilčerom, jednim od najboljih šutera u ekipi koji je želeo minute koje Kalipari nije mogao da mu obeća i koji je na kraju otišao u Gonzagu gde je imao odličnu sezonu. Kentaki je pokrenuo trend „Pro Day-a“ gde omogućava profesionalnim skautima da prate treninge ekipe i vide sav talenat koji igrači poseduju.

Naravno, Kalipari je imao nekoliko propusta u procesu regrutacije srednjoškolaca što je dovelo do toga da godinu dana nakon osvajanja titule, program propusti NCAA završni turnir i bude izbačen u prvom kolu utešnog NTI. Ali, i pored toga, program se svake naredne godine vraća sa najvišim ambicijama i igračima o kojima sanjaju NBA generalni menadžeri. Iako su (na moje veliko zadovoljstvo) izgubili o Luivila pre par dana, sve oči su bile uprte na Malika Monka, Dearona Foksa i Edrisa Adebajoa koji će obeležiti draft 2017. godine.

Marko

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *