Besni Džordž

 

            Pisanje autobiografija najčešće se pretvara u stvaranje sopstvenog mita. Autori pokušavaju da stope objektivnu i subjektivnu sliku sveta, trudeći se da ostave pouzdan zapis, čime ostavljaju trag o „sebi“ (onako kako oni sebe vide). Pisanje košarkaških autobiografija već je solidno kodifikovan žanr sa poznatim kanonima – radi se o, da se poslužimo legendarnim naslovom jednog našeg pisca, „autobiografiji – o drugima“. Pišući o drugima, povodom sebe, igrači i košarkaši svedoče o jedinstvenom kolektivnom iskustvu koje predstavlja igranje košarke, ili vođenje ekipe, na vrhunskom nivou. Uzgred se ruše stari mitovi i nastaju novi. Sve knjige Fila Džeksona („Sveti obruči“, „Jedanaest prstenova“, „Poslednja sezona“, „Igre uma“) svedoče o nameri autora da još jednom potvrdi mit o sebi i predstavi nam se kao „Zen majstor“, filozof igre pod obručima i trener koji je, kako je to uvek potvrđivao na legendarnim konferencijama za novinare, veći od života. Stvaranje mita uvek podrazumeva izbor određenih epizoda iz života i njihovo slaganje u mozaik koji pod tim povoljnim svetlom postaje autobiografija. Međutim, kako bi trebalo da pristupimo čitanju autobiografije autora i čoveka koji ne štedi nikoga iz svog dugog života, pritom potvrđujući još jednom da je jedan od najvećih drkadžija u istoriji lige?

Novinari koji su pratili timove Džordža Karla i razgovarali sa njegovim igračima često su isticali d oni nemaju ništa lepo da kažu o njemu. Karl je sa 1175 pobeda šesti trener na večnoj listi po broju pobeda u regularnom delu sezone, takođe i trener čiji timovi nikada nisu igrali dobru košarku u plejofu. Karlova autobiografija uspela je da izazove kontroverze i žestoke reakcije iako još nije ni objavljenja. Dovoljno je bilo navesti samo nekoliko odlomaka iz njegove knjige da bi se opet potvrdilo da je Karl, čak i u penziji, isti – što će reći nepodnošljivi – čovek

Već od naslova njegove autobiografije postaje nam jasno u kom će pravcu ići autor – „Besni Džordž, mojih 40 godina sa NBA divama, menadžerima koji pojma nemaju i lošom selekcijom šuta“. Ironija je što je na naslovnoj strani knjige izjava Majkla Džordana, koji je Karlu naneo najbolniji poraz u njegovoj karijeri, a ne izjave igrača koje je on trenirao. „Obožavao sam da igram protiv Karlovih timova jer sam znao da će ih spremiti da daju sve od sebe. Bili su poput svog trenera, žestoki i pametni“. Mogli bismo da se složimo sa Džordanom u pogledu žestine. Što se pameti tiče, stvari stoje potpuno drugačije. Na jednom mestu u svojoj knjizi, „besni Džordž“ piše: „Voleo bih da me je neko savetovao onako kako menadžeri pomažu talentovanim igračima. Mladom NBA treneru potrebna je nedeljna, možda i svakodnevna pomoć od nekog iskusnog“. Ispostavlja se da je i starim trenerima potrebna pomoć.

Karl je mislio na savete koji bi mu pomogli pri obraćanju medijima, tj. na PR. Ipak, danas iskusni Karl, govori sve ono što je trebalo da prećuti potvrđujući time da, urpkos svojim godinama, ništa nije naučio. Svojevremeno je, tada trener Supersoniksa, rekao o sebi: „Percepcija Džordža Karla nije isto što i pravi Džordž Karl“. Nevolja je u tome što su stvari mnogo lošije kada sudimo o „istinskom“ Džordžu Karlu: njegove izjave često su rasističke i uvredljive, trenerski metodi su kontroverzni a on sam je hodajuća kontradikcija (otvoreno govori sve što mu je na umu ali neverovatno brzo menja svoja mišljenja). Na svojoj košarkaškoj klinici umeo je da viče na dvanaestogodišnjake da „pokažu poštovanje prema igri“. Posle jedne plejof serije koju je Sijetl dobio, izjavio je da bi sudije trebalo streljati. Uvek je svoje igrače kritikovao jer je smatrao da su preplaćeni, posebno svog beka iz Supersoniksa, Kendala Gila, kog nije hteo da poseti u bolnici gde je ovaj boravio zbog depresije. Kada su ga novinari pitali zašto se lično nije sreo sa njim i izgladio stvari, on im je odgovorio: „Zašto bih se spuštao na taj nivo?“ Svojevremeno se podsmevao pažnji koju mediji poklanjaju tada mladom treneru Doku Riversu, tvrdeći da je to zbog toga što je Dok jedan od 4-5 afroameričkih trenera: „Ja imam odličnog belog asistenta koga niko ne zove na razgovore“. Taj mladi beli trener prošle godine je postao trener godine – pogađate, reč je o treneru Portlanda, Teriju Stautsu. Iako uvek ističe koliko je dužan Karlu, čak se i Stauts ogradio od njegovih rasističkih ispada.

Najveća prašina podigla se zbog onih delova knjige u kojima „besni Džordž“ iznosi opaske na račun nekadašnjih igrača Denvera, posebno povodom Karmela Entonija i Kenjona Martina. Entonija je nazvao nerešivom zagonetkom, usput odajući mu priznanje da je bio najbolji napadač koga je ikada trenirao, da bi nastavio u svom „gnevnom“ već u sledećoj rečenici: „On je iskorišćavao ljude, navučen je na to da bude u središtu pažnje i mrzi kada mora sa nekim to da deli“. Kada je Melo zahtevao trejd 2011. Karl je rastanak, sasvim u skladu sa naslovom svoje knjige, uporedio sa zadovoljstvom „ceđenja bolnog plika na koži“. Kenjona Martina i Džej Ar Smita opisao je kao dva razmažena derišta kakva srećete na juniorskim teniskim turnirima. Za Džej Ara je dodao da je „reč o igraču koji sebi daje previše za pravo, ima oko sebe problematičnu ekipu, sa pogledom usmerenim na sledeći ugovor i neverovatnu selekciju šuta“. Karl je ljude iz Smitove okoline nazvao „posse“ (istu reč koristio je Fil Džekson kada je nedavno kritikovao Lebrona Džejmsa), iako ta stara reč u sebi nosi jak rasistički naboj: reč je o grupi ljudi koja se okuplja na šerifov zahtev najčešće u potrazi za odbeglim robom. Posebno uvredljiv i moralno problematičan je Karlov opis ličnosti Entonija i Martina: Kenjon i Karmelo nose veliki teret: sav taj novac a nemaju oca da im pokaže kako da se ponašaju kao ljudi“. Kenjon Martin je kasnije nazvao svog bivšeg trenera „negativnim osobom“: Karl je takav kakav je. Šest i po godina trpeo sam ga svaki dan: sve oko sebe tretirao je kao govna, ni sa kim nije razgovarao u svlačionici, nipodaštavao je ljude sa kojima je pričao. Posmatrao sam to godinama. Sad ceo svet to može da vidi“. Pošto je čuo Martinovu reakciju, Karl je rekao da mu je žao što je to napisao jer „dobro znam da je Kenjon sjajan otac“.

Možemo da se zapitamo ako se ovoliko buke podiglo oko nekoliko pasusa Karlove knjige, šta će se tek desiti kad knjige 10-og janura dospe u knjižare? U svojoj autobiografiji Karl prvi put otvoreno piše o tome da je sa Džordanom svojevremeno pričao o trejdu Pipena za Šona Kempa i da mu je Majkl, tada na privremenom odmoru na bejzbolu, savetovao da uzme Skotija „jer Pipen sve oko sebe čini boljim, što Kemp nikada neće moći“. Takođe, „besni“ trener se kaje zbog toga što tokom notorne serije protiv Denvera nije rekao Kempu da šuta spolja, kako bi Mutomba izvukao iz reketa. Međutim, Karl sigurno u knjizi ne daje odgovor na pitanje zašto Sijetl nije bio uspešniji. „Besni“ trener, možda upravo zbog viška besa i manjka pameti, nikada nije shvatio zašto su sve ekipe Fila Džeksona uzimale titule – verovatno jer je Fil vaspitavao mlade igrače da izađu iz svog ega i daju sve od sebe da ekipa dobije kolektivni identitet, dok je „besni Džord“ u njima video samo razmažena derišta nespremna da obave posao za koji su plaćena.

Kada sam počeo da gledam NBA košarku 1994. godine, Džordan se povukao, Hakim je dominirao ligom ali na lokalnom basket terenu svi smo želeli da zakucavamo kao Kemp ili da igramo kao Supersoniksi, jer su u Džordanovom odsustvu oni bili daleko najatraktivniji i najbolji tim lige. Međutim, ispali su u prvom kolu plejofa od Denvera. Naredne sezone izgubili su u finalu od Čikaga. Taj tim Sijetla bio je dovoljno talentovan za nekoliko uzastopnih titula, ali sve se okončalo neslavno: Kemp je kasnije postao alkoholičar, Karl se zadržao do ’99 a Pejton je ostao do 2003. godine kad je trejdovan u Milvoki za Reja Alena. Sijetl više nema NBA tim, Pejtonu i Kempu nisu povučeni dresovi na svod hale, nema banera koji svedoče o dominaciji na Zapadu…

Uvek sam se pitao zašto su ispali u prvom kolu plejofa (te 1994. imali su 63 pobede, najviše u ligi)? Kako je moguće da nisu uzeli titulu?

Sad znam odgovor.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *