Faul ili ne?

Juče, na utakmici jedne amaterske lige koju igram, napao sam koš driblingom i u aktu polaganja ušao u kontakt sa defanzivcem, i promašio po prilično lako polaganje. Dok sam trčao pored sudije, kog sticajem okolnosti poznajem više od 10 godina i znam da je generalno jako korektan, dobacim mu da je bio faul. Odgovor koji sam dobio je bio: „Nisi ti LeBron pa da je svaki kontakt faul“, pa dodade:“Kontakta jeste bilo, e sad što je momak spreman pa imaš osećaj da je faul, to je druga stvar.“

LeBron je pre nekoliko dana javno izneo mišljenje  da misli da sudije više štite šutere od igrača koji koš napadaju prodorom. Da li je u pravu?

Hajde da razgovaramo o faulovima. Debata o tome šta je faul a šta ne, je stara koliko i sama igra, a u tom duhu, kako se sama košarka menja, menja se i percepcija koji kontakt treba sankcionisati ličnom greškom a koji ne. Kako pri određenim situacijama postoje jasna razgraničenja šta gde kada i kako, u drugim situacijama postoji jedana siva zona koja ima i više od 50 nijansi, a istina se najčešće krije u očima posmatrača.

Ove sezone imamo veliki broj grešaka sudijskih trojki, i ovaj trend loših odluka se ponavlja iz utakmice u utakmicu. Gotovo svake nedelje imamo javna tumačenja Sudijske Asocijacije u kome se „priznaje“ da su neke odluke loše donešene, ali ono čega nema je i sankcija za naše „grešnike“. Počevši od dva faula Duranta na Džejmsu pa sve do duhova koji plještu Hardena na trojci, utisak je da kvalitet arbitraže i nije baš na zavidnom nivou.

Da bi bolje razumeli postupak suđenja faula , moramo da dobro poznajemo prirodu kontakt igre. Kao primere bih naveo Bradu i Kralja, kao dva najčešće faulirana igrača lige koji sa totalno različitim stilovima „iznuđivanja“ ličnih grešaka. Kao prostiji primer krenuo bih od LeBrona. Džejms je čudo prirode koje je ušlo u teretanu i pretvorilo se u Supermena. Kralj zna ko je najjači i to koristi u svakom momentu. Ako uzmete i pogledate jednu utakmicu Kavsa, obratite pažnju da LeBron ne koristi mnogo drilinge sa lateralnim kretnjama. Kod njega ne postoji niz u kojima imamo kros over, pa kroz noge pa iza leđa. Bron najčešće koristi promenu ritma da stvori prednost na prvom koraku posle čega ulazi u igrača i „nosi“ ga do koša.

Ono, na šta se najviše obraća pažnja pri ovakvim situacijama je položaj defanzica pri inicijalnom kontaktu. Ako defanzivac nije taj koji pravi inicijalni dodir sa napadačem, ako ne napravi neki od  poteza vučenja, hvatanja i ciljanog udaranja, vrlo često će ostati a da mu se ne svira faul. LeBron, zbog snage koju poseduje, često inicira vrlo jak kontakt sa defanzicem pri čemu se desi nešto što se zove „kolaps“ odbrane, a pri čemu telo defanzivca usled gubitka balansa ima nevoljne kretnje. Nastala „siva“ zona se tumači na sledeći način: „Inicijacija kontakta od ofanzie je na granici faula u napadu. Posed lopte anulira zvanje faula ali srazmerno tome se toleriše kontakt određenog intenziteta od strane odbrane, koji bi u „čistoj“ sitaciji mogao biti okarakterisan kao faul. Ovaj sindrom se zove još i Šekil ONil sindrom, a upravo zbog Dizela se počelo na ovaj način gledati na intenzivniju kontakt igru.

Sa Hardenom je priča skroz drugačija. Harden igra na „kontra poteze“, sa velikim brojem lateralnih driblinga, stavljajući svoje defanzivce kompletno van balansa, na „rošule“ i napadajući ga upravo u tim trenucima slabe kontrole stava,  te se u ovim momentima svaki kontakt karakteriše kao ne prirodan ili proizilazi iz neprirodne kretnje. Možda se ovo nekome ne sviđa, ali Harden to radi tako dobro pa ga sa pravom smatraju možda najboljim izolacionim igračem lige.

Ako se poslužimo naprednom statistikom, i uzmemo u razmatranje frekvence dosuđenih faulova, primetićemo da se broj dosuđenih faulova pri šutu za tri poena dramatično povećao od sezone 2015/16 i to za 27,5%, dok je ukupan broj dosuđenih faulova u tekućoj sezoni veći nego ikad u istoriji igre.

Ovo je pokazatelj koliko se košarka pomerila u regiju iza luka, te srazmerno tome koliko se i odbrana više zalaže da oteža posao šuterima.   Što se tiče Kralja, on je drugi najfauliraniji igrač lige, kome se 20% prodora okarakteriše kao lična greška, pa zaključujemo da ako uzmemo da prosečno ide 15 puta po utakmici na prodor, 10 puta će ga neko „overiti“ a da sudija neće zvati faul, te da su izjave poput pomenute verovatno odraz lične frustracije jer Klivlend se svrstava među najgore defanzivne ekipe lige i da on po prilično sam nosi ekipu na leđima, te da su do trejda bili šuplji u odbrani kao švajcarski sir a da je sve rezultiralo jako lošim rekordom.

I na kraju sve je stvar ukusa. Da li se nekome lično sviđa kako se šta sudi je različita od čoveka do čoveka. Meni lično, ova košarka mnogo više prija oku nego ona od 2000-ih, gde se šutiralo pet trojki po meču, voštilo kao u oktagonu i visilo na liniji za slobodna bacanja po pola utakmice.

Globalni rejting gledanosti NBA nije nikad bio na ovako visokom nivou. Toliko o lepoti i dopadljivosti igre.

Viktor

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *