O defanzivnoj nesebičnosti

Najbolji igrači u istoriji košarke vide igru ne u trenutku dešavanja, već pre nego što se ona zaista odigrala. Lebron, Bird, Medžik su tu situaciju često poredili sa usporenim snimkom: dok ostali igrači vide ono što se dešava na terenu u prirodnom toku, najveći košarkaši znaju šta će se desiti i gde će njihovi saigrači biti pre njih samih. Takav dar neki su poredili sa šestim čulom koje postaje zarazno.

Najbolji odbrambeni igrači  – Geri Pejton, Skoti Pipen, Kavai Lenard – sposobni su da zaustave skoro svakog napadača u ligi i da nateraju sve navijače da se zapitaju šta se dešava sa njima [1]Majkl Džordan je imao najlošiju finalnu seriju ’96 protiv Soniksa. Taj tim Bulsa mnogi smatraju najboljim u istoriji ali Džordan je imao lošu seriju ne zbog slabe forme ili umora, nego zbog toga što ga je čuvao Pejton! Osamnaest godina kasnije Lenard je postao prvi igrač u NBA koji može da uspori Lebrona Džejmsa i ponajviše zbog toga dobio je priznanje za Najkorisnijeg igrača finala 2014.. Nikada, međutim, nije bilo odbrambenog igrača kakav je danas Drejmond Grin. Naravno, bilo je boljih defanzivaca na igraču sa loptom, ali Grinov dar za defanzivnu anticipaciju je nešto što ranije nismo imali prilike da gledamo. „Najveći lajavac lige“ poseduje neverovatan talenat da pročita protivnički napad pre nego što je akcija i pokrenuta. Možda bismo to mogli da poredimo sa talentom velikih golmana u fudbalu da uvek budu dobro postavljeni i da odaju utisak kako ne rade ništa naročito jer se čini da ih lopta uvek pogađa. Grin je najbolji pomoćni odbrambeni igrač u istoriji igre – kad smo već krenuli sa fudbalskim poređenjima svojevrsni košarkaški centerhalf [2]Ova uloga tradicionalno je pripadala centrima. Bil Rasel, Hakim Olajdžuvon i Tim Dankan najbolji su primeri elitnih defanzivnih igrača, ali oni nikada nisu morali da čuvaju bekove na perimetru, još manje da čitaju protivnički napad i anticipiraju kuda će lopta krenuti. Onoliko koliko su ova trojica neponovljivi odbrambeni igrači, toliko je i Grin jedinstven u onome što radi. koji čuva leđa svojim saigračima, budno motreći koja linija odbrane će prva popustiti kako bi ispravio njihove greške. Njegova sposobnost da podjednako uspešno brani svih pet pozicija, da pokriva bekove na perimetru ali i da štiti reket, čini ga jedinstvenim defanzivcem. Međutim, Grinov najveći talenat nije u spremnom preuzimanju protivničkih igrača, nego u defanzivnom šestom čulu – sposobnosti da predvidi kuda će krenuti lopta i spremnosti da ostavi svog igrača kako bi pomogao timskoj odbrani. Taj vid defanzivne inteligencije prenosi se na njegove saigrače koji najednom dobijaju sjajan osećaj gde treba da se postave i koga treba da čuvaju. Pomaže i to što Grin bukvalno ne zatvara usta i konstantno opominje sve oko sebe šta bi trebalo da rade. To se najbolje može videti na primeru Kevina Duranta.

Durant nikada u karijeri nije bio poznat kao dobar odbrambeni igrač, iako nije postojao nijedan dobar razlog da to ne bude. Po prvi put KD je odigrao vanserijsku odbranu u prošlogodišnjem finalu Zapada kada je – u tome ima nemalo ironije – defanzivno uništio upravo Grina! Ipak, ove sezone Durant igra najbolju odbranu u karijeri a velike zasluge za to ima njegov brbljivi – ponekad i brljivi – saigrač. Grin je u KD-u dobio savršenog partnera za igru u odbrani. Jedna od potcenjenih Durantovih osobina je njegova spremnost da radi ono što je njegovoj ekipi najpotrebnije. Istina, Durant je tek po dolasku u Golden Stejt pokazao tu stranu svog talenta – on se uz Grina razvio u elitnog odbrambenog igrača koji sa lakoćom preuzima protivničke bekove ali i uspešno brani sve prilaze obruču. Iako se Durantu ponekad desi da se zaboravi u odbrani, Grin i on su dvojica najboljih pomoćnih odbrambenih igrača u NBA. Drugim rečima, oni savršeno pokrivaju defanzivne nedostatke Stefa Karija a u prvoj utakmici serije protiv Kavsa njihova nesebičnost u defanzivi i pomaganje Kariju pri preuzimanju viših igrača bili su presudni za zaustavljanje Klivlendovog napada.

U prvoj utakmici finala, Tajron Lu je rešio da se drži oprobanog recepta – koji je prošle godine bio nerešiv problem za Voriorse – i da napada Karija u svakom napadu preko p&r-a, kako bi ga ostavio u potencijalnom preuzimanju na Džejmsu, Lavu ili Irvingu. Na početku meča, ponajviše usled Grinovih brzih faulova, delovalo je kao već viđeno: Kari je često bio izgubljen u odbrani, zbunjeno se kretao oko svog reketa pitajući se koga bi trebalo da preuzme i zbog čega mu ne ulaze trojke, dok je velika trojka Kavsa to nemilosrdno kažnjavala. U tim trenucima činilo se da je ekipa Klivlenda spremnije ušla u utakmicu i da je stari recept i dalje itekako delotvoran. Sa Grinovim povratkom na parket u drugoj četvrtini ubrzo se pokazalo da to nije slučaj. Kada bi Džejms pokušao da iskoristi mismatch, Durant i Grin bi odmah ostavljali svoje igrače kako bi pokrili Karija, branili reket i sprečavali prvu liniju dodavanja. Zbog njihove kombinovane odbrane i defanzivne nesebičnosti  Džejms je imao čak 8 izgubljenih lopti u prvom meču. Tokom treće četvrtine, na čas se učinilo da je Lebron pronašao rešenje za defanzivnu igru Dabsa, ali da li je to zaista tako, moći ćemo da vidimo tek u narednom meču.

Ono što Lebron radi za svoje saigrače u napadu – čini ih nemerljivo boljim – Grin čini za svoj tim, ali u odbrani. Drejmondova igra u odbrani povećava defanzivni instinkt svih igrača Voriorsa i presudno formira kolektivni identitet ekipe, u istoj meri u kojoj Kari i Durant to rade na drugoj strani terena. Gledajući Grina dok igra odbranu, čovek može da se zapita jesmo li naučili dovoljno da cenimo nečiju defanzivnu igru? Onaj manje atraktivan, dosadan, naporan  ali nužan deo igre koji se najčešće previđa, ne donosi lukrativne ugovore i zauvek ostaje u senci. Obavljajući „prljav posao“ za svoju ekipu – istina, ponekad na krajnje prljav način – Grin je uspeo da unese u njega dosad neviđenu kreativnost i intuitivnost. [3] Ipak, pošto je u pitanju „Najveći brbljivac Zapada“, na momente je nepodnošljivo iritantan. Slično detinjasto odsustvo samokontrole pokazivao je nekada njegov defanzivni predak Denis Rodman. Grin deluje kao njegova napredna verzija, dobro prilagođena modernoj košarci.U tom neobičnom – defanzivnom –  smislu, Drejmond je svakako jedan od najnesebičnijih košarkaša današnjice. Činjenica da je on najbolji asistent najnesebičnije ekipe u NBA, dovoljno govori sama za sebe. Međutim, nije lako primetiti da se koreni Grinove nesebičnosti nalaze na drugom kraju terena.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Majkl Džordan je imao najlošiju finalnu seriju ’96 protiv Soniksa. Taj tim Bulsa mnogi smatraju najboljim u istoriji ali Džordan je imao lošu seriju ne zbog slabe forme ili umora, nego zbog toga što ga je čuvao Pejton! Osamnaest godina kasnije Lenard je postao prvi igrač u NBA koji može da uspori Lebrona Džejmsa i ponajviše zbog toga dobio je priznanje za Najkorisnijeg igrača finala 2014.
2. Ova uloga tradicionalno je pripadala centrima. Bil Rasel, Hakim Olajdžuvon i Tim Dankan najbolji su primeri elitnih defanzivnih igrača, ali oni nikada nisu morali da čuvaju bekove na perimetru, još manje da čitaju protivnički napad i anticipiraju kuda će lopta krenuti. Onoliko koliko su ova trojica neponovljivi odbrambeni igrači, toliko je i Grin jedinstven u onome što radi.
3. Ipak, pošto je u pitanju „Najveći brbljivac Zapada“, na momente je nepodnošljivo iritantan. Slično detinjasto odsustvo samokontrole pokazivao je nekada njegov defanzivni predak Denis Rodman. Grin deluje kao njegova napredna verzija, dobro prilagođena modernoj košarci.