Donosimo vam poglavlje iz „Knjige o košarci“ posvećeno čuvenom dr Džeju.

16.DŽULIJUS IRVING

Rezime: 16 godina, 14 kvalitetnih, 16 puta Olstar  (5 puta u ABA ligi) … ’74, ’75, ’76 ABA MVP … ’74, ’76 MVP plejofa … ’81 NBA MVP … ’80 drugi u izboru za najboljeg igrača … Top 5 NBA (’78, ’80–’83), Top 10 NBA (’77, ’84), Top 5 ABA (’73–’76), Top 10 ABA (’72) … dva puta MVP Ostara … ABA lider: poeni (3x) … trogodišnji NBA vrhunac: 25–7–4 … najbolji igrač u dva ABA šampiona (’74, ’76 Netsi)  i trima finalistima(’77, ’80, ’82 Siksersi), treći najbolji igrač u NBA šampionu (’83 Siksersi) … ’76 plejof: 35–13–5 (13 utakmica) … ’80 plejof: 25–8–4 (18 utakmica) … karijera ABA: 28.7 poena po meču (prvi), 12.1 skokova po utakmici (treći) … karijera: poeni (peti), ukradene lopte (trinaesti) … član kluba 30-10.  

 

 

Nekoliko dokaza protiv Dokovog visokog mesta: nije mogao da šuta sa 4 metra od koša…iznenađujuće slab u odbrani…često pasivan u napadu…previše fin, bez ubilačkog instinkta…više stila nego suštine… precenjen od strane nacionalnih medija zbog svoje gracioznosti i rečitosti…najbolje brojke ostvario je u razvaljenoj ligi gde niko nije igrao odbranu, nakon spajanja nikad nije bio ni blizu tih brojeva…na svom vrhuncu izgubio je pet uzastopnih serija plejofa kada je jedva nadigrao Bobija Grosa (1977), bio nadigran od strane Boba Dendridža (’78), izvukao nerešeno protiv Lerija Kenona (’79), takođe nerešeno protiv Džamala Vilksa (’80) i bio surovo nadigran od strane Lerija Berda (’81)…toliko se mučio sa povredama kolena krajem sedamdesetih da je SI u martu ’79 izbacio broj sa naslovnicom “Ej, šta nije u redu sa Dokom?”[1]Ako ste sedamdesetih bili urednik časopisa a niste koristili “What’s Up Doc?” –naslov za Doka, izgubili biste posao. Evo šta je rekao Dokov bivši trener iz ABA lige, Al Bjanki (iz iste priče): “Džulijus je umeo da se odrazi i da stvarno lebdi. Zbog toga je tužno gledati ga danas. Dok više ne može da leti”. Neimenovani NBA trener je dodao: “Ne znam da li je u pitanju veliki ugovor, običan prezir, briga oko dugotrajnosti ili je samo potrošen i ne može više, ali Dr Džej nije više igrač kakav je nekad bio. Nema više tog elektriciteta. Pravo govoreći – osim u par plejof utakmica ’77 i tokom Olstar mečeva – čovek je tri godine proveo na odmoru. Neko drugi je nosio dres sa brojem 6. U pogledu konstantnosti, Džulijus je igrao maksimum oko 40% onog što je pokazivao u ABA ligi”.

…nikad nije osvojio prsten dok ga Mozis nije spasao.

Dokazi zašto je Dok ovako visoko rangiran: jedan od najvažnijih, najuticajnijih i najneverovatnijih igrača svih vremena… jedan od najuzbudljivijih igrača u istoriji… uveo je doba “Čekaj malo, ova zakucavanja su mnogo dobra stvar!”, što je na kraju košarku pretvorilo u milijarderski biznis… sam samcijat je nosio raspadnutu ABA ligu tri godine… usavršio je završetak kontri bolje od svih osim Barklija i možda Lebrona… popunio je ključnu prazninu sedamdesetih kao “jedini crni igrač u dobu kada su navijači okretali leđa košarci jer su je smatrali previše crnom”… verovatno kapiten NBA tima sa najviše otmenosti i dobrog izražavanja… uz Kouzija, Rasela, Vilta, Birda, Medžika, Eldžina, Majkana i Džordana, jedan od devet najvažnijih igrača u istoriji… jesam li spomenuo da je glumio u Ribi koja je spasila Pitsburg?

(Kratki osvrt: Riba je bila smotani rođak-siroče Kontre. Dok je glumio Mozisa Gatrija, zvezdu Pitsbrug Pišesa, koji preokreću svoju sezonu zahvaljujući mladom vodoniši i otkačenom astrologu. Najbolje stvari iz filma,  br.1:Dokova gluma čini da Kjanu Rivs izgleda kao Filip Simur Hofman. Br.2: Dok, krajnje neobično, odvodi ribu tokom sastanka na igralište, onda samo za nju zakucava uz lošu muziku iz sedamdesetih. Nekako ih to zbližava. Br.3: Košarkaške scene su tako loše montirane da jednom prilikom, jedan od Dokovih saigrača (Driftvud) skoči, a onda ga vidimo ispod koša dok lopta prolazi kroz obruč. Br.4: u ključnoj sceni igraju sa Karimovim Lejkersima i svi  imaju izgled “Možemo li da dobijemo kolu umesto love?”. Br.5: Karim nestaje u celoj četvrtoj četvrtini iz meni nepoznatih razloga. Niko o tome ništa nije govorio. Fenomenalno. Obožavam taj film. )) Da se vratimo na “devet najvažnijih igrača ikada”: šta bi se desilo sa košarkom bez Džulijusa Vinfilda Irvinga? Eldžin i Rasel pretvorili su horizontalnu igru u vertikalnu, ali Dok je preuzeo baklju, istražio limite gravitacije i individualne ekspresije, zapalio terene, oduševio navijače, inspirisao lude poput Tompsona i Džordana i stavio je svoj kreativni žig na sve što gledamo danas. U tom pogledu podseća na Kouzija; Kouzi je pokazao da je moguće zabavljati NBA fanove i pobeđivati, što je radio i Dok. Samo što su to radili na različite načine.

Kouzi je modernizovao modernu profesionalnu košarku; Dok ju je pretvorio u crni sport. Da njega nije bilo, da li bi se danas bilo isto? Vrlo verovatno. Međutim, isto tako je sa Eplom i računarima, Bilom Džejmsom i bejzbol statistikom, Lornom Majkls i skečevima… možda je seme revolucije već bilo posejano, ali morao je da se pojavi neko dalekovid da zaliva to cveće i vidi šta će se desiti. Na kraju je ispalo da je za košarku to bio Dok.

Njegovi slavni dani odigrali su se u ABA ligi, ali malo je činjenica o tome kako je to izgledalo jer te ekipe nisu mogle da privuku navijače (da ne spominjemo ugovor sa lokalnom TV stanicom). Dokova neverovatna statistika baca u senku suštinu priče: malo sportista je opisivano rečima morao-si-da-budeš-tamo-da-bi-razumeo. To je kao da slušate Vilijama Goldmana kako pokušava da opiše gledanje Branda na njegovom vrhuncu na Brodveju i vidite da mu to ne polazi za rukom, ali iako nije uspeo, opisivao ga je sa toliko strasti da je na kraju dokazao svoju poentu. Svi u ABA ligi su duboko poštovali Doka. Svi su shvatali da je on glavni adut lige, jedini igrač kog niste smeli da udarite, sapletete, potkačite laktom ili povredite. Njegova zakucavanja iz kotri imala su neverovatan uticaj na publliku – ne samo na domaćim nego i na gostujućim terenim – da je Hjubi Braun morao da izađe sa pravilom “bez Dokovih zakucavanja” tokom utakmica u Kentakiju jer bi svako uzbudljivo Dokovo zakucavanje okrenulo publiku protiv Kolonelsa. (E to je čaroban igrač – kad okreneš protivničke navijače na svoju stranu, znaš da si postigao nešto posebno). Njegovo zakucavanje sa slobodnih bacanja na Olstaru ’76 ostaje jedan od najuzbudljivijih trenutaka koji se ikada desio u košarci. Skoro da su izbili prokleti neredi. Ako se pitate koji je bio Dokov košarkaški vrhunac, njegovih pet utakmica iz finala ’76 idu među najbolja ostvarenja u svakom pogledu: 45-12, 48-14, 31-10, 34-15, 31-19 [2]Malo sam sumnjičav u pogledu Dokove ABA statistike. U toj ligi niko nije igrao odbranu, a protivnici su bili grubi prema Doku koliko i glasači predsednika Obame prema njemu tokom košarkaškog meča u Beloj kući. Objašnjava li to zašto nikad nije postigao isti uspeh u NBA? Čini mi se – da. , dok ga je čuvao niko drugi do Bobi Džons.

Zašto nije igrao tako dobro u NBA? Zbog toga što je liga bila mnogo talentovanija i burnija – razdoblje posle spajanja ’77-’79 bilo je zbrka transakcija, droge i suprotstavljenih stilova. [3] Siroti Dok je igrao za jednu od najsebičnijih/najpreplaćenijih ekipa ikada okupljenih (Siksersi posle spajanja liga), delio je parket sa “prvo ja da šutnem” momcima poput Mekginisa i Frija, a prvi put je igra sa nekim ko je umeo da servira za druge kad je Mo Čiks stigao ’80. Dok je bio previše fin da se bori za svoje šuteve. Ako je imao nedostatak, bila je to legendarna slabost prema damama – kresnuo je čak i novinarku koja je pratila Filu krajem sedamdesetih (iz njihove veze rodila se buduća teniserka Aleksandra Stivenson). Kad se pričalo da je Dok najbolji za intervjue u celoj ligi, nisu se zezali. Zbog toga što su treniranje i defanzivni planovi postali mnogo napredniji, svi kvalitetniji timovi primorali su Doka da šuta sa 6-7 metara i faulirali ga pri svakom mogućem zakucavanju. Zbog toga što je Dok igrao na najbolje popunjenoj poziciji u NBA (niskog krila) pa je morao da se bori sa nizom sledećih igrača: Volter Dejvis, Bernard King, Dentli, Dendridž, Hanliček, Beri, Vilks, Kenon, Bobi Džons, Bird, Dominik (beleška: lista je sve duža i duža) svake večeri sledeće decenije. Zbog toga što su mu kolena bila potpuno uništena usled igranja na lošim parketima tokom pet iscprljujućih ABA godina. Zbog toga što je sve više igrača izvodilo iste superatletske stvari. Nije da je on bio potpuni promašaj – predvodio je Sikserse do četiri finala i jedne titule, u finalu ’77 prosečno je imao 30-7-5, u finalu ’80 imao je 26-7-5, bio je MVP finala ’81 (s tim sam se sprdao u MVP poglavlju, ali nema veze), bio je pet puta u idealnoj petorci lige, ostao je najstraktivniji igrač lige i izveo je četiri legendarna poteza (“Rock-a-baby” zakucavanje preko Majkla Kupera 1983, tomahavka preko Voltona u finalu ’77, zlobno zakucavanje preko Karima na Olstar utakmici ’77 i čuveno polaganje na drugi obruč preko Karima u finalu ’80). Samo mali uzorak njegovih poteza bio bi dovoljan za Kuću slavnih. Kad već govorimo o istoriji, dužina karijere takođe ga izdvaja: šesnaest sezona, sve su bile dobre/odlične/vrhunske sa različitim stepenom izuzetne izdržljivosti[4] U Dokovih prvih 14 sezona, on je igrao 1277 od mogućih 1349 utakmica (uključujući sedam sezona sa 95 i više utakmica) bez ozbiljnijih povreda. U proseku to je 91,2 utakmice godišnje! Ako imamo u vidu njegov stil igre – akrobatski, iznad obruča, sa puno trčanja – to je neverovatno, zar ne? Ili je red da zbog njegove dugotrajnosti damo nešto zasluga Obami zbog izjave da bi radije bio Dr Džej na njegovom vrhuncu nego predsednik Sjedinjenih država. Isto kao što nijedan pinčer nije hteo da bude drkadžija koji je slomio ruku Kalu Ripkinu i okonča njegov niz, tako niko nije hteo da bude drkadžija koji je slomio Doku nogu posle teškog faula. Složimo se oko toga da je bio supertrajan i superuvažavan. , čak i kad je opao pri kraju, nikada se nije ponižavao poput mnogih drugih.

Kako da prevedemo Doka u moderno doba ako znamo da njegov stari stil ne bi bio toliko uspešan? Nikoga nije mogao da nadigra na postu, osim ako se nije radilo o beku. Nije konstantno mogao da pogađa šuteve sa  6-7 metara, da ne spominjemo trojke. Tokom plejofa ’81, trener Bostona Bil Fič bacio je na njega više centara (obično Mekhejla ili Maksvela), rekao im da mu ne prilaze nego da ga usmeravaju ka dobrim blokerima u sredini reketa ( i da ga drže van linije ispod koša). To je uglavnom funkcionisalo. To je bio Dokov fatalni nedostatak: nije baš umeo da kažnjava timove kada ga nisu dobro čuvali. (Kad je Džordan stigao u ligu, Dokov dobri prijatelj Piter Veksi udario u hvaljenje MJ-a pred ni najmanje oduševljenim Irvingom i na kraju uzviknuo: “Džulijuse, ne shvataš, on je poput tebe sa skok-šutom”).

Kako godine budu prolazile, uveren san da će ljudi osporavati Dokova dostignuća kao u prvom pasusu ovog teksta, njegova zvezda će bledeti i to će biti to. Sve što možete da kažete je sedeće: bio sam prisutan. Bio sam mlad, ali bio sam tamo. Džulijus Irving ostaje jedan od najneverovatnijih i najnezaboravnijih igrača koje sam gledao uživo. Ako bi krenuo u kontru, osetili biste da vam je krv uzavrela. Kad bi krenuo prema centru sa loptom iznad glave čuli biste kako vam srce lupa. Pre svega ostalog, pamtiću njegove šake – džinovske, čudovišne, sa prstima Fredija Krugera – i kako je loptu držao u rukama kao da je  teniska loptica. Jedan Dokov potez nikada nije dobio priznanje kakvo zaslužuje: Siksersi bi očistili levu stranu za  njega, a Dokov čuvar bi stajao na metar od njega, usmeravajući ga kao i uvek ka sredini, osim što bi ponekad, Dok zagrizao mamac, driblao ka reketu kao da će na horog… a onda, pre nego što biste trepnuli, jurnuo bi ka obruču, podigao ruke kao da je Plastik Men i zavrnuo loptu (ponavljam držao ju je kao da je teniska loptica) od tablu iz nekog nemogućeg ugla. Radio je to prelepo i sa lakoćom, nalik na iznenadni udar vetra, ništa slično nikada niste videli. Njegovi protivnici bi u neverici vrteli glavama. Navijači bi proizvodili one čudesne zvuke, koje bi pratilo mrmljanje “Vide li ti ovo?”. A Dok bi se lagano vraćao preko terena kao da se ništa nije desilo, otmeno kao i obično, za njega su to bila samo dva poena.

Nikada neću zaboraviti da sam uživo gledao Džulijusa Irvinga kako igra košarku. Nikada.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Ako ste sedamdesetih bili urednik časopisa a niste koristili “What’s Up Doc?” –naslov za Doka, izgubili biste posao. Evo šta je rekao Dokov bivši trener iz ABA lige, Al Bjanki (iz iste priče): “Džulijus je umeo da se odrazi i da stvarno lebdi. Zbog toga je tužno gledati ga danas. Dok više ne može da leti”. Neimenovani NBA trener je dodao: “Ne znam da li je u pitanju veliki ugovor, običan prezir, briga oko dugotrajnosti ili je samo potrošen i ne može više, ali Dr Džej nije više igrač kakav je nekad bio. Nema više tog elektriciteta. Pravo govoreći – osim u par plejof utakmica ’77 i tokom Olstar mečeva – čovek je tri godine proveo na odmoru. Neko drugi je nosio dres sa brojem 6. U pogledu konstantnosti, Džulijus je igrao maksimum oko 40% onog što je pokazivao u ABA ligi”.
2. Malo sam sumnjičav u pogledu Dokove ABA statistike. U toj ligi niko nije igrao odbranu, a protivnici su bili grubi prema Doku koliko i glasači predsednika Obame prema njemu tokom košarkaškog meča u Beloj kući. Objašnjava li to zašto nikad nije postigao isti uspeh u NBA? Čini mi se – da.
3. Siroti Dok je igrao za jednu od najsebičnijih/najpreplaćenijih ekipa ikada okupljenih (Siksersi posle spajanja liga), delio je parket sa “prvo ja da šutnem” momcima poput Mekginisa i Frija, a prvi put je igra sa nekim ko je umeo da servira za druge kad je Mo Čiks stigao ’80. Dok je bio previše fin da se bori za svoje šuteve. Ako je imao nedostatak, bila je to legendarna slabost prema damama – kresnuo je čak i novinarku koja je pratila Filu krajem sedamdesetih (iz njihove veze rodila se buduća teniserka Aleksandra Stivenson). Kad se pričalo da je Dok najbolji za intervjue u celoj ligi, nisu se zezali.
4. U Dokovih prvih 14 sezona, on je igrao 1277 od mogućih 1349 utakmica (uključujući sedam sezona sa 95 i više utakmica) bez ozbiljnijih povreda. U proseku to je 91,2 utakmice godišnje! Ako imamo u vidu njegov stil igre – akrobatski, iznad obruča, sa puno trčanja – to je neverovatno, zar ne? Ili je red da zbog njegove dugotrajnosti damo nešto zasluga Obami zbog izjave da bi radije bio Dr Džej na njegovom vrhuncu nego predsednik Sjedinjenih država. Isto kao što nijedan pinčer nije hteo da bude drkadžija koji je slomio ruku Kalu Ripkinu i okonča njegov niz, tako niko nije hteo da bude drkadžija koji je slomio Doku nogu posle teškog faula. Složimo se oko toga da je bio supertrajan i superuvažavan.