Neki novi Raptori

Raptori su konačno izumrli.

Toronto je nekoliko poslednjih sezona bio poznat kao ekipa koja fantastično igra regularni deo takmičenja i jako loše plejof. Uzrok ovome je ležao u činjenici da se kompletna igra ovog tima zasnivala na napadu sa mid range-a, korišćenju tradicionalnih centara i  kontrole napada prozivanjem  akcija. Svi koji intezivnije prate NBA znaju da sa sa početkom doigravanja počinje  i sa ozbiljnom defanzivom. Kako krene plejof, reket se nekako suzi, linije prodora više nisu otvorene, odbrana je na ivici faula a faul na ivici od flejgrenta. Godinu za godinom smo gledali kako DeRozen ubija ljude sa svojim pull up-ovima i turn araund jumperima  sa ivice reketa, i Laurija koji je gotovo svakog čuvara unosio u reket sve do polaganja na tablu, a onda sa startom plejofa bi i brojke od 27ppg i 22ppg padale na 19ppg i 15 ppg. Uzrok ovakve promene u efikasnosti nije ležala samo u činjenici da se podizao nivo odbrane, već je bila i posledica skill set-a koji ima ostatak rostera kao i iznenadna potreba da se promeni način igre.

Glavni problem koji je Toronto imao godinama je šut za tri poena. Ne da ova ekipa nije pogađala ove šuteve, već ih nije ni pokušavala. Poslednje tri sezone Raptorsi su uvek završavali sezonu među tri ekipe koje su imale najmanje pokušaja iza luka, a onda kada bi plejof počeo i kada bi se videlo da DeRozena i Laurija sve više udvajaju posle pika, da ih više biju i da se to naravno sve dopušta, a sve vodi ka drastičnom smanjenju efikasnosti, potezanje za nekom drugom solucijom nije postojalo. Niko nije bio dobar u šutu za tri, niko nije mogao da napravi višak u odbrani i to su ostale ekipe znale. Skupljanjem reketa i intezivna pomoć na prodore Demara i Kajla su bili recept za zaustavljanje ekipe iz Kanade.

Ove sezone stvari na terenu drugačije stoje. DeRozen je u svoj repertoar dodao dve stvari koje su mu izuzetno falile. Prvo, šut za tri poena, koji pogađa sada sa 38% uspešnosti za razliku od prošlogodišnjih 26% uz mnogo veći broj pokušaja po utakmici, a potom i izlazni pas u trenutcima kada naskoči blizu reketa a kada je odbrana sasvim solidno ispratila njegovu akciju. To nikako ne znači da je odustao od svoje igre sa poluodstojanja, ali zbog prinuđenosti odbrane da izađe visoko u odbrani mu ostavlja mnogo više prostra za prodor. Serž Ibaka je morao u svoj repertoar da doda malo organizacionih sposobnosti, u smislu da sa pozicije kapice napravi neki dribling i podeli po neku asistenciju. Više nije roll to the basket – dunk i pop on 3 and shoot guy, i u velikoj meri doprinosi raznovrsnosti u napadu.

Jonas je to što jeste, ali u ovoj postavi kao i novom načinu igre to je sasvim ok. Čuje se da je na treningu jako precizan sa linije za tri (bio bi drugi Litvanac koji to nije, odmah posle legendarnog Arturasa Javtokasa), i pitanje je dana kada će početi da uzima po koji ovakav šut. Setimo se samo kako je Mark Gasol implemetirao „trojku“ u svoj repertoar i koliko je to značilo kako njemu a tako i Memfisu.

Kajl Lauri sada ima daleko jednostavnji posao što se tiče organizacije napada. Ekipa konačno može da igra modernu drive and kick košarku, i nema se više potrebe za zvanjem specijal akcija kao ni forsiranje izolacija.  Dodatkom dalekometnog kvaliteta, teren je postao širi i mnogo je lakše igrati.

Ono što meni lično prija u celoj ovoj Torontovoj priči je spremnost i igrača i trenera da izađu iz svoje konfort zone a sve u cilju da bi napredovali. Jako me interesuje kako će Raptorsi ove godine izgledati u plejofu, i da li su zakasnili sa prekopotrebnim promenama koje bi konačno donele očekivani rezultat.

Viktor

 

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *