Gromka tišina Kavaija Lenarda

Njegova igra govori u njegovo ime.

“Kavai Leonard je prosečno beležio 15.5 poena i 10.6 skokova po utakmici prošle godine na San Dijego Stejt univerzitetu, i solidan je defanzivac i skakač. Uprkos ovim potencijalima, nije potpuno jasno da li može postati uticajan NBA igrač. Visok 2.01m, Leonard deluje kao igrač koji može da igra i u spoljnoj i u unutrašnjoj liniji, ali to nije slučaj. Njegov skok-šut zahteva ozbiljne popravke. Takođe, njegove defanzivne sposobnosti ga neće “ispratiti“ u NBA ligu, makar ne na početku. Igrači na ovom nivou su krupniji i snažniji. A ne smemo zaboraviti ni da Leonard još uvek nije građen kao NBA igrač. Plan koji imaju San Antonio Sparsi je da Leonarda učine naslednikom Ričarda Džefersona, ali moguće je da su takva očekivanja nerealna. Odsustvo raznovrsnosti u Leonardovoj igri biće jasno vidljivo u NBA ligi, ostavljajući Sparse razočaranim, a Leonarda sa epitetom “promašaja“ .“ Ako mislite da autor ove analize novoizabranih novajlija nastaloj leta 2011. godine ima nešto protiv Kavaija Leonarda, grdno se varate. Niko (niko!) u tom trenutku nije video Leonarda kao bilo šta osim dostojne zamene za Brusa Bouena[1]: “Ne mogu da kažem da smo tada znali da će Kavai postati ovo što je danas. To bi bilo preterivanje“ , iskren je Greg Popovič. Jedini koji je znao bio je, pogađate – Kavai.

“Rekao mi je da želi da postane jedan od velikana“ , kaže Čip Engeland, šuterski guru Sparsa, opisujući interakciju sa Kavaijem tokom pripremnog perioda pred početak Kavaijeve ruki sezone, 2011/12. Danas, nakon što je veoma blizu da to i postane, lako je zaboraviti put koji je Leonard morao da pređe od 15. pika na draftu koga su Sparsi dobili od Indijane u zamenu za jednog od Popovičevih omiljenih igrača, Džordža Hila[2], preko učesnika u rotaciji Sparsa, zatim startera i all-star igrača, do jednog od najboljih igrača na svetu i MVP kandidata. Samo odabrani mogu utabati tu stazu. “Veoma je tih, kao što svi već znamo, i pun poštovanja, sa čim smo takođe upoznati. Ali ima veliku želju da postane jedan od najboljih. Sve što mogu da mu ponudim shvata ozbiljno, i prihvata kritiku kao osnovu za novo učenje. Svake sezone doda novi element svojoj igri.“ , kaže za Leonarda Greg Popovič. Priča o Kavaiju Leonardu je priča o želji, strpljenju, posvećenosti, jednostavnosti. Košarkaška priča o jednom od najkompletnijih igrača današnjice je istovremeno i životna priča o granicama naših mogućnosti.

Sav talenat na svetu neće vam biti dovoljan da postanete značajan NBA igrač ukoliko taj talenat nije ispraćen određenim karakteristikama ličnosti (vidi pod Marberi, Stefon). Olako shvatanje sopstvenog talenta (i u mnogim situacijama traćenje koje iz toga proističe) kao da je deo ljudske prirode. Nekako je lakše osloniti se na talenat, pustiti da vas nosi, i svesti trud na minimum. Ukoliko ste zaista supertalentovani, možete napraviti sasvim solidnu karijeru (kao Marberi) ili biti u rotaciji mnogih timova samo na osnovu predispozicija koje posedujete (npr. Džef Grin). Oni talenti koji postanu nešto više od NBA karijerista obično veoma naporno rade na sopstvenom usavršavanju. Odlikuje ih izvesna istrajnost, strpljenje, upornost. Oni malo manje talentovani tako postanu zvezde (Džimi Batler, DeMar DeRozan), a oni najtalentovaniji superzvezde (LeBron, Stef, KD). Oni nas uče da nije dovoljno predati se sopstvenom talentu, već je potrebno imati i želju za unapređivanjem svojih potencijala. Kao što donekle predstavlja atipičnog MVP kandidata koji je podjednako kvalitetan na obe strane terena, Kavai je naizgled i atipična (super?)zvezda. Niko ko je gledao Kavaija na San Dijego  Stejtu nije izašao iz hale siguran da je upravo gledao jednog od najtalentovanijih igrača svoje generacije. Brus Bouen je bio sjajan defanzivac i timski igrač, ali bi na drugoj strani terena uvek nastajala pometnja ukoliko je trebalo nešto da uradi s loptom. Ova sadašnja, klivlendska, verzija Ričarda Džefersona je možda i bolja od one sanantonijske, a ako je verovati autoru izveštaja o Kavaiju s početka ovog teksta, čak ni Sparsi nisu očekivali da Leonard postane bilo šta više od toga. Ponekad, rad i posvećenost prevaziđu nivo talenta koji neko poseduje. Ponekad, čovek pobedi prirodu. Ponekad, imamo dovoljno sreće da prisustvujemo veličini za koju ne znamo u potpunosti kako da je definišemo. Da, dovoljno sreće, jer naši napori da otključamo do sada nepoznatu definiciju veličine zapravo predstavljaju korak ka novom razumevanju i obogaćivanju samog pojma veličine.

Čovek, ne mašina

Kavai nikad nije mario za svetla pozornice, novac ili slavu; zanimala ga je isključivo veština. L’art pour l’art. “Mnogim ljudima je veoma važno da budu popularni“ , kaže Leonardov najbolji prijatelj Džeremi Kaslberi, koji i dan-danas provodi leta bacajući na koš okačen na zid Leonardovog stana u San Dijegu, “On to nikada nije želeo“. Ljudi koji provode najviše vremena sa Kavaijem u profesionalnom kontekstu tačno znaju o čemu Kaslberi govori. “Mogu vam reći da novac nije nešto što ga pokreće. On živi veoma skromnim životom. Želi da bude jedan od najboljih košarkaša ikada.“ , tvrdi Rendi Šelton, Leonardov lični trener još iz univerzitetskih dana. Greg Popovič, pod čijim budnim okom je Leonard postao ovo što je danas, potvrđuje Šeltonove reči: “On je jedan od retkih profesionalnih sportista koji pravi razliku između slave i veličine. Slava ga uopšte ne zanima. On obožava igru i ignoriše sve ostalo.“. Leonardova potpuna posvećenost veštini i zanemarivanje propratnih sadržaja popularnosti dodatno utiče na način na koji ga javnost doživljava. Kavaija nećete naći na Tviteru, Fejsbuku ili Instagramu. Nećete ga videti kako na utakmice dolazi u najnovijem odelu poznate robne marke skrojenom isključivo po njegovoj meri, noseći šljašteći nakit ili fensi slušalice sa kojih tuče Drejk, Džej Zi ili neko treći. “Ne volim da privlačim pažnju. Ne volim da pravim scenu.“ , kaže Leonard, i dodaje kako mu sva pažnja koju zasluženo, ali nerado, dobija ne predstavlja problem zahvaljujući najbližima: “Ne gledam ESPN, ne slušam radio. Jednostavno odem kući i posvetim se svojoj porodici.“. U doba kada je kult NBA superzvezde više nego ikad pod uticajem percepcije ličnosti određenog igrača (zahvaljujući društvenim mrežama i dvadesetčetvoročasovnom ciklusu vesti), Kavai Leonard nekako uspeva da se nametne isključivo svojim košarkaškim kvalitetima.

Specifičnosti Leonardovih vrednosti i stavova omogućili su mu da, neometan, radi na konstantnom i konzistentnom unapređivanju svoje igre. Štaviše, ukoliko prihvatimo da je postajanje jednim od najboljih igrača u istoriji Kavaijeva jedina vrednost (u profesionalnom smislu), a tako zaista i izgleda iz onog što nam je dozvolio da saznamo o njemu, onda možda i ne trebamo biti iznenađeni njegovim neverovatnim, postepenim napretkom. Činjenica da jesmo, i da svaki put iznova bivamo iznenađeni, samo govori u prilog fantastičnosti Leonardovog poduhvata. I vrapci na grani znaju da je Kavai na koledžu pogađao trojke sa samo 25% uspešnosti; da prvih sezona u Sparsima nije driblao, da je priliku da uopšte igra dobijao isključivo zahvaljujući svojim odbrambenim sposobnostima. “Tako sam odrastao. Samo igraj odbranu – i daj koš.“ , opisuje Leonard svoju košarkašku filozofiju. Ukoliko želimo da donosimo zaključke, možemo nagađati da se Leonard oslanjao na odbranu upravo zbog odsustva transcendentnog ofanzivnog talenta koji krasi najveće zvezde današnjice. Ukoliko ste gledali ranog Kavaija, videli biste odsustvo… fluidnosti (koju i dan-danas možete primetiti, ali u manjoj meri). Možemo spekulisati da je upravo fluidnost pokreta ono što predstavlja indikator “prirodnosti“ talenta[3]. Kavai je delovao kao naprednija i estetski prihvatljivija verzija C3PO-a. Jasno se sećam svojih monologa gledajući tog Kavaija: Kada bi Sparsi samo mogli da ga nauče da pogađa trojke iz uglova, sa svojim odbrambenim instinktima pretvorio bi se u valjanog 3-and-D igrača oko koga bi Sparsi onda mogli da posade jednu ili dve zvezde  nakon Dankanovog penzionisanja i tako nastave da budu kompetitivni. Danas, takvi monolozi se svode na pitanje: Šta je sledeće što će unaprediti u svojoj igri? Ostale racionalizacije zamenjene su doživljajem košarkaškog blaženstva, uživanjem u kompletnosti igre. “Ostajao bi posle treninga da radi na driblingu, šutu sa korakom unazad (step-back jumper), flouteru. Čip Engeland bi radio s njim na šutu za 3 poena, pošto je to nešto što nije imao kada je došao u ligu. Čed Forsije, koji je sada u Orlandu, bio je veoma uspešan u radu na unapređivanju Kavaijevih individualnih poteza.“ , seća se Pop opisujući Kavaijevu nepresušnu želju za radom na sebi. Leonard je niži prag izvornog talenta nadomestio posvećenošću, znojem,  beskrajnim ponavljanjima, i verom u ideal košarkaške veličine, postavši usput jedan od najboljih igrača na svetu. To je podvig vredan istinskog divljenja.

MVP ili nešto više?

Po mom mišljenju, razgovor o Kavaiju Leonardu kao o dobitniku MVP nagrade za sezonu 2016/17. predstavljava blago skretanje sa opštije teme o vrednovanju košarke kao igre. Svakako da bi priznanje o najkorisnijem igraču sezone doprinelo tome da se košarkaške karakteristike koje Leonard personifikuje uspostave kao standard za budućnost, kao baza izbora nekih budućih najkorisnijih igrača. Ali trenutno, dok uživam u ofanzivnoj renesansi nastaloj pre svega pažljivim dugogodišnjim prilagođavanjem pravila u korist vanvremenskih talenata poput Vestbruka, Hardena ili LeBrona (koji ove godine svojom odlukom nije igrao odbranu), rizikovao bih da zvučim suviše restriktivno ako bih insistirao na tome da je isključivo moj favorit onaj koji treba da dobije nagradu. I zaista, briljantnost kojom su nas tokom cele godine uveseljavali pre svega Ras i Brada, ali i neverovatni tridesetdvogodišnji LeBron koji ne prestaje da nas oduševljava ni posle 14 sezona i skoro 20 000 odigranih minuta više od sledećeg najbližeg MVP kandidata (Vestbruk) – što je otprilike ekvivalentno igranju 4 dodatne sezone, ne uključujući pritom leta provedena sa reprezentacijom – navode me da potpuno zadovoljno prihvatim bilo čiji trijumf u ovoj fenomenalnoj trci. Sada kada sam podvio rep i posredno izrazio skepsu da će Kavai odneti nagradu (ili mi je plan sve vreme bio da ureknem ostale kandidate time što ću izraziti sumnju u Kavaija? Hmmmmmmmm), vreme je da neposredno i konkretno podelim sa vama razloge zbog kojih mislim ne samo da je Leonard dostojan ovosezonske MVP nagrade, već i zašto mislim da on predstavlja nešto više od toga, otelotvorenje košarke u svojoj najkompletnijoj formi.

Leonardove odbrambene sposobnosti odavno su dobro poznate. Dvostruki najbolji odbrambeni igrač lige, Kavai je i svoju MVP nagradu u finalnoj seriji protiv Majamija 2014. godine zaradio umnogome zbog toga što je uspeo da “uspori“ LeBrona Džejmsa. Gledajući tu seriju, sećam se da sam po prvi put istinski uživao u načinu na koji jedan igrač spoljne linije igra odbranu. Uživao sam i uživam gledajući Majkla i Pipena, Gerija Pejtona i Krisa Pola, ali Majkl nikada nije imao dostojnog rivala, Pipen nikada nije morao da čuva Majkla, a Pejton i Pol svoja najbolja izdanja uglavnom duguju batinama koje su sudije zanemarivale pošto bi, da nisu, morali da sviraju 48 598 faulova. Uprkos tome što igra u eri u kojoj veliki broj najvećih talenata igra u spoljnoj liniji, način na koji Leonard uspeva da ostane uz LeBrona, KD-a, Rasa, Hardena, Stefa i ostale je impozantan – naizgled bez isprekidanosti pokreta i misaonog toka, Kavai deluje kao da “klizi“ po parketu, ne odavajući znake umora ili frustriranosti usled neprestane jurnjave za nekim od najubojitijih strelaca sveta. Njegove fizičke predispozicije mu svakako pomažu, ali Leonard je mnogo više od zbira svojih delova tela: “Kada gledam video-snimke, više pažnje obraćam na čitavu ofanzivnu šemu protivnika nego na pojedine igrače. Pokušavam da upoznam njihove tendencije kako bih mogao da… napravim pretpostavku. I zaista, na to se svodi, na pravljenje najbolje moguće pretpostavke. Pokušavam da utičem na njihovu šemu.“ Ili rečima jednog od najboljih šutera iz bloka u ligi, Džej Džej Redika: “Ne radi se samo o njegovoj visini, snazi, brzini, taj prokletnik je strašno fokusiran. Nemam pojma kakve izveštaje mu daju, ali on zna svaki set, i ne posustaje ni za trenutak.“ I pored ove očigledne defanzivne spektakularnosti, vidljive svakom ko se makar malo interesuje za manje glamuroznu stranu terena, ove godine je bilo popularno navesti Kavaijeve defanzivne brojke i istaći kako je definitivno popustio. Interesantno je kako ljudski mozak funkcioniše: naviknemo se na izuzetnost i svaku promenu u našoj potonjoj percepciji te izuzetnosti – bilo da ona dolazi od samog izvora naše perceprcije ili nekih drugih spoljnih faktora – dočekamo kao priliku da unizimo tu izuzetnost[4]. Retko kada se potrudimo da tu neznatno izmenjenu izuzetnost sada vrednujemo u svetlu novonastalih promena. Istina je, Kavaijeve defanzivne brojke jesu slabije u poređenju sa dve DPOY sezone, ali razlozi  za to su prilično jasni[5]. Najpre, statističke procedure koje se koriste za merenje odbrambenog postignuća i dalje nisu savršene. Njihovi proračuni i dalje zavise od konteksta, odnosno ne zavise samo od sposobnosti igrača čije defanzivno postignuće se meri, već i od igrača sa kojima taj igrač deli parket. Tako, ukoliko bi prošle sezone Dankan preuzeo igrača nakon pika postavljenog na Leonardu i sprečio ga da postigne poene, odbrambeno postignuće bi se pripisalo Leonardu; ove sezone, u takvim situacijama umesto Dankana imamo Paua Gasola, Dejvida Lija ili LaMarkusa Oldridža. Vidite na šta ciljam? Dalje, s obzirom na traume koje štručni štabovi i igrači vuku nakon godina pokušavanja da izađu na kraj sa Kavaijem (pitajte LeBrona), timovi su se jednostavno opametili i odlučili da uklone Leonarda iz kadra: igrač za koga bi Kavai bio zadužen prosto bi manje učestvovao u napadu, odustajao od driblinga ili pokušaja da igra u izolaciji, ili bi, u krajnjoj apsurdnosti scene, bespomoćno stajao u uglu. Na taj način, timovi bi efektivno igrali protiv četvorice upitno sposobnih odbrambenih igrača Sparsa i devalvirali Leonardovu statistiku. Najzad, ove sezone Leonard ima mnogo više udela u napadu nego u bilo kojoj sezoni do sada – jedan je od desetorice igrača koji su odigrali više od 2 000 minuta i koji koriste više od 30% poseda svojih timova dok su na terenu (usage percentage). Tako, iako Leonard možda izgleda kao robot, on je zapravo samo čovek od krvi i mesa, čija do sada besprekorna odbrana plaća cenu novonametnutom udelu na drugoj strani terena. I upravo je ta ofanzivna strana terena, paradoksalno, možda i najjači argument u prilog Kavaijeve MVP kampanje.

I pored najvećeg ofanzivnog tereta u karijeri i čuvanja najubojitije protivničke opcije u odbrani, Kavai beleži za njega rekordnih 25.5 poena po utakmici uz skoro potpuno nepromenjenu efektivnost – njegov efektivni procenat šuta iz igre – 54.1% – (effective field goal percentage – uzima u obzir šut za 2 i 3 poena i veću relativnu vrednost šuta za 3 poena) i “pravi“ procenat šuta iz igre – 61% – (true shooting percentage – pored šuta za 2 i 3 poena, uzima u obzir i uspešnost izvođenja slobodnih bacanja) nalaze se na nivou iz prethodnih sezona, u kojima je procenat ofanzivnih poseda koje je Leonard koristio bio značajno manji. Takođe, Kavai do ovih 25.5 poena stiže na niz različitih načina, od pik-en-rola (pick & roll), šuta iz mesta (spot-up), i igre leđima prema košu (post-up), do igre iz tranzicije (transition), uručenja (handoffs), i utrčavanja (cuts). Ono što je fascinantno je da se Leonard nalazi među 25% najefektivnijih egzekutora u svim navedenim aspektima ofanzivne igre. Drugim rečima, Leonard je jedini igrač u ligi koji se može pohvaliti podjednakim uticajem na oba kraja terena, a kao što možemo videti, taj uticaj uopšte nije zanemarljiv. Najveća zamerka Kavaijevoj igri u napadu glasi da ne proigrava saigrače u dovoljnoj meri. S jedne strane, kritičari imaju pravo; gledajući Kavaija, jasno je da on ne poseduje “osećaj za igru“ kakav imaju pre svih LeBron i Harden. Leonard deluje kao da mu pas-igra ne dolazi prirodno. I pored toga, međutim, Kavai beleži rekordan broj asistencija po utakmici u karijeri (3.5) i asistira saigračima u 18.2% slučajeva (takođe rekord karijere). Iako su obe ove brojke svakako manje od brojki ostalih MVP kandidata, u obzir se mora uzeti i kontekst – San Antonio Sparsi su 7. u ligi po broju asistencija po utakmici (23.8), ali njihov sistem je takav da ne postoji jedan dominantan plejmejker poput Rasa, Hardena ili LeBrona; Leonardovih 3.5 asistencija po utakmici predstavljaju samo jednu manje od najboljeg asistenta Sparsa, Tonija Parkera (4.5). Najveći broj ostalih igrača Sparsa ima između jedne i tri asistencije. Na drugom kraju spektra nalaze se Oklahoma Siti i Rasel Vestbruk, Oklahoma na 25. mestu po broju asistencija po utakmici (21), od čega se čak polovina piše Vestbruku (10.4). Jedan sistem se može okarakterisati kao tim-centričan, a drugi kao igrač-centričan (Hjuston i Harden i Klivlend i LeBron su negde između, ali svakako više igrač-centrični). Ovo (bezuspešno?) traženje igle u plastu Leonardove igre pre će biti pokušaj opravdavanja izbora jednog od kandidata koji su nam doneli transcendentne ofanzivne sezone (bez značajnog udela na drugoj strani terena) nego što je zapravo kritika samog Kavaija. I to je sasvim u redu. Džejms Harden i Rasel Vesbruk (i u neznatno manjoj meri LeBron) su upravo priveli kraju istorijski uspešne sezone i, ponavljam, izbor bilo koga od njih za dobitnika MVP priznanja neće biti pogrešan. Kavaijeva sezona, s druge strane, značajna je u jednom drugom smislu – Leonard nas polako ali sigurno usmerava ka totalnoj košarci, sportu u kome od naših favorita očekujemo da budu besprekorni na obe strane terena.

“Trojka, Harden pogađa trojke, Kavai pogađa trojke… Stef pogađa trojke, svako to može. Ali nisam siguran da neko može da se vrati nazad i uradi ono što je on uradio. Kavai je to jako želeo, i to je i uradio.“ , govori Pop opisujući sekvencu koja je postala metafora onog što Kavai Leonard jeste – odlučujući trojku i blokadu nad Džejmsom Hardenom u vrlo neizvesnoj utakmici protiv Hjustona. Retko ko je, međutim, obratio dovoljno pažnje na to da je Kavai nakon te blokade došao do lopte, bio fauliran, i hladnokrvno realizovao dva slobodna bacanja, efektivno otklanjajući sve dileme oko pobednika. Retko ko je obratio dovoljno pažnje i na to da je Leonard strpljivim, metodičnim radom prevazišao ograničenja sopstvenog talenta i naterao se da postane jedan od najboljih igrača na svetu. MVP ili ne, budite sigurni da će Kavai biti u sali onda kada većina drugih bude uživala u plodovima svojih pređašnjih uspeha, fokusirajući se na unapređivanje nekog novog aspekta svoje igre. Upravo u tome i leži njegova veličina.

[1] Ne znam šta mi je zabavnije iz ove lako-je-biti-general-posle-bitke perspektive, poređenja sa Bouenom ili pomenuto “nerealno očekivanje“ da Leonard može naslediti Ričarda Džefersona.

[2] “Pogledali smo se i upitali da li smo zaista sigurni da želimo to da uradimo. Bili smo preplašeni.“ , opisao je Popović situaciju u Sparsima uoči trejda.

[3] Šta je uopšte talenat i da li se sa njim rađamo ili ne je pitanje koje ni najpametniji naučni umovi još uvek ne uspevaju da raščivijaju, tako da ovde svakako nećemo dublje ulaziti u to.

[4] Činjenica da LeBron nije dobijao MVP nagradu svake godine u prethodnih desetak sezona može se uzeti kao potvrda ove tvrdnje; LeBronove godine i postepeno popuštanje u odbrani su izvor, a “The Decision“ , Rouz, KD, a možda čak i prva Karijeva MVP sezona su spoljni faktori.

[5] Razlozi navedeni u tekstu ne uključuju spoljne faktore – briljantne sezone Drejmonda Grina i Rudija Gobera, glavnih favorita za dobijanje nagrade za najboljeg defanzivca lige ove sezone.

Marko Radivojević

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *