Nikoline nevolje

Ova sezona za Nikolu Jokića bila je puna uspona i padova. U prve tri nedelje februara delovao je kao najbolji centar lige posle nestvarnog Entonija Dejvisa. Džoker je igrao svoju igru, a Denver je bio treći najbolji napad lige u tom periodu. Onda se na parket vratio, posle više meseci pauze zbog povrede šake, skupoceni krilni centar Pol Milsap i sve se brzo raspalo. Umesto da nastave sa dobrim igrama i obezbede sebi mesto u doigravanju, Nagitsi su uleteli u krizu identiteta u periodu kad to nikako ne sme da se desi. Denver danas ima samo teoretske šanse da se plasira u plejof – što i nije najveći problem ekipe – jer igrači bukvalno ne znaju šta bi trebalo da igraju. Jokić je u svemu što se dešava, u i oko kluba, nekako istovremeno ispao najveća žrtva trenerovog lutanja sa taktikom, ali i najveći krivac za sve poraze jer je u nekoliko utakmica doslovno odbijao da uputi loptu ka košu. Nikola je sinoć protiv Kavalirsa odigrao fenomenalno, ali je u prethodna dva meča – naročito u prvom poluvremenu – bio vidno nezainteresovan za igru, naročito za postizanje koševa, zbog čega ga je Majk Meloun držao na klupi u poslednjoj četvrtini protiv Dalasa. Nikolina nezrelost i Melounova tvrdoglavost sudarili su se u nezgodnom trenutku po Denver – ekipa je (opet!) izgubila identitet, a porazi i slaba forma su neizbežna posledica sudara dva koncepta košarke. U sukobu trenera i najboljeg igrača ekipa nijedan nije u pravu.

Posle užasnog poraza od Dalasa (koji bi mogao da ih košta mesta za plejof), a naročito pošto je zadnjih 12 minuta te utakmice proveo na klupi, Jokić je razgovarao sa Melounom. Trener je očekivano insistirao na tome da je nedopustivo da on ima 7-8 šuteva na koš tokom cele utakmice i da je njegov plan da Nikola ima 15-18 šuteva svake večeri. „Obožavam što je nesebičan i što uvek odigra kako treba. Ali Nikola mora da bude agresivniji i da postiže koševe na postu. Onda, kad ga udvoje, potrebno je da povuče pravi potez.“ Nikola je priznao svoju grešku i, u stilu starih majstora, „svoje rekao na terenu“. Protiv Klivlenda je postigao 36 poena (uz sjajan procenat šuta iz igre 12/14), uhvatio 13 lopti i podelio 6 asistencija. Jokić je posebno dominirao u trećoj četvrtini kad je pokazao Antu Žižiću da će morati još mnogo da radi da bi mogao da pokuša da ga sačuva. Jokić se poigravao sa hrvatskim igračem: iznuđivao je njegove lične greške, pogađao trojke, hvatao lopte u napadu, pokazao da je majstor zaboravljene veštine u igri na postu. Međutim, iako Meloun tvrdi da je samo potrebno da Jokić bude agresivniji i da češće šutira na koš, problem Denvera i najboljeg srpskog košarkaša ide mnogo dalje od toga i tiče se filozofije košarke. Sve je upadljivije da Jokić i Meloun zastupaju dva pogleda na igru koja su međusobno sukobljena i ne mogu se nikako uskladiti.

Meloun želi u stilu evropskih trenera da kontroliše ritam utakmice, da zove akcije za svoj tim, da igra sporo u napaadu i jako u odbrani. Pol Milsap je doveden u tim iz Kolorada jer je elitni defanzivni igrač koji je savršen u reketu pored sporog Jokića. Bar je tako delovalo u teoriji. Nevolja sa Milsapovim prisustvom u reketu i igri Nagitsa je što on deluje na Jokića kao kriptonit na Supermena! Nesumnjivo moćan igrač, ali igrač koji kako stane pored Džokera, njega pretvara u lošu verziju samog sebe. U minutima koje provodi sa Milsapom u petorci Nikola podseća na one  NBA zvezde iz „Space Jam“-a kada im vanzemaljci ukradu talenat. Očito je da njemu ne odgovara spor tempo igre i „trenerova produžena ruka“ na terenu, ali posebno je upadljivo nešto za šta ne možemo da krivimo Melouna niti Milsapa: Jokić se često prosto podređuje svima oko sebe. Milsap je odsustvovao skoro 4 meseca i nikad nije ni stigao da razvije hemiju sa Jokićem. Kad god se nađu zajedno na terenu, Nikola zaboravlja svoju ulogu u timu i prepušta komandu nad ekipom starijem i trideset puta bolje plaćenom saigraču! Međutim, Denver je Nikolin tim i biće dobar tek onda kad Jokić shvati da glavni glumac mora svake večeri da nosi predstavu i sve oko sebe pravi boljim. Saigrači ponekad mogu da uskoče, ali odgovornost je na najboljem igraču. S druge strane, ne smemo da gubimo iz vida da je Jokić gotovo preko noći postao NBA zvezda i da verovatno mentalno još uvek nije spreman da nosi svoj tim. Nikola je za svega 6-7 prevalio put od talentovanog bucka do jednog od najboljih mladih igrača na svetu! Vidljivo je da je Jokiću potrebno sazrevanje u pravom okruženju  – Nikola je najbolji igrač Denvera, ali on nema mentalitet vođe koji se nameće ostalima. On to tek treba da postane i veliko pitanje za Nagitse je da li je Meloun pravi čovek za taj posao. Ipak, Nikolino uporno odbijanje da šutira na koš, kao vid neslaganja sa potezima trenera, na kraju izneverava one do kojih mu je svakako najviše stalo – njegove saigrače. [1]Jedno podsećanje na jedinu mrlju u veličanstvenoj karijeri Skotija Pipena. U plejofu ’94 i polufinalnoj seriji protiv Niksa, Pipen je odbio da izađe na teren na 1,8 sekundi do kraja jer je Fil Džekson odlučio da zadnji šut uputi ruki Toni Kukoč. Kukoč je pogodio i doneo pobedu svom timu. Kasnije u svlačionici, Džekson je zadužio Bila Kartrajta, kao najstarijeg, da se obrati timu. Kartrajt je plakao zbog Pipenovog poteza. Sa suzama u očima, obratio se direktno Skotiju: „Dok je Majkl bio ovde trpeli smo njegova sranja. Skoti, ne mogu da poverujem da si nas doveo dovde, da bi nas onda ostavio na cedilu i bio tako sebičan. Nikad nisam video nešto slično. To je potpuno neprihvatljivo.“ Pipen je kasnije izjavljivao u više navrata da je bio svestan svoje odluke i da je hteo svima da pokaže da ne može da prihvati da je cele večeri druga opcija, a da će njegova uloga u ključnom napadu biti – da izvede loptu. Međutim, tek su mu Kartrajtove suze pokazale koliko je njegova odluka bila sebična. Narednu, četvrtu utakmicu Bulsi su lagano dobili a Pipen je predvodio svoj tim u poenima, skokovima i asistencijama.

Jokića ne bi trebalo mnogo kritikovati zbog sukoba sa trenerom. Niti je Denver šampionska ekipa, niti su utakmice u februaru nabijene istim emocijama kao one u plejofu. Istina je da Denver igra mnogo bolje kad igra brzo, lepršavo, sa puno improvizacije i slobode u igri. Geri Heris, Džamal Mari i Vil Barton u toj igri mogu u svakoj četvrtini da eksplodiraju, a cela ekipa se pretvara u jedan najboljih napada lige. Međutim, sa naličja ove igre stoji gorka opomena u vidu najlošije odbrane lige –ekipa rutinski postiže po 70 poena za poluvreme, ali često prima isto toliko. Milsapovo prisustvo trebalo je da to promeni, ali nije bilo dovoljno vremena da se Jokić i on nauče da igraju jedan pokraj drugog. Jokiću je potreban sistem koji je tako strukturiran da svako zna svoju ulogu, ali i dopušta slobodu u igri. Nikolin talenat je toliko jedinstven da je nepotrebno da trener zove akcije za svoju ekipu. Jokić je sa samo 23 godine izrastao u najboljeg asistenta među centrima u istoriji igre i možda mu je potrebno da češće ima loptu u svojim rukama kako bi igra Denvera bila tečnija.

Najvećem košarkašu današnjice bile su potrebne godine da nauči da se nosi za pritiskom i da razbije predrasudu da nije igrač za velike utakmice. Trenutak koji je preokrenuo narativ odigrao se 2012. tokom eliminacione šeste utakmice finala Istoka protiv Bostona. Lebron je tada prosto odbio da izgubi, nametnuo je svoju volju svima oko sebe – u stilu svog kraljevskog nadimka – i ubacio je 45 poena, uz 15 skokova i 5 dodavanja. Kralj je tada imao 28 godina. Sinoć je Jokić gledao kako se svoja ekipa nosi do pobede.

Ne brinem se za Nikolu. Igrački on deluje kao prototip modernog centra koji ume sve, fizički još uvek podseća na košarkaše iz pedesetih godina prošlog veka, mentalno tek treba da se navikne na ulogu koja mu po talentu i košarkaškom znanju pripada. Lebron je morao da donese „odluku“ da bi osvojio šampionski prsten i preokrenuo tok svoje karijere. Nikola ne mora da radi ništa toliko dramatično. Za početak biće dovoljno da odluči da češće šutira na koš. Sve ostalo – liderstvo, mentalna snaga, konstantnost – doći će sa vremenom.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Jedno podsećanje na jedinu mrlju u veličanstvenoj karijeri Skotija Pipena. U plejofu ’94 i polufinalnoj seriji protiv Niksa, Pipen je odbio da izađe na teren na 1,8 sekundi do kraja jer je Fil Džekson odlučio da zadnji šut uputi ruki Toni Kukoč. Kukoč je pogodio i doneo pobedu svom timu. Kasnije u svlačionici, Džekson je zadužio Bila Kartrajta, kao najstarijeg, da se obrati timu. Kartrajt je plakao zbog Pipenovog poteza. Sa suzama u očima, obratio se direktno Skotiju: „Dok je Majkl bio ovde trpeli smo njegova sranja. Skoti, ne mogu da poverujem da si nas doveo dovde, da bi nas onda ostavio na cedilu i bio tako sebičan. Nikad nisam video nešto slično. To je potpuno neprihvatljivo.“ Pipen je kasnije izjavljivao u više navrata da je bio svestan svoje odluke i da je hteo svima da pokaže da ne može da prihvati da je cele večeri druga opcija, a da će njegova uloga u ključnom napadu biti – da izvede loptu. Međutim, tek su mu Kartrajtove suze pokazale koliko je njegova odluka bila sebična. Narednu, četvrtu utakmicu Bulsi su lagano dobili a Pipen je predvodio svoj tim u poenima, skokovima i asistencijama.