Celtic Pride

Danas, 12. februara 2017. godine, legendarni Seltik Bil Rasel slavi svoj 83. rođendan. Priča o njemu je zapravo priča o nastanku jedne od najuspešnijih franšiza u istoriji američkog sporta. To je priča o ljudima čijim venama teče zelena krv.

“Boston Seltiksi nisu košarkaški tim, oni predstavljaju način života.“ Ove reči Reda Ojerbaha nose specifičnu težinu u eri opsednutoj brzinom, promenama i preletačima. Iz naše perspektive, gotovo je nezamislivo da neko može posvetiti ceo svoj život samo jednoj organizaciji, ne birajući pritom uloge u kojima može biti od pomoći. Ojerbah nije bio samo trener i generalni menadžer, on je bio i skaut, i vozač, i organizator smeštaja na gostovanjima. “Za mene, Celtic Pride predstavlja doživljaj igranja za Reda Ojerbaha; svi smo se osećali odgovornim za uspeh tima. Ne on… svi smo imali udela u onome što se dešavalo“ , reči su Tomija Hajnsona, još jednog u nizu Seltiks-lajfera. Red je bio izvor, od njega je sve počelo.

Nakon sticanja diplome MA u obrazovanju na univerzitetu Džordž Vašington 1941. godine, Red je odmah uplovio u trenerske vode, doduše skromno, počevši karijeru kao trener u srednjoj školi. Ponuda za posao u Seltiksima neće doći pre 1950. godine, kada je tadašnji vlasnik Volter Braun (u čije ime je pod svodove TD Gardena podignut dres sa brojem 1; Red je broj 2), da bi spasao franšizu od propadanja, dao Redu odrešene ruke da ni od čega stvori nešto. Narednih šest godina, Red je krpio rupe, gradivši polako tim koji je postajao sve uspešniji, ali bez onog presudnog kvaliteta koji bi Seltiksima omogućio da se nađu na vrhu. A onda je, putem trejd mahinacija kakve su mogle postojati samo tih divnih pedesetih godina 20. veka, stigao Bil Rasel.

Boston Seltiksi su birali sa druge pozicije na draftu 1956. godine zahvaljujući prethodno obavljenom trejdu sa St. Luis Hoksima, u kome su Hoksi dobili tadašnjeg šestostrukog ol-star igrača Eda Mekolija, Klifa Hejgana (obojica su danas u Kući slavnih) i 7. pik sa drafta, a Seltiksi pravo da biraju sa druge pozicije. Međutim, s obzirom na to da je Bil Rasel je već tada bio veliko ime (predvodio Univerzitet u San Francisku do dve uzastopne nacionalne titule, dobivši pritom priznanja za Najistaknutijeg igrača 1955. godine i Nacionalnog igrača godine 1956.), postojala je bojazan da će Ročester Rojalsi, koji su imali pravo na izbor 1. pika, pokvariti planove Seltiksa i izabrati Rasela sa prve pozicije. Iako postoje različite priče o tome zašto Rojalsi nisu izabrali jednog od najdominantnijih igrača svoje ere – od toga da nisu imali onoliko novca koliko je Rasel tražio, do ružne priče o rasnoj diskriminaciji – lično Red Ojerbah je ispričao priču koja je potpuno neverovatna, ali, nakon što u obzir uzmemo kontekst, vreme dešavanja i stanje profesionalne košarke u to vreme, svakako moguća. Naime, pedesetih godina 20. veka vladala je velika pomama za putujućim predstavama zabavnog karaktera (zvanim Ice Capades), u kojima su nekadašnji olimpijski i američki nacionalni šampioni u klizanju na ledu demonstrirali svoje veštine pred publikom. Nije preterano reći da su takve predstave bile mnogo popularnije od košarkaških utakmica u kojima su timovi koji vode mogli nemilosrdno da tapkaju loptu dok god igrači tog tima ne bi bili faulirani kako bi se nešto pokrenulo sa mrtve tačke (napad u trajanju od 24 sekunde ustanovljen je u sezoni 1954/55). Srećom po Seltikse, njihov vlasnik Volter Braun istovremeno je bio i glavni čovek ove opštenarodne zabave, pa je, kako objašnjava Red, vlasniku Rojalsa Liju Harisonu ponudio da pošalje ovaj šou u Ročester na nedelju dana u zamenu za obećanje da neće dirati Rasela. Ostalo je, kako kažu, istorija. Seltiksi su u Raselovih 13 sezona provedenih u ligi uzeli 11 prstenova i postali organizacija za primer ne samo u košarkaškim okvirima. Ročester je na nedelju dana brujao od radosti veseljaka koji su uživali u akrobacijama klizača na ledu, a Rojalsi su kasnije postali Kingsi… Pa ako i dalje mislite da su novac i/ili rasni problemi bili glavni razlog zašto Rasel nije završio u Ročesteru, moguće je da ste potcenili očiglednu višedecenijsku nesposobnost vodećih ljudi Rojalsa/Kingsa (pozdrav, Vivek!). A sad odoh da kupim kartu za naredno prikazivanje predstave ‘’Petar Pan na ledu’’ u Areni.

Vilijam Felton Rasel bio je srce dinastije Boston Seltiksa tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Od ukupno 11 titula u tom periodu, Seltiksi su 8 osvojili u nizu, postavljajući tako rekord koji teško da će ikada biti oboren. Raselove brojke (15.1p, 22.5s, 4.3a), koje je dodatno poboljšavao tokom postsezone (16.2p, 24.9s, 4.7a), predstavljaju samo deo priče. Savremenici svedoče o Raselovoj auri pobednika – skor u odlučujućim utakmicama u postsezoni: 11 pobeda, 0 poraza (10 utakmica #7 i jedna utakmica #5) – i tome kako je ono što je ostavljao na parketu daleko premašivalo sve što je statistika imala da kaže. Raselova neutaživa želja za pobedom u odlučujućim susretima podizala je njegovu igru na nivo za koji ni saigrači ni protivnički igrači nisu znali da postoji. Da li je potrebno reći da niko drugi ne samo da se nije približio ovakvim učinku, već da ne postoji nijedan igrač koji nije zabeležio poraz u nekoj od odlučujućih utakmica svog tima? Tako sam i mislio. Rasel je bio i defanzivni inovator, pionir help-&-recover defanzivne šeme koja je osnova mnogih savremenih defanzivnih postavki. Njegov za ono vreme nestvarni atleticizam omogućavao mu je da napusti svog igrača i odvrati protivničke bekove od same pomisli da mogu napasti koš, brzo se vraćajući svom igraču ukoliko je postojala mogućnost da mu bekovi nekako doture loptu. Postepeno, ostali timovi su od svojih centara zahtevali da imitiraju Bila Rasela. Iako većina njih nije bila ni približno uspešna u tome, bilo je jasno da se odbrana u NBA ligi igrala na jedan način pre Bila Rasela, a na drugi način posle. Tako, iako blokade kao praktično merilo odbrambenih sposobnosti nisu ušle u zvaničnu statistiku pre sezone 1973/74 (kao ni podela na defanzivne i ofanzivne skokove), komentatori onog vremena se slažu da je Raselov uticaj bio ne samo jasno vidljiv, već i da bi statistika neminovno učinila nepravdu takvom uticaju, okrnjivši transcendenti kvalitet sadržan u Raselovom pristupu igri.

Iako bi za priču o jednoj sportskoj legendi bilo sasvim dovoljno pomenuti njegovu nadrealnu želju za trujumfom i ulogu u revolucionizovanju defanzivnih koncepata igre, priča o ovoj legendi se tu ne završava. Možda i najvažnije mesto u narativu o karijeri (životu?) Bila Rasela zauzima njegov odnos prema košarci kao timskoj igri. Ljubiteljima NBA lige Rasel i jeste najpoznatiji kao najbolji saigrač ikada, čovek koji je celo svoje biće podređivao uspehu tima. ‘’Postoje dva tipa superzvezda. Jedni žele da izgledaju dobro iako to može štetiti njihovim saigračima. Ali postoji i drugi tip superzvezda, oni koji saigrače čine boljim nego što zaista jesu, i to je tip kome je pripadao Rasel.’’ , rekao je Raselov saigrač i veliki trenerski inovator Don Nelson. Bil Rasel je pet puta proglašavan za MVP-a lige, ali je samo dva puta u tih pet MVP sezona biran i u najbolju petorku lige. Iako ovo deluje suludo iz naše perspektive, objašnjenje je zapravo vrlo jasno i potpuno u skladu sa Nelsonovim rečima – tokom tih sezona, bilo je centara koji su u konvencionalnom smislu bili ‘’bolji’’ od Rasela (statistika, ofanzivne veštine), ali nije bilo igrača koji su bili značajniji za uspeh svog tima (most valuable). Nakon povlačenja Reda Ojerbaha sa pozicije trenera u sezoni 1966/67 (posvetio se poslu GM-a), Rasel je preuzeo ulogu trenera-igrača i tako još jednom demonstrirao svoju privrženost timu, dodatno pritom obogativši svoje nasleđe – bio je i ostao jedini trener-igrač koji je osvojio prsten, tačnije, od tri sezone koliko je proveo u ovoj dvostrukoj ulozi, Rasel je Seltiksima doneo dve šampionske titule. I ne samo to, zvanično postavši trener jednog NBA tima, Bil Rasel je ’’pogurao’’ ligu još malo unapred – bio je prvi crni trener u istoriji NBA lige. Može se reći da je Bil Rasel bio mnogo više od NBA igrača (ili trenera); u vreme kada je sport polako postajao funkcija politike, Raselovo viđenje košarke kao igre koja prevazilazi individualnost i razlike pomoglo mu je da postane vesnik društvenih promena otelotvorenih u duhu zajedništva i svesti o jednakosti ljudi.

’’Za mene, jedna od najlepših stvari koja se može doživeti je usklađivanje napora grupe ljudi usmerenog ka ostvarivanju zajedničkog cilja, putem naizmeničnog potčinjavanja grupi i nametanja sopstvenih kvaliteta kako bi pravi smisao timskog rada mogao biti dosegnut. U Seltiksima, to sam i pokušavao da uradim, svi smo to pokušavali da uradimo. Mislim da smo i uspeli.’’ , napisao je svojevremeno Bil Rasel. ’’Tako to zaista počinje – jednostavno, prisutan je momenat brige koji zauzvrat rađa poverenje. Ljudi se osećaju kao da negde pripadaju. Investiraju se mentalno i emocionalno. O tome se zapravo radi.’’ , dodaje Dejv Kauens, još jedan legendarni Seltik-šampion. Jasno je da su Boston Seltiksi mnogo više od obične NBA franšize – oni su način života, personifikacija tradicije koja poziva sve one čijim venama teče zelena krv da poštuju principe utemeljene na zajedništvu, ljudskosti i razumevanju košarke kroz prizmu života. I šire, Celtic Pride predstavlja simbol jednog kolektiviteta u kome je svako od nas deo celine koju čini boljom, i koja zauzvrat nas čini boljima. Zahvalimo se drevnim Seltiksima na ovakvom nasleđu i učinimo ih ponosnim.

Marko Radivojević

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *