PITANJE KARAKTERA

U osmom poglavlju knjige Fil Džekson piše o „plesu povređenih ega“ i svim problemima sa kojima su Bulsi morali da izađu na kraj na putu do titule. 

8

PITANJE KARATERA
Način na koji nešto radiš je način na koji radiš sve.

Kako radiš bilo šta, tako radiš sve.

Tom Vejts

Pomislili biste da je drugi put lakši, ali to nije sasvim tačno. Kada je navijanje utihnulo, počeo je ples povređenih ega. Nekadašnji trener UCLA Džon Vuden je govorio da je „za pobedu potreban talenat, a za ponovnu pobedu potreban je karakter“. Nisam zaista shvatao šta je želeo da kaže dok nismo krenuli u pohod na drugi prsten. Iznenada smo bili u središtu medijske pažnje, a svi povezani sa Bulsima čije ime nije bilo Džordan trudili su se da zadobiju više pažnje. Majkl je govorio: „Uspeh pretvara mi nazad u ja“.

Prvi nagoveštaj ovoga desio se kad je Horas optužio Majkla da je namerno preskočio šampionsko slavlje u Beloj Kući. Prisustvo nije bilo obavezno, a pre događaja, Majkl je rekao Horasu da ne namerava da prisustvuje. U tom trenutku činilo se da Horas nema problem sa tim, ali po povratku iz Vašingtona, novinarima je rekao da ga je uznemirilo to što se Majkl nije pojavio. Majkl se osećao izdanim, ali odlučio je da ne odgovara na Horasove komentare. Pretpostavljam da je Horas bio naveden od reportera da kaže nešto što nije mislio pa ga nisam kaznio. Ipak, upozorio sam ga da ubuduće bude oprezniji pri obraćanju medijima posebno u stvarima koje mogu da unesu razdor u ekipu.

Horas nije bio jedini koji je bio ljubomoran na Majklovu slavu, ali je bio najglasniji. Teško mu je bilo da razume da nemam kontrolu nad Majklovom slavom. Ona je prevazilazila Bulse, čak i samu košarku.

Čim se furtutma oko Bele Kuće okončala, izbila je druga kontroverza koje je znatno pogubnije uticala na tim. Ticala se objavljivanja bestselera Sema Smita Džordanova pravila, a bavila se šampionskom sezonom 1990-91 i pokušavala je da demitologizuje Majkla i pruži uvid u skriveni svet Čikago Bulsa. Smit, pametan reporter koji mi se dopadao, bazirao je knjigu na svojim kolumnama za Čikago Tribjun. Neke anegdote prikazale su Majkla i Džerija Krausa u ne baš laskavom izdanju.

Majkl nije bio zadovoljan knjigom, ali to je prevazišao, nesumnjivo pretpostavljajući da neće ozbiljnije uticati na njegov javni imidž. Međutim, Kraus je bio mnogo ozbiljnije pogođen. Jedne večeri, ubrzo po izlasku knjige, pozvao me je u svoju hotelsku sobu dok smo bili na putu sa ekipom i odmah osuo po Smitu. Rekao mi je da je pronašao „176 laži“ u knjizi i izvukao je svoj ispodvlačeni primerak da bi mi to dokazao. Čim je počeo da mi pokazuje svaku navodnu laž, stranicu po stranicu, prekinuo sam ga rečima: „Džeri, pusti to“.

Ali nije mogao. Džeri je bio sumnjičav prema novinarima još od vremena kad se 1976. zatekao u sred medijskog sukoba zbog čega je, posle samo tri meseca, morao da se povuče sa mesta direktora u Bulsima. Nalazio se u pregovorima o angažovanju novog trenera kada su novine prenele da je ponudio to mesto treneru Reju Mejeru. Džeri je to poricao, ali priča nikako nije htela da stane. Razočaran lošim načinom na koji je Džeri upravljao dešavanjim, predsednik Bulsa, Artur Virc ga je otpustio.

Dok su nedelje prolazila, Džeri se opsesivno upinjao da sazna ko je bio Smitov glavni izvor za knjigu. Naravno, bilo ih je više. Sem je redovno razgovarao sa svima oko tima, uključujući i vlasnika Džerija Rejnsdorfa. Ugovorio sam sastanak između Smita i Krausa kako bi izgladili stvari, ali taj razgovor nije vodio nikuda. Konačno, Džeri je zaključio da je pomoćnik trenera Džoni Bah bio glavni izvor. Mislio sam da je to apsurdno, ali senka sumnje se dugo vukla i uticala na Džonijev otkaz godinama kasnije.

To je bila prva naprslina u mom odnosu sa Džerijem, koji je dotad bio izuzetno produktivan. Bio sam zahvalan Džeriju što je verovao u mene i što mi je dao šansu da treniram Bulse. Takođe, priznajem da je on konstruisao tim dovođenjem odgovarajućih talenata koji će biti komplementarni sa Džordanom, iako je često zbog svojih poteza trpeo kritike od Majkla i ostalih. Uživao sam da radim sa Džerijem na nastanku prvog šampionskog tima Bulsa, kao i  na njegovoj obnovi po Majklovom povratku sa izleta u bejzbol. Uvek mi se sviđalo što je on tražio da čuje mišljenje trenera, igrača i osoblja iz skautinga, čime je dobijao širu perspektivu pre donošenja ključnih odluka. Takođe je igrao bitnu ulogu u dovođenju igrača čvrstog karaktera a posebno neumoran bio je prilikom kopanja po prošlosti potencijalnih regruta kako bi saznao od čega su sačinjeni.

Na početku moje karijere glavnog trenera, Džeri bi se prvog dana trening kampa obratio igračima, uvek sa istom pričom koja je dobro oslikavala kako je on zamišljao odnos. Džeri je bio jedinac, a kad je bio mlad pokušao je da posvađa roditelje, idući od jednog do drugog sve dok nije dobio zadovoljavajući odgovor. Jednog dana otac je to prozreo i rekao: „Služaj, Džeri, nemoj nikad više da se postavljaš između majke i mene. Mi moramo zajedno da spavamo“. Prevrnuo bih očima kad bi on ovo izgovorio i dobacio nešto u stilu: „Izvini Džeri, ali ne dolazi u obzir“ – i svi bi se dobro nasmejali.

Očito ja sam imao drugačiji pogled na to kako bi trebalo da sarađujemo. Hteo sam da dam podršku Džeriju pa sam mnogo vremena utrošio na posredovanje između njega i igrača. Ipak, nisam hteo da uradim ništa što bi ugrozilo poverenje koje sam stekao kod ekipe.

Većina igrača mrzela je Džerija iz ovog ili onog razloga. Počinjalo je sa Majklom. U drugoj godini sa Bulsima, Majkl je povredio levu nogu i morao je da presedi veći deo sezone zbog oporavka. U određenom trenutku, Majkl je insistirao da se potpuno oporavio, ali Džeri nije hteo da mu da dozvolu da igra bez saglasnosti doktora. Pošto je Majkl navaljivao, Džeri mu je odgovorio da je menadžment doneo odluku jer je on bio njihovo vlasništvo, nesrećan gaf koji je otuđio Majkla i zauvek odredio njihov odnos.

I ostali igrači su imali svoje probleme sa Džerijem. Nije im se dopadalo kako je Džeri hvalio svoja dostignuća kao skauta da bi izgledao pametan. Takođe, bili su uznemireni kada je postao opsednut dovođenjem Tonija Kukoča, talentovanog mladog krila iz Hrvatske za kog je Džeri verovao da će biti novi Medžik Džonson, iako Toni nikada nije odigrao utakmicu u NBA. Skoti i Majkl su verovali da je Džerijevo flertovanje sa Tonijem, koji je kasnije potpisao za Bulse, bilo uvredljivo za njegove igrače i hteli su da unište Kukoča i hrvatsku reprezentaciju na olimpijadi 1992.

Najviše od svega, igrače je odbijao Džerijev uporan trud da visi sa njima i da im bude ortak. Njegova zdepasta pojava nije mu pomagala. Majkl mu je dao nadimak „Mrvica“ zbog njegovih ne baš savršeih manira za stolom i često ga je zadirkivao zbog debljine i ostalih nedostataka na putovanjima autobusom.

Zbog te vrste tenzija u timu, uvek sam osećao nelagodu. Kad sam bio dete, mrzeo sam roditeljske svađe. Moja starija braća, koje je razdvajalo manje od dve godine, uvek su se svađali a ja sam bio mirotvorac. Otac je braću smirivao kaišem, a ja pamtim kako sam sedeo na vrhu podrumskih stepenica sa suzama u očima dok sam slušao kako dobijaju batine.

Džerija sam ubedio da ne uzima sve ka srcu. Znao sam da je njegova preterana reakcija na Džordanova pravila poticala iz osećanja da nije dobio dovoljno priznanja za to što je napravio ovaj veliki tim. To sam razumeo. Ali nisam mogao to da promenim, pa sam pokušavao da ga oraspoložim humorom i saosećanjem. Uz to, pokušavao sam da naš odnos ostane što je moguće profesionalniji. Kako je rasla slava tima, razdor između Džerija i mene se povećavao. No, profesionalnost nas je održala. Uprkos previranjima, Džeri i ja smo uspeli da budemo fokusirani i obavimo posao.

______

Sa igračima je bilo drugačije. Rekao sam im da moraju da izglade nesporazume – bilo da potiču iz medija, od Krausa ili drugog izvora – i fokusiraju se na osvajanje drugog prstena. U tom pogledu, udvostručio sam trud kako bih pretvorio treninge u utočište od haotičnosti spoljašnjeg sveta. „Bili smo jako popularni“, kaže Skoti, „pa smo morali da štitimo jedni druge. Nismo hteli da ljudi dovode njihove prijatelje na treninge koji bi nas gnjavili sa zahtevima za autogram. Ukoliko nemate slobodu sa vašim saigračima, gde ćete je pronaći?“

Pošto je tim okrenuo svoju pažnju unutra, obnovila se veza između igrača. Da iskoristim Majklovu frazu – „ja“ se lagano pretvaralo u moćno „Mi“ – i jedan od najboljih timova koje sam ikada trenirao. Sistem je savršeno funkcionisao a naša odbrana bila je nezaustavljiva. Počeli smo sa 15-2 a sezonu smo završili sa 67 pobeda, 10 više od drugog u ligi. Najveći gubitnički niz bio je dve utakmice. U jednom trenutku, nazvao me je Rejnsdorf i rekao: „Nadam se da ne forsiraš tim da srušite rekord“. Nikako, odgovorio sam, sve se dešava spontano. Bi Džej Armstrong je govorio da su te sezone „Bulsi bili u dosluhu sa prirodom“ i sve je teklo skladno.

Onda je usledio plejof. Posle pobede nad Majamijem u tri utakmice, suočili smo se sa Njujork Niksima, koje je trenirao Pat Rajli, koji se svojski potrudio da Nikse pretvori u novu verziju Detroit Pistonsa. Štaviše, Rajli je unajmio bivšeg odbrambenog trenera Pistonsa, Dika Hartera, u nameri da očvrsne Nikse. NBA je morala da živi sa Lošim momcima iz Detroita prethodnih pet godina, a kad smo ih rasturili prošle godine, osetio se kolektivni uzdah olakšanja celom ligom. Mišičava košarka više nije bila u modi a polako se vraćala košarka finesa. Ipak, Niksi su imali moćnu centarsku liniju – Juing, Čarls Oukli i Ksavijer Mekdanijel, a na klupi je bio Entoni Mejson. Njihova strategija bila je da snagom dominiraju u skokovima, uspore tempo igre i oduzmu nam kontre. Premda je njihovo najjače oružje bila Rajlijeva sposobnost da spinuje medije. U Los Anđelesu je dosta naučio u tome kako da pritisne sudije preko novina, a prvu salvu ispalio je pred početak prve utakmice. Njegova namera? Ukoliko se sudije ne zaljube u Džordana, rekao je, i pravedno sude utakmicu, Niksi imaju šansu da pobede. Uzvratio sam govoreći da se Juing izvlači sa ubistvom jer uvek pravi korake kad krene ka košu. Bitka je počela.

Uvek sam se osećao ugodno u društvu reportera jer sam mnogo vremena proveo u njihovom društvu dok sam igrao za Nikse. Uz to, dosta sam naučio iz svojih glupavih grešaka. Prve godine kad sam postao starter 1974-75 Niksima je dobro krenulo ali, pošto nismo imali klupu, završili smo sezonu sa razočaravajućih 40-42. Tada sam rekao reporterima da smo možda ušli u plejof ali da smo „i dalje gubitnici“. Narednog dana to je bio veliki naslov u novinama: „Džekson je nazvao Nikse gubitnicima“.

Još gori je bio moj drugi gaf. Tokom tuče između Lejkersa i Rokitsa 1977. igrač Lejkersa Kermit Vošington udario je Rudija Tomjanovića u lice i zamalo ga nije ubio. Novinarima sam rekao da je to bio nesrećan slučaj ali da sam i ja sedam dana ranije izbegao sličan udarac Džordža Mekginisa, igrača Filadelfije, a da to niko nije ni primetio. „Izgleda da u ovoj ligi morate da budete zvezda da bi to bilo primećeno“, požalio sam se. Još uvek želim da povučem to što sam rekao.

Niksi su nas nadjačali i uz pomoć sudija stigli su do iznenađujuće pobede u prvoj utakmici. Na početku je Skoti uganuo zglob i utakmica je imala tempo koji je odgovarao Niksima. Uzvratili smo u drugoj utakmici uz pomoć nekoliko ključnih šuteva Bi Džej Armstronga. Majkl je probio pajsersku odbranu Niksa u trećoj utakmici a mi smo povratili prednost domaćeg terena.

Horas je četvrtu utakmicu poredio sa borbom kečera, a Majkl je rekao da je suđenje bilo tako loše da je bilo nemoguće da mi pobedimo. Naljutio sam se na sudije zbog čega sam bio isključen u drugom poluvremenu, a Niksi su pobedili sa 93-86.

Moja loša strana pojavila se u intervjuu posle utakmice. „Verujem da se sad zadovoljno oblizuju u kancelarijama lige, na Petoj aveniji. Verujem da im se sviđa što je rezultat 2-2. Ne sviđa mi se nameštanje… Oni kontrolišu sudije koje će poslati. Ako bude sedam utakmica, svi će biti jako zadovoljni“.

Rajliju se to svidelo. Upravo sam mu dao sjajan šlagvort. Sledećeg dana novinarima je rekao da sam uvredio njegov tim. „Bio sam deo šest šampionskih ekipa a u finalu sam nastupao 13 puta. Znam šta znači šampionsko ponašanje. Činjenica da pobeđuje žaleći se na suđenje uvreda je za naše momke koji se žestoko bore za pobedu… To su prave šampionske ekipe. Moraju da se izbore sa svim što ih zadesi. Ne smeju da se žale na to“.

Njujorška štampa je to prihvatila svim srcem. Narednog dana novine su bile pune priča u Filu Plačku. Pre toga su me navijači Njujorka tretirali kao da sam deo porodice, iako sam radio za neprijatelja. Međutim, posle Rajlijevog govora ogrnutog svetačkim oreolom, počela su dobacivanja na ulici. To je bilo neobično, ali shvatio sam da ne mogu ništa da uradim povodom toga. Najbolja osveta bilo je pobeđivanje.

Trebalo nam je sedam utakmica. Moji prijatelji iz Lakote, rekli su mi da bi trebalo da „count coup“ sa Rajlijem pred sedmu utakmicu, pa sam to učinio. Prolazeći pored klupe Niksa, zastao sam, pružajući ruku Petu i rekao mu: „Ajde da im priredimo dobru predstavu“. Klimnuo je glavom, malo zbunjen što sam mu se obratio. Ispostavilo se da je utakmica bila sjajna predstava Majkla Džordana. Na početku utakmice Ksavijer Mekdanijel je gurao Skotija, koji se još oporavljao od povrede zgloba, pa je uskočio Majkl suprotstavljajući se većem i jačem igraču dok se ovaj nije povukao. (Bio sam toliko impresioniran načinom na koji je Majkl branio saigrača, da sam kasnije okačio fotografiju njegovog pogleda u svojoj kancelariji.) U trećoj četvrtini Majkl je osujetio Mekdnijela sa jednim od najboljih poteza koje sam ikada video. Počelo je tako što je Majkl pogodio skok-šut, zatim ukrao loptu i brzo krenuo ka košu Niksa: međutim, Ksavijer mu je izbio loptu iz ruku i krenuo ka našem košu. Izgledalo je da će to biti lagano polaganje. Osim što mu je Džordan bio za petama i izbio mu je loptu tačno u trenutku kad se Mekdanijel spremao za polaganje. Taj potez slomio je otpor Niksa i nisu nam više nijednom prišli. Nakon utakmice, Rajli je dao graciozni sažetak igre Bulsa. „Igrali su kako samo oni umeju“, izjavio je.

________

Ipak, ništa se ne postiže lako. Posle žestoke borbe i pobede nad Klivlendom, u finalu su nas čekali Portland Trejl Blejzersi. Oni su bili brz, dinamičan tim koji je predvodio Klajd Dreksler, koga su mnogi ljudi van Čikaga smatrali ravnog Džordanu. Naš plan bio je da igramo snažnu odbranu u tranziciji i nateramo ih da nas pobede šutevima spolja. Majklova namera bila je da celom svetu pokaže da Dreksler nije ni blizu Džordanu. Majkl je bio toliko odlučan da je Drekslerov saigrač Deni Ejndž kasnije rekao piscu Dejvidu Halberstamu da je to ličilo na posmatranje „ubice koji se prikrada spreman da vas ubije i onda vam izvadi srce“.

Snažno smo počeli i dobili smo prvu utakmicu u Čikagu, a onda smo sledeću utakmicu ispustili u produžetku. Umesto da noćnim letom odemo za Portland, odlučio sam da ekipa leti narednog dana i dao sam im slobodno vreme umesto napornog treninga. Sledećeg dana povratili smo vođstvo u seriji, 2-1. Pošto smo dobili jednu od naredne dve utakmice, vratili smo se u Čikago sa prilikom da okončamo seriju na našem parketu.

Blejzersima je odlično krenulo u šestoj utakmici, vodili su sa 17 poena razlike u trećoj četvrtini. Teks je insistirao da izvedem Džordana jer je „otkačio“ i nije igrao u sistemu. Obično sam Majkla izvodio dva minuta pred kraj treće četvrtine, ali ovaj put izveo sam ga ranije i ostavio rezerve duže na terenu jer su oni bili u seriji 14-2, iz pomoć Džordanove zamene, Bobija Hensena, koji je pogodio ključnu trojku. Majkl nije bio zadovoljan kad sam ga ostavio na klupi na početku četvrte četvrtine. Međutim, sviđala mi se energija i entuzijazam rezervi, a Blejzersi nisu znali kako da se odbrane od njih. U trenutku kad su se Majkl i ostali starteri vratili na teren, vođstvo se smanjilo na samo 5 poena a Blejzersi su posustajali. Majkl je postigao 12 od njegovih 33 poena u poslednjoj četvrtini a Skoti je pogodio nekoliko važnih šuteva za krajnjih 97-93.

Donestite šampanjac. Ovo je bio prvi put da smo šampionat osvojili kući, a navijači su poludeli. Posle tradicionalne fešte u svlačionici, poveo sam igrače na parket kako bi se pridružili slavlju. Skoti, Horas i Hensen skočili su na zapisnički sto i počeli da plešu a Majkl ih je pratio, mašući sa trofejom. Bilo je to proslava za pamćenje.

Nakon nekog vremena vratio sam se u kancelariju da bih razmislio o svemu što se upravo desilo. Kasnije, kada sam se lično sreo sa igračima, rekao sam im da je osvajanje uzastopnih titula obeležje velikih timova. Posebno sam bio zadovoljan time što smo na putu do titule prevazišli imali brojne neočekivane prepreke. Pekson je sezonu nazvao „dugim, neobičnim putovanjem“, misleći na čuvenu pesmu Grejtful Deda. Bio je u pravu. Naš prvi šampionat bio je medeni mesec. Ovo je bila odiseja.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *