Brdo koje skače

„Brži od metka”, „Snažniji od lokomotive”, „U stanju da sruši oblakoder jednim udarcem”… Možda vam se čini da je ovo prikladna najava za Supermena, ali ovi epiteti su se nekada u NBA ligi pripisivali samo Čarlsu Barkliju.

Sa 198 centimetara i čak 122 kilograma, Čarls Barkli je bio retka kombinacija snage i energije koje su od njega činili nezaustavljivog napadača i nepremostivu prepreku pod sopstvenim košem. Nije bilo retko videti ga kako hvata loptu pod svojim košem, juri s njom preko centra, pravi dva-tri driblinga oko protivničke odbrane, i zatim sledi munjevit ulaz i skok, da bi trenutak kasnije zakucao u svom karakterističnom “tomahavk” stilu. Godinama je Leri Bird smatran najsvestranijim igračem NBA lige, ali se krajem osamdesetih to pričalo za Ser Čarlsa, dok je još igrao za “sedamdeset šestice” iz Filadelfije.

Kako to izgleda kada ova gomila mišića skoči, pa još i zakuca – može se samo naslutiti. Jednom je u takvom naletu zakucao i pritom pomerio pola metra celu konstrukciju koša– tešku preko jedne tone! Pa neka se neko usudi da mu stane na put! To je najčešće radio Šakil O’Nil kad je došao u ligu, ali pre njega je Barkli bio poznat po tome. U silnoj želji da pobedi, prosto je bio slep za sve ostalo, i ništa ga drugo nije interesovalo, nije birao način i bio je nemilosrdan. Godine 1991, kada je njegova Filadelfija izgubila u Bostonu 124:87, Barkli je besan šutnuo stolicu i žestoko se posvađao s jednom čirlidersicom Bostona.

  • Čak je i ona morala da zna šta to znači izgubiti sa 40 poena razlike. Ponekada me i najbezazlenije stvari izluđuju. Ima večeri kada bih najradije izudarao sudije, čak i protivničke navijače – rekao je tada Ser Čarls.

Rođen je 20. februara 1963. godine u rudarskom gradiću Lids, u državi Alabama.Tamo se i dan-danas ljudi pozdravljaju sa “Zdravo komšija”. Kakve li suprotnosti njegovom izgledu dok je bio aktivan u ligi: rodio se sa manje od tri kilograma, odmah dospeo u životnu opasnost zbog teške anemije i život su mu spasile mnogobrojne transfuzije. Otac mu je umro kada je Čarls imao deset godina. Beda je tada još žešće pritisla njegovu porodicu, a najveći problem majci Glen je bio kako da Čarls i njegova dva brata ne završe kao ulični kriminalci – za šta su postojali svi uslovi. Srećom, na ulici je bilo i košarkaško igralište i tu se mali Barkli ludo zaljubio u igru pod obručima.

Po izgledu, pre je trebalo da sebavi američkim fudbalom. Ipak, bez ikakvog kompleksa je zaigrao u srednjoškolskoj ekipi. Imao je tada 178 centimetara i 110 kila! Logično, dobio je nadimak Debeljko, a celu školu je zasmejavao do suza svojim maštarijama da jednog dana zaigra u najjačoj ligi na svetu. Dane i noći provodio je na terenu, mada mu se i to činilo premalo. Najviše je vežbao kokove, i to hvatanje “otpadaka”, onoga po čemu je bio bez premca dok je igrao u NBA. Ta frenetična upornost bila je do poslednje godine „nagrađena” sa dva nova centimetra.

Posle srednje škole je otišao na košarkaški univerzitet Oburn. Bio je već u neku ruku poznat igrač. Prethodno ga je zapazio Filadelfijin skaut Džek Mahorn: – „Sećam se, kada sam ga prvi put video, rekao sam sebi:,,Evo momka sa telom Vesa Anselda, koji skače kao Doktor Džej”.

Na univerzitetu je Barkli brzo skrenuo pažnju na sebe kako svojom građom, tako i svojom igrom za koju su studenti teško pronalazili odbranu. Pozvan je 1984. na testiranje kandidata za američki olimpijski tim za Los Anđeles. Nije se dovoljno svideo treneru Bobiju Najtu da bi ga uvrstio među 12 izabranika, što mnogi Najtu i danas zameraju. Ne zbog toga što bi sa Barklijem zlatna medalja bila lakše osvojena (ionako su se Džordan, Juing i drugovi prošetali olimpijskim turnirom), nego zato što svet nije na vreme upoznao ovog izvanrednog igrača. Dok je nacija slavila svoje košarkaške heroje, Barkli je tugovao.

No, uskoro je sledio novi izazov. Pošto je te olimpijske godine ispunio uslov za prelazak u profesionalce, bio je svrstan na visoku 5. poziciju drafta (Majkl Džordan je bio dva mesta ispred). Kako se tu uglavnom zna “ko će koga”, Filadelfija je odabrala Barklija, a bosovi ovog tima su ga mesec dana ranije pozvali na upoznavanje. Barkli je zbog tuge koju je doživeo ne ušavši u olimpijski tim utehu pronašao u hrani i slatkišima. Tako je na sastanak sa vlasnikom kluba, Haroldom Kacom, došao sa 135 kilograma! Zaprepašćeni Kac nije hteo ništa da rizikuje, pa je Barkliju ponudio svega 75.000 dolara za ugovor na jednu godinu. Barkli to odbija, ne potpisuje ugovor, i umesto toga odlazi u Filadelfijin letnji kamp da prvo pokaže šta zna, pa da posle toga eventualno sedne za pregovarački sto.

  • Hteli su da me izblefiraju, a to me je samo razljutilo – pričao je kasnije Čarls. – Pokušali su da me degradiraju, slome. Ginuo sam u kampu pod zaista velikim opterećenjem, ali nikoga se nisam plašio, verovao sam u sebe.

Uoči sezone 1984-1985. je potpisao ugovor za 150.000 dolara, koliko mu je garantovano u prvoj sezoni. Najzadovoljniji su bili vlasnici Filadelfije, koji su dobili najjeftinijeg superstara u istoriji NBA lige.

Posle decenije liderstva Doktor Džeja, Fila je dobila novog dirigenta – Čarlsa Vejda Barklija. Odmah je proglašen za pravi užas pod obručima. Ošišan kao da je upravo stigao sa izdržavanja dugogodišnje robije, sa izrazom lica i pogledom čoveka koji je zbog nečega krenuo da se sveti svima redom – ulivao je ogromno strahopoštovanje. Uz sve one silne mišiće koji su na njemu naslagani poput gibanice – bilo je dovoljno razloga da se svi razbeže pred njim. Nije prošlo mnogo vremena dok nije ustanovljeno da on baš i nije toliko zao (što ne znači da nije fanatik!), i da sa svojim niskim težištem i pivkim stomakom pokušava (i uspeva) da veći deo utakmice provede u vazduhu nego na zemlji. Skokovi, skokovi…dovoljno za nadimak koji dovoljno govori o njemu: “Brdo koje skače”.

Osvajaoje titule najboljeg skakača sezone, bio redovni učesnik Ol-Star mečeva, osvojio titulu najboljeg igrača sezone (1993.)…ali ga to nije ni malo zadovoljilo. Rođeni pobednik, Barkli je želeo titulu šampiona, a nju nije mogao nikako ni da sanja u Filadelfiji. Godine 1992. Seli se u Finiks. Taj tim je imao ambiciju da sruši Džordana i Bulse, i bili su nadomak tog cilja, u finalu plejofa 1993. godine. Ali nažalost, i Barkli je jedan od velikana koji nije imao sreću jer je igrao u Džordanovo vreme.

Ipak, nepravda koju je doživeo zbog neigranja na Olimpijskim igrama 1984. je konačno ispravljena 1992. i 1996. gde je kao član originalnog Drim Tima i “Drim Tima 3” osvojio dve zlatne medalje.

Sa 34 godine i sa ozbiljno povređenim leđima, u leto 1996. godine prelazi u Hjuston, gde je pokušao da osvoji prsten uz pomoć Hakima Olajdžuvona i Klajda Drekjslera, ali Sijet, Juta i povrede omele su ih u tome.

Mnogi stručnjaci su smatrali da će finale 1997. godine biti Hjuston – Čikago. Ser Čarls je bio siguran u to. Ali kao što se ponovo pokazalo, kompletni Bulsi su bili preveliki zalogaj za bilo koji tim u devedesetim.

Košarkašku karijeru je zamenio voditeljskim poslom gde nas uz društvo Kenija Smita, Ernija Džonsona i od nedavno, Šakil O’Nila, redovno zasmejava svojim vickastim komentarima, neposrednošću i “podbadanjem” velikog Šeka.

Filip Pantelić

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *