Gunđanje Veća staraca i nepriznata veličina Stefa Karija

Koliko često kažemo da su šutevi koje neko uzima, u ovom slučaju MVP, loši šutevi za sve ostale igrače u ligi? Prosto je tako. Kari je redefinisao način na koji gledamo na šuteve posle vođenja lopte. Sten Van Gandi
Počelo je ničim izazvanom ali žučnom reakcijom Oskara Robertsona u februaru 2016. – Veliki O je u jednom razgovoru tvrdio da je Kari uspešan isključivo zbog trenerske taktike i slabih odbrana koje dominiraju današnjom košarkom. Ovu, sada već „tradiciju“ osporavanja Karija i istorijske sezone Voriorsa nastavili su gotovo svi: Medžik, Karim, Šekil, Barkli, Volt Frejzer, Trejsi Mekgrejdi, Stiven Džekson, Sedrik Sebalos, Fil Džekson… Oskar Robertson je istom prilikom čak tvrdio da treneri danas ne razumeju fundmentalne principe odbrane, da se previše bave statistikom i košarkaškom analitikom – manje-više sve ono što se očekuje od igrača koji su igrali pre pola veka. Najbolji odgovor Oskaru Robertsonu stigao je sa pomalo neočekivanog mesta: od trenera Detroit Pistonsa Stena Van Gandija. Uz sav obzir i poštovanje prema Robertsonu, Van Gandi je s pravom istakao nekoliko stvari: najpre, danas su treneri svetlosnim godinama bolje pripremljeni, da ne spominjemo opasku da ne znaju šta rade; Kariju bi možda bilo malo teže u nekom drugom vremenu, zbog promene pravila koja danas favorizuju napad, ali tvrditi da on ne bi bio uspešan je velika nepravda prema njemu. Kari šutira trojke iz driblinga bolje od bilo koga u istoriji. U vreme Oskara Robertsona postizao bi 50 poena po meču.
Istina, Medžik je ranije tvrdio da Kari ima priliku da postane najbolji igrač svih vremena ako bude igrao na ovom nivou još 4-5 godina, da bi u junu ipak izjavio da bi njegovi Lejkersi pobedili Karijeve Voriorse. Doktrinarnoj raspravi o tome koji legendarni timovi bi pobedili najuspešniji (po mnogima nipošto i najbolji) tim svih vremena, ubrzo se priključio i veliki Karim Abdul Džabar.
Nevericu je izazvao tvit legendarnog Fila Džeksona u kome je uporedio Stefa Karija sa Mahmudom Abdulom Raufom:
Nikada niste videli nekog poput Karija? Podsetiću vas na Krisa Džeksona/Mahmuda Abdula Raufa koji je imao kratku ali briljantnu NBA karijeru?
Kako to da komentarisanje Raufa znači da ga poredim sa Karijem? Jedno podsećanje: brzi izbačaj, kros over, nesumnjivo; MVP – nipošto. Saberite se.

Šta zna Fil Džekson?
Čarls Barkli već dve godine neumorno ponavlja da šuterske ekipe ne osvajaju prvenstvo, te da je prošla godina samo izuzetak koji potvrđuje to pravilo. „Veliki lajavac“ je neumorno ponavljao da ukoliko Voriorsi ove godine osvoje titulu, da će onda priznati da nije bio u pravu. Niko nije više od njega osporavao Voriorse i Stefa. Barkli je tvrdio da je najbolja ekipa u ligi Oklahoma. Možda je u pravu ali to nikada nećemo saznati.
Nakon bolnog poraza u odlučujućoj sedmoj utakmici svi „stari“ mogu da odahnu. Sva njihova negodovanja, licitiranja da li bi Voriorsi mogli da pobede ovaj ili onaj veliki tim iz prošlosti sada više nisu bitna jer Voriorsi nisu šampioni. Sa uzdahom olakšanja, svi oni mogu spokojno da čuvaju knjige svojih statistika i bilanse svojih uspeha.
Jedini veliki igrač koji je Kariju priznao veličinu bio je Dvejn Vejd. Pomalo čudno, jer Vejd nikada nije razvio šut za tri poena ali bek Čikaga (još uvek zvuči neverovatno) je izjavio da je Kari „jedan od posebnih igrača i da je ovo njegovo doba“. Vejd zapravo priznaje ono što svi drugi odbijaju da vide: Karijeva veličina ne može se meriti aršinima starih velikana! Karijevu veličinu ne možemo porediti sa onim što je stare velikane činilo velikim – Džordan i Brajant su mnogo više igrali jedan na jedan (ili jedan protiv svih u slučaju ovog drugog!), Medžik i Bird su definisali svoje doba tako što su sve svoje saigrače činili boljim i igrali kolektivnu košarku, kako se to pisalo osamdesetih, „onako kako treba, na pravi način“. Porediti ga sa Viltom ili Džabarom tek je smešno i nemoguće.
Pitanje je zašto „stari“ nipodaštavaju Karijevu veličinu i sve ono što su Voriorsi doneli sa sobom? Očigledan odgovor nosi u sebi poveliku dozu ljubomore. Nazivati Karija još jednim šuterom, kakve smo već videli, tvrditi da je liga slabija i mekša nego u njihovo doba, da pravila favorizuju „nežnu“ igru, u suštini znači osporavati ne samo Karija, već i LeBrona, Duranta, Vestbruka, Dejvisa, Pola… sve velikane današnjeg doba. Teško da oni ne bi bili sjajni u svim epohama! S druge strane, kada se Džordan pojavio za njega se pisalo da je on samo dobar košgeter i malo toga još, da je sebičan i da „davi“ loptu. Medžik je, nakon blistave poslednje utakmice finala’80, postao Tredžik (Tragic-Tragičar) da bi tamni oreol promenio tek ’87, Karimu se spočitavalo da ne zna da šutira slobodna bacanja, Berdu da ne igra odbranu, Kobiju da je loš saigrač i da ne dodaje drugima loptu, LeBronu da ne preuzima odgvornost u ključnim trenucima i da ne zna da kontroliše utakmice… svi ovi argumenti ostali su u epohama kada su izrečeni. U stvari, u času kada su izgovoreni oni su već bili anahroni jer su starim kanonima merili novo košarkaško doba i kritke su, kao i u slučaju Karija, jednostavno više govorile o onima koji su ih izricali nego o samim igračima.
Stef Kari je već svojom pojavom hodajuća antiteza „starim velikanima“. Ničeg impresivnog nema u njegovim fizičkim predispozicijama: naizgled slabašne i krhke građe, osrednje visine, brzine i skočnosti, Kari je nalik na prosečnog momka iz susedstva. Ništa se manje ni svojom igrom ne razlikuje od njih. Voriorsi i Kari doneli su sa sobom drugačije razumevanje igre i potpuno promenili shvatanje šuta za tri poena: Kari je u zadnje dve sezone sezone postigao više trojki nego Leri Bird, jedan od najvećih šutera u istoriji igre, u svojoj karijeri. Opšte je mesto današnjeg analitičkog doba da je „tri više nego dva“, ali Kari je prvi igrač u istoriji koji je ubacivao više od pet trojki po utakmici uz procenat šuta od 45% (to je samo par procenata slabije od, recimo, Kobijevog šuta iz igre) – mada, nakon njegovog, iz ovog ili onog razloga, slabijeg izdanja u plejofu, ovi neverovatni brojevi blede. Voriorsi su, predvođeni Karijem, veliki tim čija veličina se ne može snimiti crno-belom ili analognom kamerom, niti kamkorderom. Da bi neko prihvatio Karija, poput Dvejna Vejda, mora da razume da se igra menja i da je sa ekipom iz San Franciska upravo nastupila nova epoha.
„Starim velikanima“ je teško to da prihvate iz proste činjenice da sadašnje doba uvek merimo prošlim kanonima (treba li naglašvati?), uvek na štetu sadašnjeg trenutka? Džonatan Džarks obrće ovaj tradicionalni princip merenja veličine igrača i epoha i tvrdi da je najbolji pokazatelj veličine upravo u tome koliko bi ekipe iz prošlih epoha mogle da budu uspešne u budućem dobu? Dakle, Voriorsi nisu veliki jer bi mogli ravnopravno da igraju sa Lejkersima i Seltiksima iz 80-ih ili Bulsima iz 90-ih. Naprotiv, ekipe Lejkersa, Bulsa i Seltiksa su velike jer bi mogle da se takmiče danas! Košarka se nepretano menja, nostalgija lepim bojama senči prošlost i nužno je čini boljom nego što je ikad bila, ali samo najveći timovi iz minulih epoha bi imali šansu da uspešno igraju današnju košarku.
Stoga, revoluciju koju su sa sobom doneli Voriorsi u „širenju terena“, niskim postavama bez centra i šutiranju tri poena, ne možemo da merimo prema ekipama iz prošlosti jer je to nebitno. Zabavnije je razmišljati o tome kako bi Voriorsi izašli na kraj sa velikim ekipama iz budućnosti. Oklahoma i Klivlend su izazvali, na kraju i pobedili, Golden Stejt tek kad su počeli da ih oponašaju i prebacili Duranta i LeBrona na poziciju četiri. Model budućih šampiona je ustanovljen. Imamo obrazac, zaključuje Džarks.
Majkl Džordan se nije oglašavalo povodom finalne serije Voriorsa i Klivlenda. Premda poruka iz aprila, kada su Voriorsi rušili njegov rekord, sugeriše njegov implicitni stav:
Želim da čestitam Voriorsima na njihovoj neverovatnoj sezoni. Košarka se stalno menja a rekordi postoje da bi bili rušeni. Bilo je zabavno gledati Voriorse a ja jedva čekam da ih vidim u plejofu.
Dan nakon što su Voriorsi poraženi u sedmoj utakmici u veb galaksiji pojavio se novi tvit starih: Skoti Pipen, Denis Rodman i Ron Harper su radosno dočekali poraz Golden Stejta jer, sad je svima jasno – najveći tim u istoriji su Čikago Bulsi 95-96! Nesumnjivo da je ovo još jedan slučaj kada tvitovi govore više nego tomovi knjiga…
Nikola