Priča za malu decu: Manu Đinobili Moj susret sa Majklom Džordanom

Sa bloga Manua Đinobilija donosimo vam njegova sećanja na jedinu utakmicu koju je odigrao protiv heroja svog detinjstva.

Pre četrnaest godina, u istom gradu u kom pišem ove redove, igrao sam jedinu utakmicu protiv Majkla Džordana, mog junaka iz detinjstva. Pamtim da je to bio 31. decembar, da sam se oporavljao od povrede zgloba i da sam malo igrao, možda svega dva-tri minuta, prethodne večeri u Medison Skver Gagdenu. Tada, Pop nije bio Pop kakvog danas poznajete i uopšte nije odmarao igrače. Šanse da ću imati značajniju minutažu bile su tanke ali ne i nikakve, zadovoljio bih se sa pet-šest dobrih minuta u kojima bih možda mogao da ga čuvam nekoliko puta ili da on čuva mene. Ko to zna? Pa, Pop. Naravno.

U mom sećanju, ovako je proteklo to veče. Utakmica je počela. Uzbuđenje u vazduhu. Ništa u prvoj četvrtini, ali nadao sam se. Ništa u najvećem delu druge četvrtine, već sam bio zabrinut dok sam se spremao da krenem ka svlačionici, kad se Pop okrenuo, pogledao me i rekao “Ajde! Umesto TD-a!” Sećam se da sam igrao 7 sekundi, da nisam dotakao loptu i da MJ u tim trenucima uopšte nije bio na parketu. Nema veze. Utakmica traje 48 minuta. Ostaje duuuugo i neizvesno drugo poluvreme. Biću u redu.

Nakon poluvremena pobrinuo sam se da budem spreman za ostatak utakmice, leteo sam tokom zagrevanja, čini mi se da sam zakucao jednu “vetrenjaču”. Možda ću zaigrati krajem treće četvrtine, tek da Brus Boven malo dođe do daha. Jok. Nije se desilo. Tesna utakmica u četvrtoj, takođe, a Pop se više nije okretao. Kraj utakmice. Poraz. Nigde MJ-a. Nikakve priče vredne prepričavanja. Bedan završetak 2002. Možda mislite: “Čoveče, opusti se, predstoji vam još jedna utakmica u San Antoniju. Tada ćeš konačno biti zdrav i spreman da igraš”. Ma da… Jok! Vizardsi su bili u San Antoniju dve nedelje pre toga, par dana pošto sam uganuo zglob. Definitivno neće biti još jedne utakmice MJ protiv MG-ja.

Da bih se uverio da ne preterujem posetio sam www.basketball-reference.com  i proverio sve. Kliknuo sam na baš taj dan i pronašao zapisnik. Uveravao sam sebe da ne može da bude toliko loše kako pamtim.

Evo zapisnika.

Ček, ček… Igrao sam minut! Nije loše koliko sam mislio! Osim toga, čak sam i šutnuo na koš. Lepo, možda je to bio dobar šut, možda je lopta izašla iz koša, onda solidna odbrana i to je bilo to. Hteo sam da saznam više, hteo sam da napregnem mozak i da sve istražim, potez po potez…

Loše vesti! Zapravo, igrao sam 5,2 sekunde i promašio sam ceo koš sa 12 metara. Sad se sećam svega. MJ je bio na parketu, ali ga je čuvao Brus Boven (naravno). Pop je uočio da igraju sa niskom postavom i nije hteo da Tim Dankan napravi treću ličnu, “Manu, zameni TD-ja, uzmi Hjuza!” Ups! Za malo!

Znam da to nije tako užasna priča, ali kao ruki, očekivao sam puno. Imao sam samo jednu priliku da igram protiv momka sa onog postera. Postera u prirodnoj veličini koji me je svake večeri gledao kad sam bio klinja koji je krenuo u krevet i tera me da postanem sve bolji i bolji.

I uspeo sam! Trebalo mi je dosta vremena, ali uspeo sam!

Pre par dana, Dante i Niko, moji sinovi (šest i dve i po godine), su me pitali o Majklu Džordanu (jedan drug iz škole spomenuo im je da je davno igrao jedan tip za koga kažu da je bio bolji čak i od Lebrona). Onda sam im ispričao ko je on bio i pokazao im najčuvenije poteze na Jutjubu. Kad sam završio, pitao sam ih: znate li da sam jednom igrao protiv njega? Onda sam počeo sa pričom dok su njihove oči postajale sve veće i veće.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *