Kako igramo košarku u Poljskoj

Bio sam u Nju Džersiju, nedaleko od Njujorka. Toliko sam znao. Obično nisam tih, ali toga dana bio sam ćutljiv, dok sam stajao u uglu hotelske sale za medije pored stolova sa kafom i mafinima.

Prošao je Kevin Durant. Onda je prošao Greg Oden. Znao sam ko su oni, ali samo sa TV-a. Nekoliko igrača koje sam znao sa Evropskog prvenstva ćaskali su međusobno, ali pravo govoreći ni sa kim od njih nisam bio dobar drug. Tako sam zurio u svoje cipele i čekao početak.

Za jednog dvadesettrogodišnjaka poreklom iz Poljske, NBA program za rukije bio je više nego zastrašujući.

Bio je jun 2007. godine, upravo sam potpisao za Orlando Medžik i pohađao sam prvi dan programa u Nju Džersiju, okružen gomilom lica koja su mi bila poznata ali nikoga zapravo nisam znao. Ličilo je na čudan letnji kamp.

Jedan igrač, ne sećam mu se imena, mi je prišao i odmerio me.

“Ej, veliki momče, koji pik si bio?” pitao me.

“Pedeset sedmi”, ponosno odgovoram.

Dečko je nšto promrmljao sebi u bradu.

“Pedeset sedmi? Za dve godine nećeš više biti u ligi”.

“Videćemo”, odgovorio sam.

Nisam ni takao košarkašku loptu do svoje sedamnaeste godine. Verovao sam da je moja budućnost fudbal, kao i svaki klinac koji se bavi sportom u Poljskoj.

Bavio sam se malo i atletikom, poput bacanja kladiva, skoka u vis, trčanja na 100 i 400 metara, ali obožavao sam fudbal. Pošto sam bio visok i brz, prirodno je bilo da postanem golman.

Ipak, uprkos tome što je nikad nisam igrao, košarka me je uvek fascinirala.

Svaki dan kad bih stigao kući posle treninga, upalio bih TV na kome bi bila neka košarkaška utakmica. Voleo sam da gledam Dejana Bodirogu, čuvenog srpskog košarkaša koji je jednostavno bio neverovatan. Osvajao je medalje i šampionate po celoj Evropi. Dok sam gledao kako rastura sve u Evropi verovatno sam u sebi posejao seme košarke. Takođe sam voleo i NBA, ali za mene Bodiroga je bio najbolji.

Jednog dana, krenuo sam prečicom kroz srednjoškolsku salu na fudbalski trening. Spustio sam stvari na pod i uzeo loptu sa parketa. Hteo sam da vidim da li mogu da budem kao Bodiroga. Tada su me ugledali moji ortaci sa fudbala.

“Marćine, šta to radiš? Ti si golman.”

Smejali su se.

“Ajde, čoveče. Polazi na gol”.

Bacio sam loptu ka obruču. Moj prvi šut ikada. Nije ušao, ali bio sam blizu.

“To je pogrešna mreža”, rekao mi je jedan od saigrača.

Još uvek su se smejali.

Ali, bilo je prekasno. Bio je tako dobar osećaj dok mi je lopta prelazila preko jagodica. Navukao sam se.

“Zajebite”, odgovorio sam im. “Hoću da igram košarku!”

Stanje košarke u Poljskoj danas… pa, nije baš dobro.

Morate da shvatite, mi u Poljskoj nemamo uvek četvoricu ili petoricu momaka koji svake godine odlaze u NBA poput Francuske ili Španije. Ja sam tek četvrti Poljak ikada koji je stigao do NBA, a imajući u vidu našu reprezentaciju, još dugo ćemo čekati na narednog.

To je zbog toga što mi u stvari nemamo programe za decu. Trudim se koliko mogu da pomognem, sa kampovima i inicijativama koje šalju talentovanu decu u Ameriku na koledže a onda ih vraćamo u Poljsku da igraju za reprezentaciju. Međutim, potrebno je da prođe još par godina pre nego što prva grupa igrača završi program.

Nije baš da su skauti čekali u redu da gledaju moje utakmice u Lođu. To se ubrzo promenilo, zahvaljujući Vinsu Karteru.

Nije uvek bilo tako. Nekad smo bili mnogo bolji. Poljaci su nekada voleli košarku. Šezdesetih i sedamdesetih naša reprezentacija je igrala skoro na svakoj Olimpijadi i bili smo dobri. Ali, od 1984, godine mog rođenja, Poljska nema nijedno učešće na Olimpijadi.

Nekada su NBA utakmice prenošene na poljskoj televiziji. Posle gledanja Majkla Džordana, Grenta Hila i Šeka, klinci bi izleteli napolje i igrali basket na ulici. Ali, kada su prestali prenosi košarke 1992. zbog nečega što se zvalo Zakon o prenosima, stvari su počele da se raspadaju.

Bilo je to 2001. Rekao sam mom fudbalskom treneru da prestajem da bih igrao košarku a on je mislio da sam poludeo.

“Jesi li ozbiljan? Ne možeš to da radiš kad ti je skoro 18! Prekasno je! Odbacuješ svoju fudbalsku karijeru!”

“Znam, treneru. Ali hoću da probam. Moram da vidim šta mogu da uradim”.

Bio je zatečen, ali rekao mi je da će mi vrata uvek biti otvorena ako odlučim da se vratim fudbalu.

Dva dana kasnije, otišao sam na prvi košarkaški trening. Nikada više nisam stajao na golu.

Košarkaški treneri bili su toliko uzbuđeni kad sam se pojavio prvog dana. Pošto sam bio golman, imao sam dobar rad ruku i nogu. Pomagalo je što sam bio visok, naravno. Iako sam morao još mnogo da učim o igri, bili su oduševljeni. I ja sam bio.

Pre nego što sam se okrenuo, igrao sam profesionalno košarku za Lođ, klub iz mog rodnog grada. To je bilo ludo, igrati za tim iz kraja u kom sam odrastao. Iste godine zaigrao sam za juniorsku reprezentaciju. Koliko je to bilo ludo? Samo godinu dana pošto sam počeo sa košarkom, već sam bio u reprezentaciji.

Tad sam uočio da je poljski košarkaški program u stanju raspada.

Prvo, savez je uzeo nekoliko sasvim neodgovarajućih trenera za taj program. Reprezentacija je izgubila gomilu utakmica i nije bilo nikakve discipline. Sve je bilo u neredu. Zbog toga je savez izgubio sponzore. Nismo imali novca za stvari koje su dostupne  većini drugih reprezentacija. Umesto da treniramo u lepoj dvorani, koristili smo najgore sale. Umesto boravka u hotelima sa pet zvezdica, boravili smo u prljavim, pohabanim mestima.

Posle jedne godine u Lođu, moji treneri rekli su mi nešto što me je stvarno iznenadilo. Iako su znali da će to oslabiti tim, ohrabrivali su me da napustim Poljsku i nastavim sa košarkom. Rekli su me da će mojoj karijeri mnogo pomoći ako odem negde gde bih mogao da napredujem kroz vrhunski rad. Ja sam u glavi imao sliku Dejana Bodiroge, srpske legende. Srpska košarka je sa dobrim razlogom bila tako dobra devedesetih.

Godine 2003. otišao sam sa reprezentacijom za igrače ispod 20 godina u Francusku na jedno takmičenje. Tu sam prvi put učestvovao u takmičenju u zakucavanju.

Pri prvom pokušaju probacio sam loptu kroz svoje noge. Ništa naročito.

Pri drugom, hteo sam malo da se pokažem, pa sam izveo Vinsa Kartra i zakucao sa celom rukom kroz obruč tako da sam laktom bio okačen o obruč.

Nikad nisam gledao Vinsa uživo, ali svako dete u Poljskoj gledalo je njegova zakucavanja.

Zbog tog zakucavanja sam pobedio.

Ubrzo mi je nemački ti iz Kelna nudio ugovor – samo 18 meseci otkako sam uzeo košarkašku loptu u ruke.

Iako nisam puno igrao prve godine u Kelnu, neki skauti su me primetili. Ljudi oko mene su govorili da bi trebalo da probam draft 2005. Poslušao sam ih.

Pojma nisam imao kako funkcioniše draft. Moj agent mi je objasnio da prvi krug ima 30 pikova, ali takođe mi je rekao da nemam šanse da budem među njima. Onda je sledilo još 30 u drugom krugu. Rekao mi je da je uveren da ću biti izabran na početku drugog kruga.

Prvi krug je prošao, a ja nisam bio izabran. Onda je počeo drugi krug i dalje ništa. Kada su stigli do pikova koji su bili od 40-og mesta i naviše, niko nije spominjao moje ime. U tom trenutku, agent mi je objasnio da je bolje da me uopšte ne draftuju jer tako niko neće imati prava na mene. Činilo se da ću se vratiti u Nemačku.

Bojao sam se neuspeha – povratka u Poljsku u fazonu “Gospode bože, šta ću sad da radim sa svojim životom?”

Preostalo je samo četiri pika, kada sam začuo svoje ime. Kad su me Sansi uzeli sa 57-og mesta uopšte me nije bilo briga za prava (ionako me je Finiks trejdovao 10 minuta kasnije). Bio sam neviđeno uzbuđen. Upravo sam bio draftovan za NBA a to je bilo važnije od svega.

Nisam mogao da dočekam da stignem u Orlando. Mislio sam da sam se popeo na vrh planine, da ću odmah ući u tim i imati dugu i uspešnu karijeru.

Tada sam upoznao Brajana Hila.

Mrzeo sam ga iz dna duše.

Danas je Hil komentator za Medžik, ali 2005. on je bio glavni trener a ja sam mislio da ima nešto protiv mene.

Igrao sam letnju ligu prvi put 2005, a odmah nakon nje, trener Hil mi je rekao da bi trebalo da se vratim u Evropu. Bio sam razočaran.

Narednog leta, mislio sam da ću sigurno ući u tim. Imao sam odličnu sezonu u Nemačkoj i igrao sam dobro u letnjoj ligi. Međutim, trener Hil me je opet isključio.

Bio sam potpuno slomljen. Mislio sam da nikada neću zaigrati u NBA.

Nisam mogao sebi da dopustim neuspeh.

Uvek sam bio veliki radnik, to imam u sebi.

Volim da posle sezone idem u teretanu i vežbam. Robujem u teretani. Čak i danas, dok svi idu na žurke pored bazena, na brodovima ili su u Vegasu, Majamiju, Bahamima, nije bitno gde, ponosim se time što se razbijam od treniranja. Uz to, možete li stvarno da me zamislite u jednom od onih klubova u Vegasu? Dajte bre.

Posle još jedne odlične sezone u Nemačkoj (u kojoj smo igrali Evroligu po prvi put u istoriji kluba) vratio sam se u letnju ligu rešen da uspem. To leto sam proveo pokušavajući da unapredim svoju igru gledajući snimke velikih centara ili krilnih centara – Kevina Garneta i kako je komunicirao sa ostalima i odbranu Tima Dankana na obruču.

Tog leta glavni trener postao je Sten van Gandi.

Sledeće što se desilo – bio sam u timu.

Brajan i ja smo cool danas, uzgred. Pre par godina, rekao sam mu koliko sam ga mrzeo što me nije uzimao u ekipu. Očekivao sam da će se braniti, ali iznenadio me je. Odgovorio mi je da sam danas potpuno drugi igrač u odnosu na onog kog je poslao nazad u Evropu.

Bio je u pravu. Očito nisam tako mislio tada, ali danas znam da mi je trener Hil u te dve godine učinio uslugu. Naterao me je da unapredim svaki aspekt moje igre, da ojačam, da svaki dan teram sebe da radim bolje nego ikada ranije. Ma koliko da sam verovao u sebe, još uvek sam moram da sačekam pravi trenutak – moj trenutak.

Tri godine pošto sam po prvi put uzeo loptu u ruke bio sam draftovan. Dve godine posle toga, igrao sam u NBA. Dve godine kasnije bio sam u NBA finalu. Nedavno mi je neko rekao da je jedini drugi 57-i pik koji je ostao u ligi duže od deset godina Manu Đinobili. Nije loše društvo.

Ponekad se setim medijske sale u tom hotelu u Nju Džersiju 2007. godine i svih igrača koji su izabrani pre mene. Mnogi od njih su imali sjajne karijere. Ostali su odigrali par sezone pre nego što su iščezli iz lige. Najponosniji sam na svoj napredak iz godine u godine tokom cele decenije. Kad prvi put uzmete košarkašku loptu u ruke u 17-oj, morate mnogo toga da nadoknadite.

Ponekad pomislim na tog momka koji mi je prišao prvog dana na programu za rukije, dok sam stajao pored stola sa kafom i mafinima. Pomalo čudno, možda je, sumnjajući u mene, uspeo da me podstakne. Voleo bih to da mu kažem, ali nisam sasvim siguran šta se desilo sa njim.

Marćin Gortat

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *