Od evolucije do revolucije

Dolazak Kevina Duranta u Golden Stejt proteklog leta, osim što je potvrdio staru floskulu da bogati postaju bogatiji, predstavljao je i nesuptilno poboljšanje jedne od najboljih petorki lige po naprednim statističkim kriterijumima. Sasvim prosečni Harison Barns zamenjen je jednim od najboljih košarkaša na svetu, a petorka smrti – Stef, Klej, AI, Barns, Drejmond – postala je petorka brutalne smrti – Stef, Klej, AI, Durant, Drejmond (osim što je ova petorka u vrhu lige po ofanzivnom rejtingu, što je bilo manjeviše očekivano, ona ima i najbolji defanzivni rejting uzimajući u obzir sve petorke koje su provele na parketu najmanje 100 minuta). Stiv Ker je na korišćenje dobio savršen šraf za svoju mašineriju – 2.15m visokog šutera koji može da igra svih pet pozicija u timu.

Povreda Dejvida Lija pred start sezone 2014/15. primorala je Kera da u startnu petorku uvrsti Drejmonda Grina. Osim što se ovaj potez itekako isplatio Voriorsima, Grinova svestranost omogućila je Keru da otključa pomenutu ubojitu petorku sa Andreom Igudalom i Grinom na centru. Ova petorka bila bi dozvana iz pakla kad god je Golden Stejtu bilo potrebno da napravi prednost ili zatvori neku retku neizvesnu utakmicu. Stiv Ker i njegovi saradnici otkrili su izvor večnih pobeda u svom dvorištu – ultimativnu ’’nisku petorku’’ (small ball) pogodnu kako protiv timova čije su najjače petorke bile ’’tradicionalne’’ (npr. Memfis), tako i protiv timova koji su pratili trendove i nastojali da na parketu imaju što više šutera istovremeno (npr. Hjuston). Ovi tradicionalni prosto ne bi mogli da se jure sa Voriorsima i nikako ne bi uspevali da igraju koš za koš, a ovi moderni su jednostavno imali inferiornije igrače od Voriorsa i takođe ne bi uspevali da ih prate. Ultimativna forma ’’niske petorke’’ je rođena.

Treneri koji vole da improvizuju stari su skoro koliko i sama košarka. Mnogi od njih su zaboravljeni ili zbog toga što ih je duh vremena pojeo – pamti se preovlađujući stil košarke, ne neki specifični stil – ili jednostavno zbog toga što njihov stil nije bio dovoljno uspešan, nije doneo dovoljno pobeda. Neki drugi, poput Dona Nelsona, nikada nisu osvojili titulu, ali su posejali seme neke nove košarke za koju niko, verovatno ni sam Nelson, nije mogao da pretpostavi da će u jednom trenutku postati mejnstrim. Počevši od 80ih godina sa Milvokijem, preko ’’run TMC’’ Voriorsa 90ih sa Timom Hardavejem, Mičom Ričmondom i Krisom Malinom, pa sve do dvehiljaditih Mavsa sa Dirkom Novickim kao centrom u vreme kada su centarske pozicije okupirale ’’čigre’’ poput Majkla Olovokandija, Erika Dampiera, Džeroma Džejmsa i ostalih, Don Nelson je uvek pokušavao da igra brže, svestranije, da igra igru u kojoj svi trče i šutiraju (run & gun). Na žalost, ne i da igraju odbranu.

Sudbinu sličnu Nelsonovim timovima imao je i tim koji je sredinom prve decenije 21. veka prvi nastojao da institucionalizuje ’’nisku petorku’’ i učini to svojim prepoznatljivim stilom kojim će pokušati da se domogne titule – Finiks Sansi Majka D’Antonija, sa Stivom Nešom kao dvostrukim MVP-om i Amareom Stodemajerom kao ubitačnim egzekutorom iz pikenrola. Ovaj tim Finiksa se može smatrati evolutivnim košarkaškim korakom u odnosu na Nelsonove timove, s malo boljom (ali i dalje nedovoljno dobrom) odbranom koju su predvodili Radža Bel i Šon Merion, i sa bolje definisanim ulogama i ciljem koji su u delo sprovodili transcendenti igrači (pozivam sve one koji nisu imali sreće da prate NBA tog vremena da odvoje jedan dan za magiju Stiva Neša i pre-povrede-kolena Amarea Stodemajera, ali i odbranu Šona Meriona).

durant

Ono što Finiksu nije uspelo, jeste sledećoj verziji ’’niske petorke’’ – šampionskoj ekipi Majami Hita sa Džejmsom, Vejdom i Bošom. Danas je to uglavnom zaboravljeno, ali kada je Erik Spolstra ubacio Šejna Batijea na poziciju visokog krila nakon Bošove povrede u polufinalnoj seriji istočne konferencije protiv ogromne Indijane (sa Dejvidom Vestom i Rojem Hibertom), i kada je u velikom finalu protiv OKCa vratio oporavljenog Boša na centra, a Batijea zadržao na visokom krilu, mnogi su izrazili skepsu u Spolstrino trenersko umeće, a neki čak dovodili u pitanje i njegovo mentalno zdravlje. Međutim, sjajni strateg Majamija je samo uradio ono na šta se mogu odvažiti samo ljudi koji u potpunosti razumeju košarku – hrabro je pogurao evoluciju napred. Sve što je Spolstra zapravo uradio jeste prilagođavanje igre snagama svog tima. Iz perspektive ’’petorke smrti’’ Voriorsa, Hjustona sa Rajanom Andersonom i Erikom Gordonom, Niksa sa Porzingisom na centru, Spolstrina petorka – Čalmers, Vejd, Džejms, Batije, Boš – nam ne izleda čudno. Ali 2012, svi su se pitali kako će Batije (ili Džejms) i Boš izdržati ’’tuču’’ sa znatno težim rivalima. Kako priča kaže, izdržali su, uzeli par titula, a Kendrik Perkins i dalje juri Krisa Boša negde daleko od reketa kojim je trebalo da patrolira.

Ono što su Nelson, D’Antoni i Spolstra učinili za košarku, možda čak i nesvesno, jeste podizanje lestvice veštine za sve one koji žele da budu kvalitetni NBA igrači. Nekada davno, dovoljno je bilo da popunjavate prazninu i mogli ste da budete član prve petorke relativno uspešnog NBA tima (zamislite šta bi Kevin Garnet sve mogao da uradi sa Semom Kaselom i Latrelom Sprivelom da im na centru nisu smetali Irvin ’’Tragic’’ Džonson i besmrtni Majkl Olovokandi). Danas, sve više pažnje posvećuje se sveobuhvatnom razvoju veština igrača. Vrlo je važno da imate tim u kome se svi osećaju lagodno kada šutiraju, driblaju ili dodaju. ’’Niske petorke’’ postale su popularne upravo iz razloga što su bekovi – tipično niski igrači – bili jedini koji su u ’’drevna vremena’’ bili nosioci ovih osobina (zamišljam gorepomenute Džonsona i Olovokandija kako pokušavaju da driblaju i plačem u ime Kevina Garneta). Košarka koju sada gledamo predstavlja zoru veštine – šut, dribling i dodavanje se polako prelivaju sa bekova na igrače koji igraju na pozicijama tipično rezervisanim za više, jače i nespretnije igrače. Mladi krilni centri i centri uče kako da tapšu loptu i šutiraju trojke, umesto da uče igru leđima košu (ovde preporučujem mixtape Harija Džajlsa i molim se košarkaškim bogovima da se smiluju na dete i manu ga povreda). NBA košarka postaje svoj negativ – od onog svi za jednog ka onom jedan za sve.

Postepenim udaljavanjem od maksimalnog eksploatisanja generacijskih talenata i oslanjanja na njihove nadnaravne veštine u igri 1 na 1 (ili 1 na 5?), NBA košarka se približila plemenitom cilju deljenja, pri čemu svi igrači poseduju zavidan nivo košarkaškog umeća i nesebično dele bogatstvo zvano lopta. Može se govoriti o tome da je postepena promena pravila u korist nižih igrača dovela do toga da se to što oni rade više ceni, a to je rezultiralo sve učestalijim pojavljivanjem (i stvaranjem) igrača koji imaju visinu krila ili centara, ali veštine bekova. Videvši korist koju timovi mogu imati od ovakvih igrača, treneri i GM-ovi su se dali u potragu za ovakvim biserima, želeći na taj način da steknu kompetitivnu prednost za svoje franšize. Ukoliko prihvatimo ovakav rezon, ukazuje nam se košarka u svoj svojoj divoti: od individualne evolucije preko evolucije igre, koja ponovo vodi individualnom napretku, koji će u nekom trenutku u budućnosti (hajde već jednom!) ponovo dovesti do evolucije igre. Evo šta imam na umu.

Konstatovali smo da se u razvoju igrača sve više stavlja naglasak na ’’skilz’’ , odnosno sveobuhvatno umeće igranja košarke, umesto na razvoj singularne veštine. Sve se više cene igrači koji ’’umeju s loptom’’  bez obzira na poziciju na kojoj igraju. Ako su se nekada igrači prilagođavali pozicijama (pa je tako Lamar Odom zaveden kao SF na rosteru Klipersa iz sezone 2002/03), danas se pozicije prilagođavaju igračima. Na kojoj poziciji igra Janis Adetokumbo? Utisak je da on uzme poziciju, zgužva je i baci u kantu za otpatke. Pa onda na jednom kraju terena orkestrira pikenrol, a na drugom čuva Bruka Lopeza (koji takođe poziciju prilagođava sebi kako bi opstao u eri u kojoj svi šutiraju trojke). Da budem potpuno jasan, i Janis i Lopez pozicije prilagođavaju sebi tako što koriste veštine na kojima su radili (i još uvek rade) kako bi se prilagodili igri. Ali to i jeste stvar – oni moraju da rade na sebi kako bi dopunili košarkaško znanje koje već poseduju (i koje nije zanemarljivo). Krilo postaje plejmejker (i centar!), centar postaje šuter. Pitam se kako bi izgledala igra kada biste na svakoj od pet pozicija u timu imali Janisa? Ili ne daj bože Kevina Duranta, koji može da bude i plejmejker i šuter i krilo i centar (Janis još uvek nije šuter)? To je ono što imam u vidu kada govorim o pravcu u kom se NBA košarka razvija.

Upravo se Durantu pripisuje zasluga za izraz ’’jednorog’’ , koji se koristi kako bi se opisala retka košarkaška zverka – visoki igrač koji poseduje veštine koje mu omogućavaju da pokriva svih pet pozicija u timu. Durant je ovaj izraz iskoristio oduševljen igrom Kristapsa Porzingisa, jednog od najtalentovanijih mladih košarkaša na planeti (mada se ja ne bih svađao sa kraljem #hatehard Aminom Elhasanom, koji tvrdi da je zapravo on taj koji je prvi upotrebio pomenuti izraz da bi opisao Porzingisa, i to pre nego što je ovaj izabran kao 4. pik na draftu). U nedavnoj kolumni, Bil Simons prihvata ovaj izraz i pravi razliku između tradicionalnih jednoroga, igrača koji su posebni ali čije evolutivne verzije postoje u nešto izmenjenom obliku (npr. Rašid Valas – Karl Tauns), pravih jednoroga, prvoklasnih majstora koji su iz raznih razloga toliko karakteristični da su neponovljivi (npr. Karim i njegov skajhuk), i onih koji su između – čije evolutivne verzije, smatra Simons, mogu da naiđu, ali je to veoma malo verovatno (npr. Džordan). Ja se samo delimično slažem sa njim – smatram da je jedina potrebna kategorija ova poslednja. Moje mišljenje je da je neponovljivost iluzija, nastala kao posledica inherentno ljudske nemogućnosti da jasno sagleda ono što ima poteškoća da razume. Ako zamislimo da postoji paralelni univerzum u kome je zaključeno da Karimov horog predstavlja nešto što je dovoljno efektivno da napravi razliku, možda milioni dece širom sveta vežbaju horog, koji postaje sve učestalije košarkaško oružje, pa se za 127 godina pojavljuje neko ko predstavlja naprednu verziju Karima. U našem univerzumu, međutim, to se nije desilo. Isto je i sa Džordanom. Brajant je probao, ali nije uspeo. To što mi možda ne možemo da zamislimo da je moguće da se pojavi neki novi Džordan ne znači da je to zapravo nemoguće. Ako se vratimo u sadašnjost i kao primer uzmemo Stefa Karija, složićemo se da je skoro nezamislivo da će se u budućnosti pojaviti neko poput njega. Ali ako se sama igra razvija u pravcu koji stavlja naglasak na šut za tri poena, dribling i pas, verovatnoća da će neko od dece koja širom sveta ponavljaju Stefovu rutinu postati evolutivni Stef raste. Jednorozi ne postoje u vakuumu, oni su deo sistema, deo procesa evolutivnih promena koje imaju za cilj da unapređivanjem pojedinaca unapređuju sistem, koji onda unapređuje pojedince… I tako u nedogled. Ono što je nama vidljivo su evolutivni skokovi: dok se promene kuvaju do određene tačke, one su relativno neprimetne; a onda se pojavi KP i ’’krekuje’’ evolutivni kod. Simons je u pravu, Porzingisa nikada ranije nismo videli. Ali jesmo videli Dirka, Lamara Odoma, KD-a, i Marka Gasola. Jednorozi su upravo jednorozi zbog toga što predstavljaju tačku preseka nečega što smo smatrali nemogućim. Oni nadilaze sistem, primoravajući ga da im se povinuje.
giannis-2
Ako mene pitate zbog čega Voriorsi nisu imali problema da se prilagode na Kevina Duranta i mnoge druge odlaske i dolaske (trenutni skor 27-5), za razliku od Majamija sa Džejmsom, Vejdom i Bošom, koji ne samo da nisu uzeli titulu te prve godine, već su imali i dosta poteškoća sa uigravanjem tokom cele sezone, čitav ovaj članak predstavlja jedan doooosta dugačak odgovor. Ovde ću ga prezentovati u skraćenoj formi: Voriorsi nemaju problem sa uigravanjem zato što su oni prvi naredni korak u novoj eri NBA košarke – najnaprednije individualne verzije svestranih košarkaša čija je svrha zajedništvo. Budimo bezobrazni pa stavimo, recimo, Karla Taunsa (koji je dok sam ovo pisao postao najmlađi igrač sa tripl-dablom u istoriji Vulvsa; ne zaboravite da je za Vulvse igrao i Kevin Garnet) umesto Zaze (koji se zapravo vrlo dobro uklapa u celu filozofiju Voriorsa) na poziciju centra; da li sada vidite o čemu govorim? Ako nastavimo sa bezobraznom maštom i zamenimo Stefa Karija (znam, znam, Kari je jedan od najboljih igrača na svetu, ali učinite mi) na primer već pominjanim Janisom Adetokumbom, gubimo deo napadačke briljantnosti za preko 2 blokade i ukradene lopte po utakmici. A ako i Kleja zamenimo Kavaijem? Onda dolazimo do onog na šta ciljam – svi članovi ove naše hibridne petorke – Janis, Kavai, KD, Drejmond, KAT – mogu da preuzimaju u odbrani, da driblaju, šutiraju (Janis će stići tamo), dodaju loptu. Ovakav tim bi, dakle, bio drugi naredni korak u novoj košarkaškoj eri. A nismo daleko – ne zaboravite da je Milvoki na prošlogodišnjem draftu sa 10. pozicije uzeo X faktor u vidu Tona Mejkera, dvometraša sa potencijalom da može sve ovo o čemu ne prestajem da smaram. Vizija petorke smućkane u laboratoriji Džona Hamonda uključuje košarkaše koji svi imaju 2-plus metra visine, trče, driblaju, šutiraju, dodaju, pokrivajući pritom sve pozicije na drugom kraju terena: Janis, Midlton, Džabari, Ton Mejker i, za sada, Džon Henson (tu je uvek i Mirza da pripali sa distance za 0-od-9).

Ja maštam o ovakvoj nadrealnoj košarci, gde ljudi nisu ljudi već naizgled imaju supermoći. Za mene to predstavlja potencijalni dokaz da je košarka živa stvar, da gazi napred ne mareći za zapomaganja bivših asova ’’U moje vreme ja bih blablabla’’ , i da ostavlja u prašini sve one koji joj se ne mogu prilagoditi. Naizgled, košarkaška evolucija kao da predstavlja mikrokosmos evolucije ljudske rase; ako u NBA ligi ima sve više visokih, snažnih i koordinisanih ljudi, da li to znači da je takvih ljudi generalno sve više i da NBA liga selektira one fizički najsposobnije? Nemam pojma, i mislim da ovo nije ni vreme ni mesto za ovakvu jednu diskusiju, ali mašta mi je zagolicana. U svakom slučaju, i da se nisam odlučio da produbljujem priču o modernoj NBA košarci, uživao bih u svemu što mi NBA pruža. Bilo da dočekam opisanu evoluciju, bilo da je ne dočekam, čak i ako se ispostavi da je sve ovo o čemu sam trabunjao jedna gomila gluposti, za zadovoljstvom ću i dalje pratiti NBA ligu, spreman da budem iznenađen pravcem u kom će se razvijati.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *