Donosimo Vam sedmo poglavlje iz knjige „Jedanaest prstenova“ legendarnog trenera Fila Džeksona. U njemu Zen-majstor priča o prvoj šampionskoj generaciji Bulsa, Majklu, Skotiju, Horasu i ostalima. Posebno su interesante stranice na kojima Džekson govori o svojim nestandardnim metodama kojim je uspeo da stvori kolektivni identitet ekipe.

7

OSLUŠKIVANJE NEČUJNOG

Iznad svega, širom otvorenih očiju posmatrajte svet oko vas

 jer se najveće tajne kriju na najneobičnijim mestima. Oni koji

ne veruju u čaroliju, nikada ih neće pronaći.

Roland Dal

U predsoblju moje kuće u Južnoj Kaliforniji vise slike, nalik na toteme, igrača koji su osvojili prva tri šampionata za Bulse. Reč je o nizu vertikalno poređanih portreta, sa Majklom Džordanom na vrhu, njega prate ostali starteri, a zatim dolaze rezerve. Sa otmenom crvenom bordurom, prigušenom paletom boja i dostojanstvenim izgledom, one više podsećaju na freske nego na slike. Čini se da slikar Tim Anderson nije pravio razliku između zvezda i ostalih igrača, osim u rasporedu. Sve slike su iste veličine i sve imaju isti povučeni stav. Za mene one su posveta timskom konceptu.

Posle bolnog poraza od Detroita u plejofu, još smo bili daleko od tog ideala. Ali svakako smo se kretali u pravom smeru. Igrači su počinjali da prihvataju sistem i da pokazuju znakove nesebičnosti, ekipa faze 4.

Tokom leta sam razmišljao šta nam je potrebno da ubrzamo proces. Trebalo je članovi početne petorke shvate da je iscrpljujuća sezona od 82 utakmice maraton, a ne sprint. Da bismo zbacili Pistonse trebala nam je prednost domaćeg terena, posebno u plejofu, kad odbrane prave razliku između pobede i poraza. Treće, bitnoo je da u svakoj utakmici znamo šta hoćemo da postignemo kao tim. Često sam igrače podsećao da se fokusiraju na proces umesto na ishod, jer ako se usredsredite samo na budućnost, sadašnjost će proći mimo vas.

Najbitnije je bilo razvijanje jake grupne inteligencije kod igrača kako bi postali harmonizovani. U Drugoj knjizi o džungli Radjarda Kiplinga postoji poglavlje koje opisuje vrstu grupne dinamike kakvu sam od njih zahtevao. U sezoni 1990-91 to je postao naš timski moto:

Sad je to zakon džungle – drevan i istinit poput neba;

A vuk koji se toga drži će živeti bolje, dok vuk koji ga prekrši

mora umreti.

Poput puzavice koja se penje uz stablo, zakon svuda seže –

Jer snaga čopora je u vuku, a snaga vuka je u čoporu.

Kada sam počeo da igram za Nikse, nekoliko leta sam proveo kao postdiplomac na Univerzitetu Severna Dakota. Tada sam proučavao delo psihologa Karla Rodžersa, čije prevratničke ideje o ličnom razoju su dosta uticale na moj pristup liderstvu. Rodžers je jedan od osnivača humanističke psihologije a uz to je bio i inovativan klinički lekar. Posle višegodišnjeg eksperimentisanja, razvio je više efektivnih tehnika za razvijanje onoga što je on zvao „istinskim sopstvom“ umesto idealizovanog sopstva kome navodno težimo. Verovao je da je ključ u tome da terapeut stvori odnos sa pacijentom koji nije usmeren na rešavanje problema nego na lični razvoj.

Da bi do toga došlo, kaže Rodžers, terapeut mora da bude sasvim iskren i da pacijenta posmatra kao osobu vrednu poštovanja, bez obzira na njeno stanje. Paradoks je, piše on u svojoj uticajnoj knjizi Kako se postaje ličnost, „da što sam spremniji da prosto budem ono što sam, u svoj kompleksnosti života, lakše prihvatam i razumem istine, tuđe i moje, a to vodi ka promenama“.

Po Rodžersovom mišljenju, bukvalno je nemoguće da se bilo ko promeni dok potpuno ne prihvati ono što je. Dok prethodno ne otkrije smisao svog iskustva, čovek ne može uspešno da razvija odnose sa drugima. On objašnjava: „Svaki čovek je ostrvo za sebe, u doslovnom smislu. Preostaje mu da podiže mostove prema drugim ostrvima ako je uopšte spreman da bude ono što je i ako se usuđuje to da bude“.

Ne pretvaram se da sam terapeut. Međutim, proces koji opisuje Rodžers ne razlikuje se mnogo od onoga što sam hteo da uradim kao trener. Umesto da ih uguram u prethodno podeljene uloge, hteo sam da napravim okruženje gde će igrači moći da se razvijaju kao ljudi i da se kreativno izražavaju unutar timske strukture.

Nisam hteo da im budem najbolji prijatelj; štaviše, mislim da je važno zadržati distancu. Ali pokušao sam da razvijem normalan, brižan odnos sa svakim igračom, zasnovan na obostranom poštovanju, saosećanju i poverenju.

Ključ je tranparentnost. Igrači ne podnose jednu stvar a to je trener koji nije iskren i otvoren prema njima. U mojoj prvoj godini sa Bulsima, Bi Džej Armstrong je lobirao da zameni Džona Peksona kao početni plej. Bi Džej je tvrdio da je bolji plejmejker od Džona i da bi ga pobedio jedan na jedan. Međutim, on je oklevao da prihvati napad u trouglu jer je bio uveren da bi mu smanjio šanse da pokaže svoje lepršave poteze u igri jedan na jedan. Rekao sam mu da cenim njegov entuzijazam, ali da želim da on deli minute sa Peksom jer je Džon bolje sarađivao sa starterima a Bi Džej je trebalo da pokrene drugu petorku. Štaviše, tim je igrao tečnije sa Džonom u petorci. Bi Džej nije bio oduševljen sa mojom odlukom, ali je shvatio poruku. Par godina kasnije, kad je pokazao da može da vodi napad i igra sa drugima, postao je starter.

Jedna od najtežih stvari za trenera je sprečavanje rezervnih igrača da naruše timsku hemiju. Menadžer Njujork Jenkiza je govorio: „Tajna upravljanja timom je odvajanje igrača koji te mrze od onih neodlučnih“. U košarci, igrači koji vas mrze su obično oni koji ne igraju onoliko koliko misle da zaslužuju. Pošto sam i sam bio rezerva, znam koliko je teško grejati klupu u sred važne utakmice.

Moja strategija je bila da rezerve učestvuju što je moguće više u samoj utakmici. Ako je napad u trouglu funkcionisao kako treba, Teks je govorio, ekipa bi trebalo da igra kao „pet prstiju jedne ruke“. Zato, kada bi rezervni igrači ulazili u igru, morali su bez poteškoća da se sjedine sa igračima na terenu. Tokom tih prvih godina, koristio sam rotaciju od deset igrača – pet startera i pet rezervi – kako bih osigurao da rezerve provode dovoljno vremena na parketu i tako se uskladili sa ostatkom ekipe. Krajem sezone, skratio bih rotaciju na sedam ili osam igrača, ali trudio sam se da koristim ostale rezerve kad god je to bilo moguće. Ponekad igrači sa klupe iznenađujuće utiču na utakmicu. Uzmite, recimo, Klifa Livingstona, rezervno nisko krilo, koji je malo igrao tokom sezone 1990-91 ali je procvetao u plejofu jer je dobro igrao protiv centara Detroita.

Ne bacam se lako u zagrljaje, niti štedro delim pohvale. Štaviše, ljudi misle da sam povučen i zagonetan. Moj stil je da zadovoljstvo pokazujem suptilnim gestovima – ovde potvrdno klimanje glavom, onde dodir rukom. To sam naučio od Dirka Mekgvajera, mog prvog trenera u Niksima, koji bi posle utakmica dolazio u svlačionicu do mog ormarića da bi me tiho uverio da pazi na mene i da će probati da mi da više vremena na sledećoj utakmici. Kao trener trudio sam se da svakom igraču stavim do znanja da vodim računa o njemu kao o osobi, a ne samo kao košarkaškoj činjenici.

Veliki dar koji sam nasledio od oca pokazao mi je kako da istovremeno budem iskreno saosećajan i da steknem autoritet. Tata je bio visoka, markantna figura sa ponosnim držanjem, povučen i skroman čovek ali je sve držao pd kontrolom. Kao dete, često sam stajao pored njega i pozdravljao pripadnike crkve dok su odlazili posle službe. Neki kažu da ponosnim držanjem svog tela podsećam na njega. Bez sumnje, imao sam puno koristi od toga što sam krupan i imam dubok, zvonak glas. Kada pričam sa igračima, ne moram da podižem pogled; razgovaramo oči u oči.

Tata je u pravom smislu te reči bio pastor. Bio je jedan od svega nekoliko istinskih hrišćana koje sam sreo u životu. Živeo je po jednostavnom diktatu biblijskih pravila i izbegavao je sudske sporove i svađe uopšte jer su oni bili suprotni njegovim hrišćanskim idealima. Dok je moja majka grmela ognjem i sumporom na njenim propovedima, tata se pretežno držao čovekoljublja i plemenitosti. Iskreno je vodio računa o svojim parohijanima i posle doručka se molio za svakoga od njih u svojoj radnoj sobi. Tu lekciju nikada neću zaboraviti.

Po pravilu profesionalni košarkaši nisu spremni da govore o svojim najdubljim željama. Radije neverbalno komuniciraju ili prave fazone, nego što otkrivaju svoje slabe strane, posebno ne u razgovoru sa njihovim trenerom. Zbog toga je jako teško pronaći šta nekoga pokreće.

Uvek sam tragao za novim načinima kako da igračima uđem u glavu. Kada sam počeo da treniram Bulse, od njih sam tražio da naprave nešto što sam zvao lični štit, jednostavan profil zasnovan na pitanjima poput  – šta je vaša najveća želja, ko ja najviše uticao na vas, reci nam nešto što drugi  ne znaju o tebi. Kasnije sam od njih zahtevao da ispune formalniji upitnik a odgovore sam koristio da dublje prodrem do njih za vreme naših ličnih sastanaka tokom sezone.

Moje omiljeno psihološko oruđe bilo je tzv. „društveno središte“, koje pruža sliku kako ljudi sebe vide naspram drugih u grupi. Na jednom od naših dužih putovanja, svakom igraču dao bih list papira sa tri kruga koji predstavljaju društvenu strukturu tima. Onda bih tražio od njih da označe svoje mesto na papiru, u zavisnosti od toga koliko osećaju da su povezani sa timom. Očekivano, starteri bi obično stavili sebe u sredinu, a rezerve su bile razbacane oko drugog i trećeg prstena. Jedne godine je rezervni centar Stejsi King, blagoglagoljivi, otmeno obučeni igrač koji je sve zasmejavao, sebe nacrtao daleko od trećeg prstena. Kada sam ga upitao zašto, odgovorio mi je „Nimalo ne igram, treneru“. To nije bila istina, ali on se tako osećao. Na površini, Stejsi je izgledao društven i pun samopouzdanja, ali u sebi se osećao kao autsajder koji se bori za priznanje. Nikada nisam dokučio kako da zalečim tu ranu.

Namera mi je bila da igračima dam slobodu da sami odluče gde će im biti mesto u sistemu, pre nego da im naređujem šta želim od njih. Nekim igračima nije bilo prijatno jer im ranije nikad nisam davao takvu slobodu. Drugi su se osećali potpuno slobodnim.

Kada je počela sezona 1990-91, odlučio sam da Majkla pustim na miru. Znao sam da će mu trebati vremena da shvati šta treba da radi u sistemu a da to za njega ima smisla. U letnjoj pauzi on je odlučio da nabaci mišiće kako bi izdržao batine koje je dobijao od Pistonsa i ostalih timova. Unajmio je Tima Grovera, specijalistu za fizičku spremu koji ga je podvrgao napornom treningu da bi mu ojačao gornji i donji deo tela. Kao i obično, Majkl je bio neverovatno disciplinovan pa je na trening kampu izgledao mnogo veći i jači, posebno u rukama i ramenima.

Majkl je voleo izazove. Zato sam ga izazvao da smisli novi odnos prema svojim saigračima. Očekivao je da njegovi saigrači igraju na istom nivou kao i on, iako je u celoj ligi bilo svega nekoliko igrača koji su ispunjavali taj standard. Ohrabrivao sam ga da ponovo razmisli o svojoj ulozi u timu i da pokuša da osmisli načine kako da postane katalizator oko koga će se okupiti svi igrači. Nisam ništa zahtevao od njega; prosto sam ga usmerio da razmisli o problemu iz drugog ugla, uglavnom postavljajući mu pitanja o tome kakav uticaj bi ova ili ona strategija imala na tim. „Kako bi se Skoti ili Horas osećali ako bi to uradio?“ govorio bih mu. Tretirao sam ga kao partnera i on je polako počeo da menja svoje mišljenje. Kada bih mu prepustio rešavanje problema, on je lakše prihvatao rešenja i u budućnosti nije ponavljao kontraproduktivno ponašanje.

U retrospektivi, Majkl kaže da mu se sviđao ovaj pristup jer mu je „dozvolio da postane osoba kakva je trebalo da bude“. Ponekad bih mu rekao da mora da bude agresivniji i da da primer ekipi. Drugi put bih mu rekao: „Zašto ne probaš da pokreneš Skotija, tada će odbrana krenuti na njega a onda ćeš ti moći da napadneš?“ Sve u svemu, pokušavao sam da ostavim Majklu dovoljno prostora da shvati kako da uskladi svoje lične ambicije sa timskim. „Fil je dobro znao koliko mi je važno bilo da budem najbolji strelac“, govori danas Majkl, „ali hteo sam to da uradim tako da ne naškodim timu“.

Tu i tamo, Majkl i ja bismo uleteli u raspravu, obično kada bih kritikovao njegove egocentrične poteze. Ali naše prepirke nikada nisu prerastale u otvorene svađe. „Trebalo mi je vremena da se smirim“, kaže Majkl. „Možda je trebalo da se pogledam u ogledalo da bih tačno shvatio šta je govorio Fil. Predpostavljam da je i on radio isto. Svaki put kada bismo imali jedan od tih sukoba, raslo je i naše međusobno poštovanje“. Slažem se.

Drugi igrač koji je te sezone napredovao krupnim koracima bio je Skoti Pipen. Razume,  se, on je navikao na krupne korake. Odrastao je kao najmlađe od dvanaestoro dece u Hamburgu u Arkanzasu. Njegova porodica je nije imala puno novca, delom i zbog toga što mu je otac imao moždani udar dok je radio u fabrici papira. Uprkos tome, Skoti je bio zlatni dečak u porodici. Premda nije dobio školarinu, upisao se na Univerzitet Centralni Arkanzas i tokom studija je radio brojne neobične poslove i pomagao je menadžeru glavne ekipe. Njegov nastup za tim novajlija[1] nije bio spektakularan: beležio je 4,9 poena i 2,9 skokova po utakmici. Tokom naredne godine porastao je 10 sm do visine od 197 sm i vratio se na koledž, pošto je celog leta naporno trenirao, znatno bolji od bilo koga u timu. „Uvek sam dobro baratao sa loptom“, kaže Skoti. „To mi je davalo veliku prednost kada sam izrastao jer su centri morali da me čuvaju. A nije bilo puno velikih momaka u ligi“.

Skoti je imao 203 sm kada je diplomirao, a prosečno je beležio 26, 3 poena i 10 skokova po utakmici a poslednje godine jednoglasno je proglašen za člana najbolje koledž petorke. Džeri Kraus ga je rano primetio i napravio je nekoliko veštih trejdova da bi ga draftovao sa petog mesta 1987. Ipak, Skoti je bio obeležen kao tradicionalno nisko krilo a teško se snalazio na toj poziciji  jer nije bio dobar šuter sa distance. Međutim, posedovao je retku veštinu da uhvati loptu, prevede je preko celog terena i napadne koš na drugom kraju terena. Čuvanje Majkla na treninzima pretvorilo ga je u odličnog odbrambenog igrača. Ipak, ono što me je najviše impresioniralo kada sam počeo da radim sa njim bila je njegova sposobnost da pročita šta se dešava na terenu i da deluje u skladu sa tim. U srednjoj školi je bio plejmejker i zadržao je mentalitet deljenja lopte. Dok je Majkl uvek tražio način da postigne koš, Skoti se više brinuo da napad kao celina bude uspešan. U tom smislu, on se više ugledao na Medžika Džonsona nego na Majkla Džordana.

Zato sam u mojoj drugoj godini stvorio novu poziciju za Skotija – „krilo koje kreira igru“ – pa je zajedno sa bekovima prevodio loptu preko terena – eksperiment je bio mnogo uspešniji nego što sam očeikivao. Ta promena je oslobodila Skotijevu zatomljenu stranu i on je izrastao u nadarenog višestranog igrača, sa sposobnošću da sam promeni tok utakmice. Kako je on govorio, ta „promena me je pretvorila u igrača kakav sam želeo da budem u NBA“.

Skoti je bio drugi u timu u poenima (17,8), skokovima (7,3) i ukradenim loptama (2,35) u sezoni 1990-91. Naredne godine izabran je u najbolju odbrambenu petorku lige. To je izuzetno uticalo na tim. Prebacivanjem na mesto pleja Skoti je imao u rukama loptu isto koliko i Majkl, a to je Džordanu omogućilo da se prebaci na krilo i igra različite uloge u napadu, a uz to je predvodio napad u tranziciji. I drugi igrači su imali više mogućnosti jer je Skoti delio loptu ravnopravnije nego Majkl. Iznenada je počela da se razvija nova kolaborativna grupna dinamika.

U to vreme većina trenera je prihvatila teoriju mentalne pripreme Knuta Roknija. Pokušavali su da napale igrače za utakmicu sa govorima tipa „dobijte ovu za Džipera“. Taj pristup je možda uspevao u fudbalu. Dok sam igrao za Nikse otkrio sam da kada se previše mentalno uzbudim, to negativno utiče na moju sposobnost da dobro reagujem pod pritiskom. Zato sam radio obrnuto. Umesto da ih „podižem“, ja sam napravio više strategija za smirivanje uma, tako da su igrači fokusirani odlazili u bitku.

Prva stvar koju sam uradio sa Bulsima bilo je učenje igrača zen vežbama, skraćene verzije misaone meditacije koju sam godinama upražnjavao. Nisu se mnogo bunili. Na treningu bismo posedeli desetak minuta, obično pre video sesija. Neki igrači su mislili da je to čudno; drugi bi to vreme iskoristili da dremnu. Zezali su me jer su znali da je meditacija bila važan deo mog života. S moje tačke gledišta, to što sam igrače ubedio da tiho sede desetak minuta bio je dobro za početak. Neki igrači, posebno Bi Džej Armstrong, zainteresovali su se za meditaciju i kasnije sami nastavili da je upražnjavaju.

Nisam pokušavao da pretvorim Bulse u budističke monahe. Želeo sam da imaju promišljeniji pristup utakmicama, kao i u međusobnim odnosima. U suštini, promišljenost znači biti prisutan u trenutku najviše moguće, neopterećen mislima o prošlom ili predstojećem. Prema Suzuki-rošiju, kada nešto radimo „sasvim jednostavno, bistrog uma… naša aktivnost je snažna i iskrena. Kada nešto obavljamo zbunjenog uma, što se tiče drugih ljudi, ili društva, naša aktivnost postaje veoma kompleksna“.

Da bi neko imao uspeha u košarci, ističe Džon Mekfi, mora u svakom trenutku da ima uključeno čulo za to gde se nalazi i šta se dešava oko njega. Svega nekoliko igrača se rađa sa ovom veštinom – poput Majkla, Skotija i Bila Bredlija – većina mora da je nauči. Tokom godina meditacije otkrio sam da kada zaista uronite u trenutak, razvijate mnogo dublju svest o tome šta se dešava, baš tamo i baš ovoga časa. Ta svest dovodi na kraju do većeg osećaja jedinstva – suštine timskog rada.

Jednom prilikom mi je Džon Pekson poslao tekst iz Harvard biznis rivjua za koji je rekao da ga je podsetio na mene. Tekst – „Parabole liderstva“, napisali V. Čen Kim i Rene A. Moborn – je sačinjen od niza drevnih parabola koje su fokusirane na ono što autori nazivaju „neviđenim prostorom liderstva“. Priča koju je Pekson zapazio govorila je o mladom princu koga je otac poslao kod velikog kineskog mudraca da uči kako da postane dobar vladar.

Prvi zadatak koji mu je učitelj zadao bio je da provede godinu dana sam u šumi. Kada se princ vratio, učitelj ga je pitao da mu opiše šta je video, na šta je on odgovorio: „Čuo sam kako kukavice pevaju, lišće šušti, kolibriji zuje, zrikavci zriču, trava raste, pčele bruje i vetar šapuće i zavija“.

Kad je princ završio, učitelj mu je rekao da se vrati u šumu i da sluša šta bi još mogao da čuje. Tako se princ vratio u šumu i nekoliko dana i noći se razmišljao o čemu je učitelj govorio. Odjednom je jednog jutra mogao da čuje slabašne zvukove koje nikada ranije nije slušao.

Po svom povratku, princ je rekao učitelju, „Kad sam najpažljivije slušao, mogao sam da čujem nečujno – zvuk cveća koje cveta, zvuk sunca koje greje zemlju, zvuk trave koja pije jutarnju rosu“.

Učitelj je klimnuo glavom. „Osluškivanje nečujnog“, rekao je „neophodna je disciplina za dobrog vladara. Tek kad vladar nauči da pažljivo sluša srca ljudi, osluškivanje njihovih neizraženih osećanja, neiskazanih tegoba i prećutanih žalbi, on se može nadati da će probuditi poverenje u ljudima, razumeti kada nešto nije u redu i izaći u susret pravim potrebama svojih podanika“.

Osluškivanje nečujnog. Ta veština potrebna je svima u grupi, ne samo lideru. U košarci, statistike beleže samo kad igrač napravi asistenciju ili dodavanje koje vodi do koša. Ali, ja sam uvek usmeravao igrače da se fokusiraju na dodavanje koje vodi do dodavanja koje vodi do koša. Za taj vid svesti je potrebno vreme, ali kada je jednom usavršite, nevidljivo postaje vidljivo a utakmica se odvija pred vašim očima poput priče.

Da bih ojačao svest kod igrača, voleo sam da pogađaju naredni potez. Na jednom treningu su bili tako nezainteresovani da sam odlučio da ugasim svetla i nateram ih da igraju u mraku –nimalo lak zadatak, posebno kada vam Majkl Džordan doda loptu koja leti kao raketa. Drugom prilikom, posle sramotnog poraza, naterao sam ih da ceo trening vežbaju bez reči. Ostali treneri su mislili da sam poludeo. Meni je bilo važno da probudim igrače, bar na trenutak, da vide nevidljivo i osluškuju nečujno.

Pripreme za NBA plejof iste su kao i pripreme za odlazak kod zubara. Svesni ste da poseta neće biti loša koliko mislite, ali ne možete da prestanete da sebe mučite sa tim. Čitavo vaše biće usmereno ja ka tom događaju. Često su me u sred noći budili žmarci, nastavio bih da ležim u krevetu razmišljajući o našoj strategiji za predstojeću utakmicu. Ponekad bih se u to gluvo doba noći okretao meditaciji kako bih razbistrio um i prekinuo sa nagađanjima. Otkrio sam da je najefektivniji način da se izborim sa tremom pripremanje za sva moguće iznenađenja. Moj brat Džo govorio je da je vera jedna od dve stvari koja vam pomaže da se nosite sa strahom. Druga je ljubav. Džo kaže da morate da uradite sve što je u vašoj moći da stvari dobro prođu – bez obzira na krajnji ishod.

Obožavam priču o tome kako je Napoleon Bonaparta birao svoje generale. Pošto je preminuo jedan od njegovih velikih generala, Napoleon je navodno poslao svog oficira da pronađe zamenu. Oficir se vratio posle nekoliko nedelja i opisao čoveka za koga je mislio da bi bio savršena zamena zbog njegovog poznavanja vojne taktike i briljantne organizacije. Kad je oficir završio, Napoleon ga je pogledao u upitao: „Sve je to fino ali da li je on srećan?“

Teks Vinter me je zvao „najsrećnijim trenerom na svetu“. Međutim, nije se radilo o sreći. Svakako, neko je mogao da se povredi ili je neka nesreća mogla da zadesi tim. Ipak, ja sam uveren, ako ste mislili na sve detalje, zakoni uzroka i posledice – a ne sreća – odrediće ishod. Naravno, postoje mnoge stvari koje izmiču kontroli na košarkaškoj utakmici. Zato se najveći deo našeg vremena fokusiramo na ono što možemo da kontrolišemo: dobar rad nogu, dobro kretanje, dobro vođenje lopte. Kada igrate kako treba, to ima smisla za igrače a pobeđivanje je verovatni ishod.

Postoji i druga vrsta vere koja je još važnija – vera da smo svi povezani na jednom nivou koji prevazilazi razumevanje. Zato sam igračima govorio da zajedno sede u tišini. Neometano sedenje u tišini može duboko da poveže ljude u grupi. Niče je govorio: „Nevidljive niti su najčvršće veze“.

Više puta u karijeri sam gledao kako nastaju te veze. Osećanje duboke povezanosti, koje nastaje kada igrači nastupaju kao jedan, je ogromna sila koja poništava strah od poraza. Ta lekcija je tek čekala Bulse.

Na polovini sezone 1990-91, svi delići su počeli da se slažu. Igrači su se navikli na napad u trouglu, a Teks je tražio od njih da se „fokusiraju“ na kritične akcije koje smo zvali „automatskim“- njih bismo pokretali ako je protivnički tim branio jednu stranu terena. Kritična tačka, ono što je Teks zvao „trenutak istine“, bila je susret igrača koji prevodi loptu sa odbranom. Ako bi ga odbrana pritiskala, on bi počeo automatsku akciju prebacivanja lopte na drugi deo terena koja otvara nove mogućnosti za koš. Jedna od omiljenih „automatskih“ akcija ekipe bila je „Slepo prase“ – centri bi došli u pomoć pleju koji je imao loptu, a krilo na slabijoj strani (tzv. svinja) bi ostalo slobodno, primilo bi pas i srušilo bi odbranu. Slepa svinja je bila ključna akcija ne samo Bulsima nego kasnije i Lejkersima, jer je šuter istrčavao iz dvostrukog bloka na slaboj strani a dva naša najbolja igrača bi dobijali šansu da postignu koš.

Igrači su bili ludi za Slepom svinjom i drugim automatizmima jer im je to dozvoljavalo da se koordinirano prilagode odbrani, bez moje pomoći sa klupe. „To je postlao naše oružje broj jedan“, priseća se Skoti. „Samo bismo prešli centar i započeli akciju. Svi bi otrčali na određena mesta gde su se najbolje osećali. Svi su bili srećni. Majkl je imao više prilika da postigne koš. Mi smo bolje branili tranazicioni napad. Bili smo bolji defanzivni tim. Odjednom nam je to postalo prirodno“.

Automatizmi su naučili igrače kako da iskoriste prednost nad odbranom bežeći od pritiska umesto da ga direktno napadaju. To je naročito bilo važno kada je tim igrao sa fizički jačim ekipama, poput Pistonsa. Da bismo dobili Detroit, morali smo dobro da se krećemo i da se ne predajemo. Međutim, ako se upustimo u tuču sa njima nikada ih nećemo pobediti.

Pre početka plejofa, Busli su imali niz od 18-1, uključujući za moral bitnu pobedu nad Detroitom od 95-93 na njihovom terenu. Iako Ajzeja Tomas nije igrao zbog povrede zgloba, za nas ja ta utakmica bila tačka preokreta – u smislu kako sme sebe doživljavali kao ekipu. Posle toga, Loši momci više nisu bili tako „loši“.

Sezonu smo završili sa najboljim skorom u NBA 61-21, što nam je u plejofu dalo prednost domaćeg terena. Zbrisali smo Nikse sa 3-0, onda smo lagano dobili prve dve utakmice serije protiv Filadelfije pre nego što smo uleteli u probleme u trećoj. Džordan je imao bolove u kolenu (verovatno zbog toga što je igrao golf između utakmica) a centri Siksersa – Armen Džilijan, Čarls Barkli i Rik Mahorn – su dominirali nad Horasom Grantom.

Horas je bio 208 sm visoki centar sa izuzetnim radom nogu i dobrim skokom. Džoni Bah ga je zvao „neustrašivi“ zbog njegove sposobnosti da čuva brze bekove i omogući presing u odbrani. Horas je odrastao u ruralnoj Džordžiji i rano se vezao za Skotija, jednom prilikom je čak rekao novinarima da mu je Pipen bio „kao brat blizanac“. Ipak, razišli su se tokom sezone 1990-91, jer se Skoti približio Majklu. U međuvremenu je Horas, boreći se da sačuva brak, utehu potražio u religiji.

Prethodne godine Džoni je predložio da koristimo Horasa kao „dežurnog krivca“ da bi motivisali tim. To je savim uobičajena praksa u profesionalnom timu. Zapravo, sam sam nakratko igrao tu ulogu dok sam bio u Niksima. Smisao je bio u tome da jedan igrač podnosi lavovski deo kritika kao način motivacije ostalih igrača da se bolje povežu. Nisam bio lud za ovim pristupom stare škole, ali hteo sam da probamo. Znao sam da su igrači voleli Horasa i da bi se okupili oko njega ako bih preterao. Džoni, koji je imao dobar odnos sa Horasom, me je uveravao da je Horas dovoljno jak da podnese pritisak.

Objasnili smo Horasu ideju i on je pristao. Još od detinjstva, on je sanjao da postane marinac, pa mu nije smetala čvrsta disciplina. Međutim, kako je vreme prolazilo, posta je osetljiv na kritike. Sve je dostiglo tačku ključanja u trećoj četvrtini utakmice 3 protiv Siksersa.

Džilijan je udarao Horasa u leđa i gurao ga je tokom cele utakmice a sudije su mu dozvoljavale da se izvuče sa tim. Kada je frustrirani Horas konačno rešio da poravna račune, sudije su to primetile i dosudile mu faul.

Pobesneo sam. Izveo sam Horasa iz igre i počeo sam da vičem na njega jer je dopustio da ga Siksersi guraju. Horas je počeo da viče „Dosta mi je toga da budem tvoj dežurni krivac“. Onda je počeo da me psuje – što je bilo neobično za njega.

Ne moram to da kažem, izgubili smo utakmicu. Priznajem da to nije bilo moje najbolje izdanje. Ipak, naučio sam ključnu lekciju: koliko je važno da uspostavim odnos sa svakim igračem kao čovekom, sa poštovanjem i razumevanjem, bez obzira na pritisak koji ja osećam. Kada su se strasti smirile, sreo sam se sa Horasom i rekao mu da bi valjalo da počnemo iz početka. Otada pa nadalje, rekao sam mu, trudiću se da mu dajem konstruktivne kritike, nadao sam se da će on, ukoliko mu nešto zasmeta, da me obavesti o tome.

Pre naredne utakmice, imali smo zajednički doručak sa igračima na kom smo razgovarali o tome šta se desilo. Rekao sam da smo slomili plemenski krug i da bi trebalo da ga opet sastavimo. Na kraju sastanka, zamolio sam Horasa da nam čita neke Psalme.

Horas je tog dana igrao kao sumanut. Izleteo je na teren, uhvatio nekoliko ključnih lopti,  a meč je završio sa 22 poena u našoj pobedi od 101-85. Još važnije, Horas se suprotstavio Džilijanu u drugim centrima koji nisu mogli da ga izguraju iz reketa. Bio je to dobar znak. Siksersi su delovali umormo i slomljeno, a dva dana kasnije srušili su se u petoj odlučujućoj utakmici. Sledeća stanica, Detroit.

Tokom plejofa 1990, puštao sam ekipi video sa scenama iz Čarobnjaka iz Oza. Hteo sam igračima da pokažem koliko su bili uplašeni grubom igrom Pistonsa. Na jednom snimku je Bi Džej Armstrong krenuo na ulaz a onda su ga centri Detroita sastavili sa zemljom. Sledio je klip gde Doroti peva „Nije ti ovo Kanzas, Toto“. Na drugom snimku je Džo Dumars ukrao loptu Majklu Džordanu, dok se Limenko jadao kako nema srce. Potom je Ajzeja Tomas plesao pored Peksona, Horasa i Kartrajta a Kukavica Lav je smizdrio kako nije hrabar. Igrači su se najpre smejali ali su postali smrtno ozbiljni kada sa shvatili moju poruku.

Ovog puta nisam morao da im puštam scene iz filmova. Umesto toga, pokazao sam im niz scena za sudijsku komisiju NBA na kojima su prikazani najprljaviji udarci Pistonsa protiv Bulsa. Nisam siguran koliko je ta traka uticala na suđenje, ali bar je pokazivala da se nećemo lako predati.

Možda nije ni bila bitna. Postava Pistonsa iz 1990-91 nije više bila tako zastrašujuća, posebno otkako su na poziciji centra  izgubili grubijana Rika Mahorna. A naš tim je imao više samouzdanja i vere nego prethodne godine. Savetovao sam igračima da napadnu prvi, umesto da dozvole Pistonsima da nas pritisnu na početku, i da se ne upletu u mrežu prljavog govora igrača Detroita. Bio sam zadovoljan načinom kako se Skoti držao u prvoj utakmici. Kada je najnoviji Loši momak, Mark Agvajer, pripretio da ga poremeti, Skoti se samo nasmejao.

Džrodan je slabo odigrao tog dana, ali su rezerve uskočile i napravile vođstvo od devet poena u četvrtoj četvrtini a to je bilo presudno. Posle utakmice, u momentu koji je sve iznenadio, Džordan je saigračima zahvalio što su vodili računa o njemu. Mogao sam da osetim kako su počinjali da se isplaćuju naši napori da promenimo pristup našeg tima. Par dana kasnije Skoti je rekao Semu Smitu, novinaru Čikago Tribjuna, da je uočio promenu na Majklu. „Videlo sa da Majkl ima više poverenja u sve. Moram da kažem da nam se to isplatilo u ovom plejofu. On igra timsku košarku i po prvi put ne izlazi na teren sa mišlju kako da postigne koš. Čini se da on iskreno veruje, kao i svi mi, da ako igramo zajedno svi mogu da pomognu“.

U drugoj utakmici Skoti je prevodio loptu preko terena a Peksona smo prebacili na krilo. Taj potez je napravio malo veću pometnju u Pistonsima, koju nikako nisu mogli da reše. Uz to, napravili smo nekoliko promena u odbrani koje su dobro delovale, Pipen je čuvao njihovog centra Lembira, a Kartrajt je preuzeo krilnog centra Agvajera. Naša odbrana je bila tako podešena da je delovalo da Pistonsima ništa ne odgovara. U četvrtoj utakmici pretio im je kropmpir na domaćem terenu, a kad to nisu mogli da spreče, stvari su postale gadne. Lembir je zakucao Peksona, a Rodman je Skotija poslao u gledalište udarcem koji je mogao da mu okonča karijeru. Najgori trenutak je, ipak, došao na kraju kada su Pistonsi, predvođeni Ajzejom Tomasom, bez pozdrava napustili teren – to je bila uvreda, ne samo za Bulse već za i samu košarku, koja mi nije jasna do današnjeg dana.

Naš sledeći protivnik bili su LA Lejkersi. Lejkersi su bili legendarna franšiza koja je prethodne decenije dominirala ligom i još uvek su, predvođeni Medžikom Džonsonom, Džemsom Vortijem, Semom Perkinsom, Bajronom Skotom i Vladom Divcem, bili moćna ekipa. Serija je bila poslednji test za Majkla, koji je sebe uvek poredio sa Medžikom Džonsonom. Medžik ne samo što je imao pet prstenova i tri titule najkorisnijeg igrača nego je bio i impresivan lider.U svojoj prvoj sezoni on je preuzeo tim kojim su dominirali ol-star igrači i majstorski ga doveo do titule. Majkl je bio u sedmoj godini u NBA i još je čekao na svoj prvi prsten.

Sporo smo počeli i izgubili smo prvu utakmicu u Čikagu. Ipak, tokom te utakmice primetio sam jednu slabost koju nisam ranije video ni na jednoj video traci. Kad god bi Medžik napustio igru, njegovi saigrači nisu mogli da održe prednost protiv naše rezervne petorke. Medžik je delovao umorno posle napornih duela sa Portlandom u finalu Zapada, a postalo je očito da su Lejkersi bili mnogo slabiji kad se on odmarao nego što je to bio slučaj sa nama kad je Majkl bio na klupi. To je bilo nešto što smo mogli da iskoristimo.

Naš plan je bio da stavimo Skotija na Medžika.

U drugoj utakmici Majkl je rano uleteo u probleme sa ličnim greškama, pa se prebacivanje Skotija pokazalo kao dobar plan – prilagođavanje je izbacilo napad Lejkersa iz ritma i mi smo lagano pobedili sa 107-86. Nakon utakmice napravio sam za Majkla video gde sam mu pokazao koliko često Medžik ostavlja svog čoveka – Peksona – da bi drugima pomogao u odbrani. On je računao da Majkl neće dodati loptu. Pekson je bio odličan šuter u završnici, a Majkl je više verovao njemu nego drugima u trenucima kada se lomi utakmica. Ali, u seriji protiv Lejkersa Majkl se vratio staroj navici da se trudi da sam dobija utakmice. Uprkos tome što smo dobili drugu utakmicu, to nam je škodilo.

Naredne tri utakmice igrale su se u Los Anđelesu. U trećoj utakmici Majkl je izjednačio rezultat na 3,4 sekunde do kraja tako što je vodio loptu do penala i pogodio brzi skok-šut. Potom smo se pregrupisali i dobili u produžetku sa 104-96. Dva dana kasnije naša odbrana je dominirala nad Lejkersima u četvrtoj utakmici, zadržali smo ih na najnižem broju poenu (82) od kako je uveden napad od 24 sekunde i poveli smo sa 3-1 u seriji. Medžik je to nazvao „razbijanjem u stilu starih majstora“.

U petoj utakmici smo vodili većim delom ali polovinom četvrte utakmice Lejkersi su preuzeli vođstvo. Nije mi se sviđalo ono što sam gledao. Uprkos našim raspravama, Majkl je i dalje držao Peksona u tunelu. Zatražio sam tajmaut i okupio igrače.

„Ko je slobodan Em Džej?“ pitao sam , gledajući Majkla pravo u oči.

Nije odgovarao, pa sam ga opet pitao: „Ko je slobodan?“

„Pekson“, odgovorio je.

„U redu, nađi ga.“

Posle razgovora, utakmica se preokrenula. Majkl i ostali počeli su Peksonu da dodaju loptu a on je odgovorio sa četiri ubačena šuta zaredom. Lejkersi su zaostajali dva poena na malo više od minut do kraja. Međutim, primetio sam da se nešto promenilo dok je Majkl prevodio loptu na protivničku stranu terena. Mislio sam da će krenuti na koš, kao što je obično radio u takvim situacijama. Ali, umesto toga Majkl je navukao odbranu na svoju stranu i otvorio je prostor za šut, pogađate, Peksonu. Bila je to slatka završnica. Džon je postigao dva poena i mi smo dobili sa 108-101.

Za mene je to bio trenutak bremenit značenjem. Osamnaest godina ranije osvojio sam svoj prvi šampionat kao igrač upravo u ovoj dvorani – LA Forumu. A sada sam upravo osvojio prvi prsten kao trener, a najbolje od svega je bilo što smo to uradili igrajući košarku isto kao i moji Niksi.

Na pravi način.

[1] Skoti Pipen je bio tzv. walk-on igrač – koledž igrač koji dolazi na probu a da nije prethodno regrutovan niti mu je ponuđena školarina.