GORKA POBEDA

Tog leta su Majkl i Skoti krenuli za Barselonu kako bi nastupali za Drim tim. Džeri Kraus nije bio zadovoljan. Tvrdio je da bi bolje bilo da su preskočili Olimpijadu i odmarali se za narednu sezonu. Oni su ga ignorisali i bilo mi je drago zbog toga. U Barseloni se odigrala velika promena koja je imala ogroman uticaj na budućnost Bulsa.

Majkl se sa igara vratio sa hvalospevima o Skotijevoj igri. Pre tog leta, Majkl je na Skotija gledao kao na najtalentovanijeg igrača u Bulsima. Međutim, dok ga je gledao kako nadigrava Medžika Džonsona, Džona Stoktona, Klajda Drekslera i ostale buduće članove Kuće slavnih, Majkl je shvatio da je Skoti bio najbolji ol-raund igrač u verovatno najboljem timu svih vremena. Majkl je morao da prizna da je Skoti bio bolji čak i od njega u nekoliko utakmica.

Skoti se vratio sa obnovljenim samopuzdanjem i imao je još veću ulogu u Bulsima. Pravila su nam zabranjivala da dodamo trećeg kokapitena postavi (uz Majkla i Kartrajta), ali nezvanično smo tu ulogu dodelili Skotiju. Uz to, Bi Džej Armstrong je postao starter, jer je Džon Pekson obnovio povredu kolena.

U knjizi „Tao liderstva“, Džon Hajder ističe koliko važno je da se što manje mešate. „Pravila smanjuju slobodu i odgovornost“, piše. „Sprovođenje pravila je prinudno i manipulativno, to umanjuje spontanost i grupi oduzima energiju. Što ih više prisiljavate, grupa će biti otpornija“.

Hajderov predlaže liderima da budu otvoreniji. „Mudri vođa je uslužan: prijemčiv, spreman da sasluša i uvaži tuđe mišljenje. Dominiraju i vode vibracije pripadnika grupe, lider ih prati. Ubrzo se menja svest svih članova u skladu sa vibracijama grupe“.

To sam pokušavao da uradim sa Bulsima. Cilj mi je bio da se ponašam što je moguće više instinktivno i time dopustim igračima da ekipu vode iznutra. Hteo sam pokreću akcije onako kako se drvo povija na vetru. Zbog toga sam toliko naglašavao važnost treninga. Aktivno sam učestvovao na treninzima kako bih podstakao igrače sa jasnom vizijom kuda smo krenuli i šta hoćemo da postignemo. Međutim, kada bi utakmica počela, povukao bih se nazad i dozvolio igračima da sami upravljaju napadom. Povremeno bih se uključio zbog manjih promena u odbrani ili bih zamenio igrače ako nam je trebalo malo sveže energije. Ipak, uglavnom sam igračima prepuštao glavnu reč.

Da bi ova strategija delovala, morao sam da razvijem jaku vezu između vođa ekipe koji bi moju zamisao pretočili u stvarnost. Najbitnija je struktura. U svakoj uspešnoj ekipi koju sam vodio, većina igrača imala je jasnu ideju koja je njihova uloga. Kada završite sa podelom uloga, igračima smanjujete strah i stres. Ako to niste razjasnili, pa se najbolji igrači neprestano bore za svoje mesto, ekipa neće izdržati, ma koliko da je talentovana.

U Bulsima nismo morali da brinemo ko je glavni igrač, dok je Majkl bio tu. Kada sam sa Majklom uspostavio snažnu vezu, sve ostalo je došlo na svoje mesto. Majkl se dosta oslanjao na „društveno središte“ koje sam prethodno opisao jer je on liderstvo zamišljao kao niz koncentričnih krugova. „Fil je bio centralni deo tima a ja sam bio njegov produžetak“, govorio je. „Poverio mi je da uspostavim vezu sa raazličitim ličnostima u ekipi, kako bih ojačao našu povezanost. On i ja smo imali sjajan odnos, pa je sve što sam ja radio, radio i Skoti, a onda se dalje samo nastavljalo. To je toliko ojačalo našu povezanost  da ništa nije moglo da je prekine. Ništa nije moglo da uđe unutar kruga“.

Skoti je bio drugačija vrsta vođe. Bio je opušteniji od Majkla. Pažljivo bi saslušao saigrače, a onda bi pokušao da im pomogne. „Mislim da su momci bili naklonjeniji Skotiju jer je više ličio na nas“, rekao je Stiv Ker. „Majkl je bio toliko dominantan da, povremeno, nije ličio na čoveka. Njega ništa nije doticalo. Skoti je bio više čovek, ranjiv poput nas“.

Sezona 1992-3 bila je duga zima nezadovoljstva. Kartrajt i Pekson su se oporavljali od povreda, a Skoti i Majkl su bili iscrpljeni. Prethodne sezone, obećao sam igračima da ukoliko osvojimo drugi prsten, nećemo imati iscrpljujuće treninge dva puta dnevno u trening kampu. Umesto toga, imali smo jedan duži trening koji bismo prekinuli da bi pogledali snimke utakmica. To nije funkcionisalo jer bi se igrači ohladili tokom pauza.

Neki treneri vole duge treninge, posebno nakon teškog poraza. Moj trener na koledžu, Bil Fič, bio je klasičan primer. Jednom je toliko bio razočaran našim bednim izdanjem u Ajovi, da nas je naterao na trening odmah po povratku u kampus, iako je avion sleteo tek u 22 sata. Ne verujem u kažnjavanje igrača treningom. Sviđa mi se da treninzi budu stimulativni, zabavni, a iznad svega, efikasni. Trener Al Mekgvajer jednom mi se poverio da je njegova tajna bila u tome što nije hteo ničije vreme da troši uzalud. „Ako to ne možeš da završiš za osam sati“, rekao mi je, „ne vredi se time baviti“. Otada je to moja filozofija.

Moje mišljenje na ovu temu nastaloo je pod velikim uticajem Abrahama Maslova, osnivača humanističke filozofije koji je napoznatiji po hijerarhiji potreba. Maslov je mislio da je najviša ljudska potreba postizanje „samoostvarenja“, što je definisao kao „potpuno ostvarivanje ljudskog talenta, kapaciteta i potencijala“. Glavne osobine ostvarenih ljudi, otkrio je tokom istraživanja, bili su spontanost i prirodnost, veće prihvatanje sebe i drugih, visok nivo kreativnosti, jaka usmerenost na rešavanje problema umesto isticanja sopstvenog ega.

Da bi se stiglo do samoostvarenja, zaključuje on, najpre morate da zadovoljite niz osnovnih potreba, svaka se oslanja na prethodnu čime nastaje takozvana Maslovljeva piramida. Na dnu se nalaze fiziološki porivi (glad, spavanje, seks); njih prate briga o sigurnosti (stabilnost, red); ljubav (pripadanje); samopouzdanje (samopoštovanje, priznanje); i konačno samoostvarenje. Maslov je zaključio da većina ljudi ne stiže do samoostvarenja jer su se zaglavili negde niže u piramidi.

U svojoj knjizi Dalja istraživanja ljudske prirode, Maslov opisuje ključne korake u dostizanju samoostvarivanja:

  1. iskusiti život „nesebično, živo, potpuno koncentrisano i krajnje otvoreno“
  2. načiniti izbore od trenutka do trenutka tako da podstiču razvoj umesto straha
  3. postati usklađen sa sosptvenom unutrašnjom prirodom i ponašati se u skladu sa onim što ste;
  4. biti iskren prema sebi i preuzeti odgovornost za ono što govorite i radite umesto što se pretvarate ili igrate igrice;
  5. utvrdite koji su odbrambeni mehanizmi vašeg ega i nađite hrabrost da ih prevaziđete;
  6. razvijanje sposobnosti da sami odredite svoju sudbinu i smelost da budete drugačiji;
  7. razvijanje procesa za dosezanje vašeg potencijala i obavljanje neophodih stvari kako biste ostvarili vašu zamisao.
  8. pravljenje uslova za vrhunsko iskustvo, ono što Maslov zove „trenucima ekstaze“ u kojima mislimo, delamo i osećamo jasnije i spremnije prihvatamo druge.

Kad sam se prvi put sreo sa Maslovljevim idejama na koledžu, mislio sam da su oslobađajuće. Pošto sam bio sportista znao sam šta su vrhunska iskustva, ali nikad nisam razumeo koplikovani psihologiju iza njih. Maslovljevo delo nateralo me je da ozbiljnije razmišljam o životu. Posebno su me privlačili njegovi uvidi o tome da sami nađete svoj put i dozvolite svojoj istinskoj prirodi da se izrazi. Kad sam postao trener, otkrio sam da mi Maslovljev pristup usklađivanja fizičkih, psiholoških i duhovnih potreba obezbeđuje temelje za razvijanje novih načina motivacije mladih ljudi.

______

Naš najveći protivnik u sezoni 1992-3 bila je dosada. Život u NBA ponekad je prava gnjavaža, zatupljujuće iskustvo, posebno kad ste na dugom putovanju i svaki minut u danu  je unapred isplaniran. Cilj mi je bio da igrače oslobodim iz njihovih ograničavajućih košarkaških čaura, kako bi istražili dublje, duhovne aspekte života. Kad kažem „duhovno“ ne mislim na „religijsko“. Mislim na čin samospoznaje kad iskoračite iz rutinskog pogleda na svet. Maslov kaže: „Velika lekcija pravih mistika … je u tome da da je sveto u običnom, možete ga pronaći u svakodnevnom životu, kod suseda, prijatelja, u porodici, ili u dvorištu“.

Da bi dali smisao vašem poslu, morate ga uskladiti sa vašom istinskom prirodom. „Posao je posvećen, sveti i podsticajan kada dolaze iz onoga što ste, kada je u dodiru sa predstojećim putem“, piše aktivista, učitelj i monah Vejn Tizdejl u knjizi „Monah u svetu“. „Da bi posao postao sveta stvar, mora biti povezan sa našim duhovnim ostvarivanjem. Naš posao mora da predstavlja našu strast, želju da doprinesemo našoj kulturi, posebno razvoju drugih. Pod strašću mislim da darove koji delimo sa drugima, darove koji oblikuju našu sudbinu i pomažu nam da budemo u istinskoj službi drugih u našoj zajednici“.

Kako bismo dostigli sveto u poslu i u životu, ključno je da stvorimo red iz haosa. Tizdejl citira indijanskog tekstopisca Džejmsa Jelobenka koji kaže: „Zadatak u životu je da vaš svet održite u redu“. Za to je potrebna disciplina, zdrav sklad između rada i igre, negovanje uma, tela i duha u kontekstu zajednice – vrednosti duboko usađene u mom biću, kao i ciljevi svih timova koje sam trenirao.

Nagovoriti igrače da se okrenu unutra nije uvek lako. Nisu svi u Bulsima tragali za „duhovnim“ ostvarenjem. Ali, nisam ih gnjavio sa tim. Moj pristup je bio suptilan. Svake godine ekipa je u novembru išla na dugo putovanje na Zapad, a za to vreme cirkus bi na nekoliko nedelja zauzeo našu dvoranu. Pre puta, odabrao bih knjigu za svakog igrača, na osnovu onoga što sam znao o njima. Evo jedne tipične liste: „Solomonova pesma“ (za Majkla Džordana), „Sve se raspada“ (za Bila Kartrajta), „Zen i umetnost održavanja motora“ (Džon Pekson), „Takvi su bili beli ljudi“ (Skoti Pipen), „Ješua: parabola za danas“ (Horas Grent), „Zen um, početnički um“ (Bi Džej Amrmstrong), „Miroljubivi ratnik“ (Kreg Hodžis), „Na putu“ (Vil Perdju) i „Bivis i Bathed: ova knjiga je sranje“ (Stejsi King).

Neki igrači pročitaju svaku knjigu koju sam im poklonio; drugi je bace u korpu. Nisam nikad ni očekivao da će se svi baciti na čitanje. Poruka koju sam hteo da im prenesem je da sam vodio računa o svakome od njih kao o osobi i da sam proveo vreme u potrazi za knjiga koja bi mogla da bude njima značajna. Ili bar da ih nasmeje.

Drugi vid, pomoću koga sam ih otvarao, bilo je dovođenje stručnjaka koji su igrače učili jogu, tai či i druge um-telo tehnike. Takođe sam pozivao i nutricioniste, detektive na tajnom zadatku, upravnike zatvora – da bi pokazao nove pristupe teškim problemima. Kada bismo putovali na male razdaljine – na primer, između Hjustona i San Antonija – ukrcali bi sve na autobus da im pokazali kako svet izgleda izvan aerodroma. Jednom prilikom, posle teškog poraza od Niksa u plejofu, sve sam ih iznenadio kada sam ih trajektom poveo do Stejten Ajlenda, umesto da ih ostavim još malo da daju iscrpljujuće intervjue njujorškim medijima. Drugom prilikom, sredio sam posetu mom nekadašnju saigraču, senatoru Bilu Bredliju, u njegovoj kancelariji u Vašingtonu, kad nam je pričao o košarci, politici i rasnim pitanjima. To je bilo malo posle njegovog čuvenog  govora u Senatu (kada su Rodnija Kinga pretukli policajci) kad je udarao olovkom o mikrofon pedeset i šest puta što je bio broj udaraca koje je King primio. Na zidu Bredlijeve kancelarije bila je fotografija njegovog skok-šuta koji je promašio u sedmoj utakmici finala Istočne konferencije 1971. kojim su se okončali snovi Niksa o odbrani titule. Bil ju je držao tamo kao podsetnik da je svako sklon greškama.

Sve te aktivnosti ojačale su nas ne samo kao pojednice nego i kao tim. „Jedna od najboljih stvari na našim treninzima“, rekao je Stiv Ker, koji se pridružio Bulsima 1993, „bilo je to što su nas udaljavali od svakodnevnog. U NBA, ako imate trenera koji svaki dan ponavlja isto i treninzi postaju isti, brzo postaje prevaziđen. Ali naša zajednička okupljanja su stvarno bila važna. Naš tim se povezao bolje nego ijedan za koji sam ikada igrao“.

Za Peksona, naše avanture izvan košarkaških rutina bile su transcedentne. „Činilo mi se da smo deo nečega zaista važnog“, izjavio je.“Osećali smo se kao bogovi jer smo pokušavali da igramo na pravi način. Bilo je kao da smo deo nečega većeg od igre. Pojačavalo se kad smo počeli da pobeđujemo, jer su vam navijači davali do znanja koliko je to njima bilo važno. Još uvek srećem ljude koji mi pričaju gde su bili kad smo uzeli prvu titulu i koliko je to za njih dragocen trenutak. Igrali smo na pravi način, a ljudi su za tim žudeli“.

______

„Transcedentno“ nije baš reč kojom bih opisao igru Bulsa kad je krajem aprila počeo plejof. Mučili smo se cele sezone, hramali bez Kartrajta i ostalih igrača koji su se oporavljali od povreda. Iako smo bili prvi u diviziji, sezonu smo završili sa 57 pobeda, 10 manje nego prethodne sezone. Štaviše, nismo mogli da računamo da prednost domaćeg terena tokom plejofa, što je prethodnih sezona bio slučaj.

Ipak, kad je plejof počeo, igrači su se prebacili u višu brzinu. Bar je tako izgledalo u prvim rundama protiv Atlante i Klivlenda. Onda smo naleteli na Nikse i u Njujorku izgubili prve dve utakmice. Ovaj put pretendent na presto bio je Džon Starks, brzi bek sa snažnim ulazom i odličnim šutem za tri poena koji je Džordanu zadavao velike probleme u odbrani. Na četrdeset i sedam sekundi do kraja druge utakmice, Starks se digao preko Majkla i Horasa i zakucao im u lice za prednost Niksa od pet poena. Pet Rajli je njegov potez nazvao „znakom uzvika“.

Kada smo se vratili u Čikago, igračima sam pokazao snimak zakucavanja i rekao Majklu da mora da zaustavi Starksova probijanja kroz našu odbranu i da spreči njegove pasove Juingu na postu. To je privuklo Majklovu pažnju.

Ipak, Majklovi izazovi nisu bili samo na terenu. Te nedelje je kolumnista Njujork Tajmsa Dejv Anderson otkrio da je Majkl primećen dok se kockao u Atlantik Sitiju na dan utakmice. Anderson se pitao da li je taj noćni izlet uticao na njegovu igru. Odjednom je armija novinara opkolila je našu trening halu, postavljajući detaljna pitanja o Majklovim kockarskim navikama, što je on smatrao uvredljivim. Prekinuo je komunikaciju sa medijima, što su učinili i njegovi saigrači. Mislio da je priča čista smejurija. „Nije nam potreban policijski čas“, rekao sam novinarima. „Ovo su odrasli ljudi. Potrebne su vam druge stvari u životu ili će pritisak postati preveliki“.

Nažalost, priča nije prestajala. Ubrzo je izašla knjiga biznismena Ričarda Eskinasa koji je tvrdio da mu je Majkl dugovao 1,25 miliona dolara zbog poraza u partiji golfu. Majkl je poricao da se radi o tako velikom dugu, a kasnije se saznalo da je pristao da plati Eskinasu 300 000 dolara. Počele su da kruže priče o tome kako je Majkl gubio velike sume novca od prevaranata na golfu. Pošto su takve vesti eskalirale, Majklov otac, Džejms Džordan, ustao je u odbranu svoga sina. „Majkl nema kockarski problem“, rekao je. „On ima problem prevelike kompetetivnosti“.

Srećom, ništa od ovoga nije uticalo na igru tima. Čak je i pomoglo svima da se fokusiraju na predstojeće zadatke. Majkl je protutnjao kroz treću utakmicu, zaustavio je Starksa i predvodio je Bulse do pobede u naredne tri utakmice. „Veličina ovog tima je u tome što se svi gore od želje za pobedom“, rekao je Kartrajt. „Ovde svi mrze da gube. Sa takvim stavom izlazimo na teren. Prosto mrzimo da gubimo, zbog toga ćemo sve uraditi za pobedu“.

______

Naredna serija – finale protiv Feniksa za titulu – reklamirano je kao obračun Majkla i Čarlsa Barklija, koji je te godine bio MVP i predvodio Sanse do najboljeg skora u ligi 62-20. Nije me brinuo Barkli jer su naši igrači znali većinu njegovih poteza iz vremena kad je nastupao za Filadelfiju. Veća pretnja, mislio sam, bio je plej Kevin Džonson, koji je predvodio njihov munjeviti kontranapad, ključ efikasnog napada Sansa. Takođe sam brinuo zbog beka-niskog krila Dena Majerlija i njegovih izluđujućih trojki.

Džoni Bah me ohrabrivao da se držim našeg presinga po celom terenu kako bi usporili Džonsona – korišćenjem Bi Džeja, Peksa i Horasa koji su ga udvajali – što nam je pomoglo da dobijemo prve dve utakmice u Finiksu. Međutim, kad smo se vratili u Čikago, Sansi su se vratili u život i pobedili su u dve od sledeće tri utakmice, uključiv i maratonsku treću utakmicu posle tri produžetka. Majkl je bio neustrašiv. Dok smo se ukrcavali u avion za šestu utakmicu, pojavio se sa dugačkom cigarom. „Zdravo, šamšpioni“, govorio je. „Idemo u Finiks da ih razvalimo“.

Bila je to borba sa svim raspoloživih oružja. Posle svega mislio sam da je najprikladniji slogan za ovu seriju „Do treće uz mnogo muke“ jer nas je odbrana Sansa zadržala na samo 12 poena u četvrtoj četvrtini. Ali, naša odbrana bila je još efikasnija, jer je Sanse ograničila na bednih 24 procenta šuta iz igre u zadnjoj četrvrtini.

Na kraju sve se svelo na akciju koja je izmamila osmeh na licu Teksa Vintera. Džordan je ušao u igru na osam minuta do kraja i preuzeo stvar u svoje ruke, postigao je naših prvih devet poena u četvrtini,uključujući i zakucavanje kojim smo poveli sa dva poena razlike na 38 sekundi pre kraja. Na pauzi, okupio sam igrače i mrtav ozbiljan im rekao: „Nećemo igrati na Majkla“. Pogledali su me kao da sam poludeo. Onda su ukapirali da nisam bio ozbiljan i tenzija je popustila.

Ispostavilo se da nije Majkl imao poslednji šut. Preveo je loptu preko terena, našao Pipena, koji ju je vratio nazad do Em Džeja. Kada su ga Sansi udvojili, dodao je loptu Skotiju, koji je krenuo ka košu. U zadnjem času Skoti je dodao loptu Horasu ispod koša. Zatim je Horas spazio da Deni Ejndž kreće da ga faulira i dodao je loptu do Peksona, koji je bio potpuno sam. Džon je pogodio trojku.

Pričamo o vrhunskom iskustvu. Godinama kasnije, u intervjuu Rolandu Lezenbiju, Pekson je opisao šta mu je prolazilo kroz glavu. „Ostvario mi se san. Kao klinac u svom dvorištu sam šutao za šampionsku titulu. Kada zaista dođe do toga, to je i dalje samo šut u košarkaškoj utakmici. Ipak, verujem da je mnogo ljudi moglo da se poveže sa tim iskustvom, jer ima mnogo dece i ljudi koji su živeli svoje fantazije u dvorištu. Zato je treća titula tako posebna. Lepo je kad odbranite titulu sa trojkom.“

Nije mi taj šut ostao u sećanju. Bio je to Majklov pas koji je vodio do Skotijevog pasa koji je doveo do Horasovog pasa koji je doveo do šuta. Taj niz dodavanja ni slučajno se ne bi desio da nismo proveli mesece i godine usavršavajući Teksove akcije i razvijajući vrstu grupne inteligencije koja je nužna da bi tim igrao kao jedan. Te večeri trougao se pretvorio u stvar lepote.

Nakon utakmice, sportski eksperti počeli su da porede Bulse sa velikanima iz prošlosti. Sa tom pobedom, postali smo tek treći tim u istoriji – uz Mineapolis Lejkerse i Boston Seltikse – koji je osvojio tri uzastopne titule. Bili smo polaskani kada su nas ubrajali među te obabrane timove. Međutim, njima je promakla prava priča: unutrašnje putovanje koje su igrači načinili dok su transformisali Bulse iz faze 3 ekipe („Ja sam odličan, ti nisi“) u fazu 4 („Mi smo odlični, vi niste“).

Uvek sam se protivio pakovanju kofera pre velike utakmice, u slučaju da košarkaški bogovi budu naklonjeni našim protivnicima i da moramo da se zadržimo još jedan dan. Posle pobede, vratili smo se u hotel, spakovali prtljag i slavili u avionu za Čikago, gde nas je dočekala velika, ekstatična publika.

Ova sezona je bila naporna. Pritisak je rastao i rastao dok se nije učinilo da nikada neće prestati. Igrači su se okrenuli jedni drugima i to im je dalo snage, a sve se okončalo trenutkom čiste košarkaške poezije koja je učinila da sav bol i ružnoća iščeznu. Te večeri iznenada sam se probudio nakon par sati sna, preplavljen osećanjem dubokog zadovoljstva. Onda sam opet zaspao.

_____

Ubrzo se osećanje radosti pretvorilo u tugu. U avgustu je Džordanov otac ubijen dok se vraćao kući sa neke sahrane u Vilmingtonu u Severnoj Karolini. Majkl je bio uzdrman. Bio je vrlo blizak sa ocem, koji se penzionisao i najviše vremena provodio u Čikagu kao glavna podrška sinu. Medijske horde pratile su Majkla svuda posle očeve smrti, a bolelo ga je što porodica zbog njegove slave ne može da tuguje u privatnosti. Ponekad je Majkl morao da izađe na kraj sa više novinara, od kojih je neke lično znao. Sada ga je uhodila velika, bezlična gomila paparaca koje nije bilo briga za njegov privatni život.

Dugo vremena sumnjao sam da bi Majklu odgovaralo da napusti igru – i sav pritisak koji je išao sa tim –i da se bavim nečim drugim u životu. Mesecima je davao signale da ga zanima profesionalni bejzbol, čak je tražio od svog ličnog trenera, Tima Grovera, da osmisli trening pogodan za bejzbol. Nisam bio iznenađen kada se Majkl sreo sa Džerijem Rejnsdorfom tokom leta i rekao mu da želi da napusti Bulse da bi igrao za drugi Džerijev klub: Vajt Sokse. Džeri je Majklu rekao da mora da razgovara sa mnom, pre nego što mu odgovori.

Nisam želeo da odgovaram Majkla od njegovog sna, ali hteo sam da sagleda svoj potez iz svih mogućih uglova. Sa njim sam razgovarao više kao prijatelj nego kao njegov trener, ne spominjući moj lični interes u svemu tome. Na početku sam se pozivao na više ciljeve. Rekao sam da su mu bogovi dali jedinstven talenat kojim je usrećivao milione ljudi i da nije dobro za njega da to tek tako napusti. Imao je odgovor na to. „Iz nekog razloga, Bog mi govori da nastavim dalje, i to ću da uradim“, odgovorio mi je. „Ljudi moraju da shvate da ništa ne traje večno“.

Onda smo pokušali da smislimo način da on igra u plejofu iako nije igrao tokom sezone. Međutim, već je razmišljao o svemu što sam mu predložio i odbio je ideju. Napokon sam shvatio da je bio ozbiljan i da je doneo odluku  o napuštanju igre kojom je tako dugo dominirao. Bilo je veoma dirljivo.

„Sedeli smo u sobi, postajali emotivni i razgovarali o potezima koji je trebalo da napravim“, prisećao se Majkl. „Izašao sam shvatajući da mi je Fil veliki prijatelj. Zbog njega sam razmišljao o mnogim stvarima, nije me dopuštao da brzam sa odlukom. Na kraju je u potpunosti razumeo zašto mi je potrebna pauza. Došao sam do tačke kad sam se borio sa mnogim demonima umesto da se fokusiram na košarku. U tom trenutku pauza mi je bila potrebna“.

Dok je Majkl napuštao prostoriju, nešto mi je govorilo da to neće biti kraj priče.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *