Kako igramo košarku u Argentini

Iskreno, drago mi je što je Manu konačno objavio da će igrati svoju šesnaestu NBA sezonu.

Sad će ljudi prestati da me zapitkuju u vezi njega.

Mislim da mogu da izjavim da je Manu najbolji igrač koga je naša zemlja ikada dala. Ali, evo istine: kao klinac, Manu je bio sasvim prosečan. Nije mogao da uđe u našu kadetsku selekciju.

Manu je imao nekoliko stvari koje su radile protiv njega u tom uzrastu. Nije bio visok. Bio je previše mršav. Nimalo nije ličio na talentovanog igrača. Bilo je to zlatna generacija argentinske košarke, ta grupa osvojiće olimpijsko zlato 2004. Oberto, Noćioni, Pepe Sančez, Priđoni. Kad smo počeli da igramo zajedno 1996. godine, Manu nije bio ni blizu toga da uđe u prvi tim.

Na njega su zaboravili kad je imao 15 godina.

Dok su neki od nas započeli karijeru u Evropi, Manu je ostao kući. Igrao je za argentinski klub sa severa zemlje Andino, pre nego što je prešao u klub iz svog rodnog grada Baja Blanka. U početku, nije puno igrao, ali kada je dobio šansu, skauti su ga primetili. Napokon, jedan italijanski skaut doveo ga je u drugoligaša Viola Ređo Kalabrija.

Kada se Manu pridružio reprezentaciji, bio je drugačiji igrač. Daleko iza njega ostale su brige što je bio najmršaviji igrač na parketu.

Umesto toga, pojavio se neustrašivi borac kakvog poznajemo danas.

Međutim, dosta u Manuu – na kraju, gledaćete ga opet i naredne sezone u NBA.

Da biste stvarno shvatili moju priču o tome kako je nastala argentinska reprezentacija, morate da shvatite kako su Argentinci gledali na košarku devedesetih. Košarka je bila tek alternativa fudbalu, sport koji je postojao reda radi. Postoji ogroman pritisak na fudbalsku reprezentaciju  – očekivanja su uvek velika. Recimo, kad je Argentina bila poražena u finalu Svetskog prvenstva 2014. ljudi su to doživeli kao apokalipsu. Bilo je baš teško.

Bili su drugi na svetu, ali to nije bilo dovoljno.

Od košarkaške reprezentacije niko nije ništa očekivao. Jedno od prvih takmičenja naše mlade grupe bile su kvalifikacije za Olimpijadu u Sidneju 2000. Nismo uspeli da se kvalifikujemo, ali bili smo blizu. Uprkos tome što nismo otišli na Olimpijadu, kući su ljudi bili u fazonu „Bog te mazo! Neverovatno je dokle ste dogurali!“ Toplo su nas dočekali. Takav su bila očekivanja kad je u pitanju košarka u Argentini.

Tada smo verovali da je uspeh ako u Atini 2004. uđemo u najboljih 12. To je bilo sve što smo želeli. Doći dotle bilo je najviše dostignuće o kom smo maštali. Osvajanje zlatne medalje nije dolazilo u obzir – Sjedinjene države pobedili su na svakoj Olimpijadi još od 1972. [1]Skola je napravio grešku koju treba razumeti: u Moskvi ’80 zlatnu medalju uzela je Jugoslavija, ali Amerikanci nisu učestvovali na tim igrama. U Seulu ’88 zlato su uzeli Sovjeti.. Iako smo ih pobedili na Svetskom prvenstvu 2002, znali smo da će Amerikanci doći sa najvećim zvezdama na Olimpijadu i da će to biti druga priča. Ako bismo samo uzeli medalju, to bi bio istorijski uspeh.

Ludilo je bilo u tome što je argentinska reprezentacija stigla dalje nego što smo sanjali.

Šokirali smo ceo svet.

Moj otac je igrao košarku polu-profesionalno. Kad sam bio dete, mislio sam da je neverovatno to što on ide na svoj posao u banci 7-8 sati, a posle toga ide na treninge u devet ili deset sati uveče. Putovao je preko cele zemlje da bi igrao na turinirima protiv ekipa iz malih gradova iz udaljenih područja Argentine. Zaradio bi malo novca, ali to nije bio razlog što je igrao košarku.

Pamtim da sam se pitao Zbog čega radi sve to? Međutim, on je toliko voleo igru da je to bilo zarazno. Igrao je, volim to tako da zovem, „pravu košarku“ – što znači da je igrao samo zbog ljubavi prema igri.

Pratio sam oca na svim putovanjima, tako da je samo bilo pitanje vremena kada ću i ja zaigrati košarku. Konačno, postavili smo koš iznad garaže i počeli smo sa driblanjem i šutanjem na trotoaru. Možda vam to zvuči normalno za većinu ljudi u Sjedninjenim državama, ali u Argentini 80-ih ljudi su mislili da smo poludeli.

Fudbal je nacionalni sport u Argentini, ali otac i ja smo napravili čvrstu vezu kroz košarku.

Ipak, postojao je jedan veliki problem – 80-ih i 90-ih nije bilo kablovskih mreža u Argentini, pa nismo mogli da gledamo NBA utakmice.

Morali smo da budemo kreativni.

Gledanje prenosa uživo nije bila opcija, pa smo kupovali stare video snimke. Obično se radilo o kasetama koje je neko doneo iz Amerike i prodavao ih je u Argentini na ulici. Ličilo je na rasprodaju starih i nepotrebnih stvari iz garaže u Sjedinjenim državama.

U međuvremenu je kablovska stigla u Argentina i zauvek promenila stvari.

Bilo je to 1992. godine kada su Čikago Bulsi igrali finale protiv Portland Trejlblejzersa, koje je trenirao Rik Adelman (zabavno je što je on bio moj prvi trener u NBA). Drugovi i ja smo postali opsednuti – gledanje finala na kablovskoj te godine značio je početak veze sa košarkom za moju generaciju. Sve više i više, košarka je postala zamena za fudbal – ne da je više ljudi počelo da igra košarku, već je ona postala lepa za gledanje isto koliko i fudbal – dodavanja i kretanje bez lopte – što je povećalo interesovanje.

Fudbal je nacionalni sport i to će uvek biti. Ništa nikada neće dotaći fudbal – košarka mu neće ni prići. Međutim, košarka je postala značajni mlađi brat.

Vidite, iako Argentina nema stanovnika kao neke sportske velesile, postoji nekoliko stvari koje idu u našu korist.

Najpre, igramo košarku isključivo na dva koša. U Argentini ne postoji tri na tri, jedan na jedan ili pikanje bakseta. Isključivo igramo pet na pet preko celog terena – igra se timski od prvog trenutka kad počnete sa košarkom. Rezultate takvog pristupa igri možete videti od naših kadetskih selekcija pa sve do prvog tima.

Drugo, i još bitnije, unosimo mnogo strasti u igru. Ne mislim pritom, „Ma da, strastveno želim da pobeđujem i postižem po 40 poena i da budem najbolji igrač na parketu“ – u tome svako može da uživa. Biti dobar u sportu je izuzetno zabavno. Ali, trenuci koji nisu ni najmanje zabavni najvažniji su za razvoj mladih igrača a Argentinci u taj proces unose puno strasti. Šta mislite, zbog čega je Mesi, koji je nizak rastom, postao tako dobar?

Što se mene tiče, nije mi škodilo što sam bio visok – moj otac je visok čovek takođe. Bio sam viši od većine mojih čuvara, tako da sam postizao puno koševa otkako sam počeo da igram. Dominirao sam. Kad sam napunio 11 ili 12 godina, dobio sam prvi poziv da se pridružim jednom putujućem timu. Sve se brzo odigralo – u jednom minutu postao sam deo ozbiljnog tima i ušao sam u naš nacionalni program za mlade košarkaše a u sledećem svi su me videli kao budućeg profesionalca. Nije bilo pitanje “Da li ću ikada igrati košarku za novac?” To je bilo izvesno. Više je bilo “Dokle ću dogurati? Da li ću ikada igrati u Evropi’ Da li ću igrati u NBA?”

Prvi košarkaški ugovor potpisao sam kada mi je bilo 15 godina.

Kasnije te godine, putovao sam juniorskim nacionalnim timom na turnir u Ekvadoru. Tokom čitavog turnira, trojica evropskih skauta sedela su na tribinama i pravila beleške. Posle jedne utakmice, jedan od njih mi je prišao i rekao mi da predstavlja Saski Baskoniju, španskog prvoligaša.

“Hoćemo da ti ponudimo ugovor”.

Potpisao sam i preselio se u Španiju.

Imao sam 17 godina.

Čudno mi je kad se sad osvrnem na sve to, ali, dok pišem ovo, shvatam da sam profesionalni košarkaš 22 godine. Zahvaljujući košarci obišao sam ceo svet. Imao sam prilično uspešnih momenata u NBA, ali, dok razmišljam o svojoj karijeri, iznad svega se ističe uspeh argentinske reprezentacije iz 2004.

Svi igrači koristili su utakmicu protiv Sjedinjenih država da provere koliko su dobri. To je važilo i za mene, takođe – našu polufinalnu utakmicu protiv Amerikanaca gledeo sam kao merilo koliko sam dobar. Godine 1999. igrali smo protiv njih u Portoriku tokom kvalifikacija za Olimpijadu i pamtim da sam bio impresioniran. Bio sam u fazonu Treba li uopšte da se bavim košarkom?

Znam da zvuči kao da se zezam, ali bilo je toliko loše. Nismo bili spremni da igramo protiv njih te 1999. Neko vreme, čuvao sam Vina Bejkera, koji je par centimetara viši i desetak kilograma teži od mene. Kad je prvi put zakucao preko mene, potpuno sam ispao iz ritma. Ja sam bio jedan od najvećih momaka u našem timu, a Vin me je gurao pod košem kao da sam vazduh.

Hmm, pomislio sam, Ovaj momak je mnogo jači od mene.

Drugi put, pretrčao je teren i namestio se za trojku. U sebi sam mislio Nema šanse da pogodi ovo. Leteo je oko mene a ako još ume da pogodi spolja, gotov sam. Baš ću imati o čemu da razmišljam.

Pogodio je.

To je to! mislio sam. Nema nikakve šanse da ću ikada moći da igram protiv ovih momaka.

Ali, naša grupa bila je sačinjena od gvozdenih momaka i znali smo da ćemo naredni put moći da ih izazovemo. Do tada, većina nas je odigrala toliko utakmica zajedno da nam je sve što se dešavalo na parketu bilo prirodno. Svako je znao svoju ulogu, a nije nam škodilo ni to što smo imali najtalentovaniju generaciju u istoriji argentinske košarke.

Sve se promenilo početkom dvehiljaditih. Kvalifikovali smo se za Atinu. Mogli smo da naslutimo ponovni susret sa Amerikancima. Iako su nas uvek pobeđivali, znao sam da smo spremni – 2002. godine dobili smo ih na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, to nam je bio prvi put da smo pobedili Sjedinjene države sa timom sačinjenim od NBA igrača.

Tada smo shvatili da možemo da igramo protiv bilo koje selekcije na svetu.

Nije nam puno značilo što je američki tim 2004. imao još više olstar igrača poput Alena Ajversona, Tima Dankana i Amarija Stoudmajera.

Evo u čemu je bila stvar: Sjedinjene države sa profesionalcima nikada nisu izgubile utakmicu na Olimpijskim igrama. Znali smo ko nam je protivnik.

Ali, naša ekipa igrala je zajedno čitavu deceniju: Manu, Andres Noćioni, Karlos Delfino, Fabrisio Oberto, Pepe Sančez, Valter Herman i ostali.

Te 2004, bili smo stariji i jači. Ne samo što smo verovali da imamo šansu da pobedimo Sjedinjene države, kunem se – smešno je ovo reći, deceniju kasnije – znali smo da ćemo ih pobediti.

Naše samopuzdanje bilo je na sasvim posebnom nivou.

Uvek ću pamtiti, povodom te utakmice, osećaj dok sam hodao parketom. Sećam se koliko je velika energija bila u svlačionici.

Sve je bilo drugačije. Sjedinjene države su očekivale pobedu. Na kraju, znali smo da ćemo pobediti. Niko u našoj ekipi nije sumnjao u krajnji rezultat.

Čitava utakmica, polufinale olimpijskog turnira, nije bila nalik na naše prethodne utakmice protiv Sjedinjenih država, kada smo znali da imamo šansu ali kad smo verovali da ćemo izgubiti. Gledali smo mnoge druge timove kako zamalo dobijaju Amerikance, ali kako pri kraju postaju nesigurni i nervozni. Čak i kad smo pobedili Amerikance u Indijanapolisu, nismo u to verovali.

Kad je došlo vreme za Noćionija ili Manua da pogode velike šuteve, oni su to uradili (Manu je završio utakmicu sa 29 poena). Protok lopte je bio neverovatan. Dok su ostali timovi bili nesigurni u završnici protiv Sjedinjenih država, mi smo, kako se bližio kraj, postajali sve jači. Vodili smo tokom cele utakmice a kad su Amerikanci pokušali da nas stignu pre kraj meča, igrali smo sa istom strašću i neustrašivošću kao i na početku utakmice.

Teško je bilo u tom trenutku imati na umu, moram da priznam, da smo morali da pobedimo još jednu utakmicu da bismo osvojili zlatnu medalju. Pobedili smo navodno nepobediv tim, osećaj je bio sasvim lud, nismo toga ni bili svesni u tom trenutku, da nam je preostalo još posla.

Međutim, verovatno znate kako se sve završilo.

Nema zezanja sa argentinskom strašću. Pitajte Mesija, pitajte Manua.

Kad smo kod njega – Ej, Manu, vidimo se u Tokiju 2020? Dotad ćeš verovatno biti previše mator, ali nešto mi govori da ćeš sve iznenaditi. Ne bi ti to bio prvi put.

Luis Skola

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Skola je napravio grešku koju treba razumeti: u Moskvi ’80 zlatnu medalju uzela je Jugoslavija, ali Amerikanci nisu učestvovali na tim igrama. U Seulu ’88 zlato su uzeli Sovjeti.