Pobeda je iskočila iz Lenardovog zgloba

 

Tri sezone zaredom svi su sa nestrpljenjem očekivali sudar dveju najboljih ekipa iz regularne sezone. Međutim, tek treće godine dočekali smo seriju između Golden Stejta i San Antonija. Najpre je 2015. godine Kris Pol srušio tada vladajuće šampione košem preko Tima Dankana, a onda su Kevin Durant i Rasel Vestbruk pregazili najuspešniju ekipu u istoriji San Antonija koja je imala čak 67 pobeda u regularnom delu. Ove godine (opet!) Sparsima niko nije davao šanse za ozbiljniji učinak tokom sezone – i, naravno, opet su se prevarili, jer je ekipa Grega Popovića nekako uspela da stigne do 60 pobeda – a zatim su, poučeni iskustvom iz prethodnih godina kada mnogo jače ekipa Sparsa nisu uspevale da igraju značajniju ulogu u plejofu, tvrdili da će ispasti već u polufinalu konferencije. No, najviše zahvaljujući Popovom trenerskom geniju i u nešto manjoj meri očajnim izdanjima Džemsa Hardena, Sparsi su dobili Rokitse sa neverovatnih 39 poena razlike u odlučujućoj šestoj utakmici, iako su to morali da urade bez dva najbitnija ofanzivna igrača.

Voriorsi su za to vreme bili na zasluženom odmoru pošto su lagano zbrisali Jutu i ništa nije ukazivalo na to da će Sparsi uopšte moći ozbiljnije da ih izazovu, uprkos broju pobeda u regularnoj sezoni. Da stvar bude još gora, do pred sam početak meča nije se čak ni znalo da li će Kavai Lenard igrati u prvoj utakmici u zalivu zbog povrede koju je zaradio u petoj utakmici serije protiv Rokitsa. Golden Stejt je i dalje bez Stiva Kera i to je, po prvi put u ovogodišnjem plejofu, sinoć moglo da se oseti [1]U poluvremenu mediji su preneli „inspirativni govor“ (pišem ovo pod navodnicima, očito sa velikom dozom ironije jer ničeg inspirativnog u tom govoru nije bilo!) koji je glavni trener uputio svojim momcima. Ker je prosto tražio da se fokusiraju na odbranu i da probaju da ne prime koš tri napada zaredom, uveravajući ih da će tempo i ritam doći iz odbrane. To se i desilo – ali tek posle Lenardove povrede. jer je Majk Braun, zbog Iguadaline povrede i očajnog izdanja Dejvida Vesta, bio primoran da promeni rotacije igrača i ličio je na kapetana broda koji tone brže nego što je bilo ko očekivao.

Kada su ga novinari pitali kakvu strategiju planira protiv Voriorsa, Pop je šmekerski odgovorio da će samo molitva pomoći. Međutim, on je, kao i uvek, dobro znao šta radi: ostao je dosledan sebi (uzdržavam se da ne napišem tvrdoglav – ipak je reč o košarkaškom geniju!) i utakmicu je otvorio sa dva centa, Oldridžom i Gasolom. Da bi dva visoka i defanzivno sasvim loša centra mogla da ostanu na terenu protiv ekipe poput Golden Stejta bio je potreban čitav niz uslova: najpre, moraju da budu agresivni u ofanzivnom skoku, u stilu 90-ih moraju da dominiraju u post igri i da konstantno igraju leđima ka košu protiv nižih i slabijih igrača Dabsa, za to vreme Deni Grin i Kavai Lenard dužni su da sprečavaju tranzicioni napad, takođe i da pomažu u skoku u napadu (Lenard je, dok je bio u igri, imao najviše ofanzivnih skokova u svom timu), dok je Peti Mils imao dužnost da radi ono što najbolje zna – da pogađa trojke i tera bekove da ga prate u stopu. Naravno, sve to ne bi mnogo vredelo ako bi Vorirsi igrali svoju lepršavu igru koja uporno traži najslabiju defanzivnu tačku protivnika da bi je onda nemilosrdno iskorišćavala. U stvari, Pop se kladio da će Braun zadržati Kerov egalitarni koncept napada koji karakteriše prelepo kretanje lopte, postavljanje centara na visoki post, sjajno kretanje svih igrača i veliki broj preciznih dodavanja koja otvaraju reket jer Voriorsi imaju trojicu najboljih šutera današnjice! Takav koncept, međutim, ima i svoje mane protiv vrhunskih odbrambenih ekipa: Stef Kari nema dovoljno loptu u svojim rukama, ne dobija dovoljno blokova za p&r akcije a time napad Voriorsa gubi svoju ubitačnost. U prvoj četvrtini sve se odigralo onako kako je to predvideo profesor Popović:  Golden Stejt, iz samo njima znanih razloga, nije igrao p&r za Karija, niti je napadao danas već sporog Gasola, imao je više izgubljenih lopti nego asistencija, Klej Tompson je iščezao sa terena, a Grin je napravio toliko grešaka da čovek nije siguran odakle da krene – nekarakteristično je bacao lopte protivniku u ruke, nije dobro gradio svoje igrače niti preuzimao tuđe, a, kao da to nije bilo dovoljno, brzo je ušao u problem sa ličnim greškama. Čitava odbrana Sparsa bukvalno je čitala linije dodavanja Voriorsa, podsećali su na ekipu koja zna gde će lopta da krene pre nego što je igrači Vorirsa upute ka saigraču[2]Ne verujte Popu nikada a posebno kada se šali. Trener Sparsa uvek ističe da tokom sezone nikada ne gleda protivničke ekipe jer ga to preterano ne zanima. Nikad, osim u slučaju Voriorsa: Popović kaže da su neviđeno zabavni za gledanje (tačno!) i da uživa da ih gleda (hm, ili uživa dok smišlja strategije kako da ih pobedi?. Pop je „pročitao“ igru Voriorsa, kladio se na nešto sporiji početak i nadao se da Kari, Tompson i KD neće otvoriti utakmicu nizom trojki. Krajem prve četvrtine razlika je već iznosila dvadesetak poena a Lenard i Odlridž su bili sjajnu u napadu: Lamarkus je podsećao na dominantog olstar igrača kakav je bio u Portlandu dok je Lenard briljirao na obe strane terena. Voriorsi su postigli prvu trojku tek sredinom druge četvrtine ali razlika se nije smanjivala jer su rezerve Sparsa, posebno Manu Đinobili, igrale odlično. Za to vreme, petorka Voriosa koja otvara drugu četvrtinu – sa Klejom i Grinom na terenu – dok su KD i Kari na klupi, još jednom se pokazala kao neefikasna i zbunjena naročito u velikim utakmicama. Mekgi i Vest su brzo i jeftino potrošili svoje minute, čime se sirotog Brauna naterali da vrati Zazu na parket a njegovom „odbranom“ gostila se cela petorka Mamuza.

Treća četvrtina napokon je donela agresivnog Karija sa loptom u rukama – i Petija Milsa koji uvek kasni bar tri koraka za njim – i dovoljno blokova da nađe prostor za trojke: Stef je postigao 19 poena u 3/4 , od čega 4 trojke. Međutim, bitniji deo Kerovog saveta o tri vezana napada koje treba odbraniti izgleda da niko nije čuo. Kari je pogađao trojke ali činili su to i Sparsi – u dva navrata pogodili su nemoguće trojke bukvalno u zadnjoj sekundi napada – i rezlultat je i dalje pokazivao dvadesetak poena zaostatka. Početkom 3/4  posebno impresivni bili su Lenardovi ofanzivni skokovi i njegovo nošenje celog tima. Tihi momak je postigao 26 poena za svega 24 minuta koliko je proveo na parketu – bilo je jasno da je Lenard podigao svoju igru na nivo najboljeg igrača lige i svima je dao do znanja da je on mnogo više od igrača iz Popovog sistema. Lenardu je za 26 poena trebalo samo 13 šuteva i izvesno je da bi to bilo veče karijere da nije došlo do povrede. Sa Lenardom na parketu u nedelju uveče, Sparsi su za 24 minuta vodili sa 21 poenom prednosti. U 24 minuta bez Lenarda, Mamuze su izgubile sa 23 poena. Navijača kluba iz Teksasa pamtiće utakmicu po tome i, razume se, po povredi zgloba.

Najbolji igrač Sparsa najpre se povredio na pomalo bizaran način: pošto je pogodio trojku iz ugla, nagazio je nogu svog igrača koji je sedeo na klupi?! Nakon bolne grimase, nastavio je meč. Par napada kasnije, Kavai je uputio šut za krila koji je Pačulija pokušao da blokira, da bi se potom zaustavio u zoni Lenardovog doskoka [3]Zaza je odmah posle meča izjavio da su glupe priče o tome da je to uradio namerno. Jedno po Sparse neugodno podsećanje: Brus Boven je to radio godinama, sa jasnom namerom da povredi protivničkog igrača. Kavai je takođe dao više nego korektnu izjavu da se nije radilo o prljavoj igri (mada je Zaza imao nekoliko prljavih blokova koji su doslovno patosirali Milsa!). Kari je najčešća žrtva takvih faulova, ali sudije često ostaje neme kad Stef završi na parketu, sa upitnim izrazom na licu. U nedelju uveče pogodio je trojku u 3/4  posle čega je završio na parketu jer mu je odbrambeni igrač ušao u zonu doskoka. Pogađate, sudije nisu svirale faul. Lenard mu se spustio na nogu, iskrenuo je zglob a Dabsi su ušli u seriju 18:0!

Kari je bio briljantan u 3/4 ali, iako im se ukazalo više prilika Voriorsi nisu uspevali da stignu Sparse. Mlađi brat sa dna mrežice iz igre je šutirao 2/11 ali je bio dobar u odbrani u poslednjoj četvrtini. U par navrata, Klej je pokušao da iskoristi prednost u visini koju ima nad Milsom ali to se uvek završavalo promašajem. Bez Tompsonovog učinka u napadu, serija protiv Sparsa može da bude daleko neizvesnija nego što bi to trebalo da bude. Inače, Tompson je uvek u karijeri igrao odlično protiv San Antonija pa njegovo lutanje sa formom iznenađuje.

U 4/4 Sparsi ulaze sa devet poena prednosti ali Lamarkus Oldridž je pokazao da je ipak igrač koji ne može da nosi svoju ekipu do pobede. Protiv Hjustona mu je to pošlo za rukom, ali u drugom poluvremenu Zaza Pačulija ga je odlično čuvao, da bi u zadnjoj deonici imao šut iz igre 2/9 uz čak 5 izgubljenih lopti. Čak i bez Lenarda Sparsi su imali priliku da dobiju utakmicu ali Oldridž prosto nije igrač za veliku scenu (dok je Lenard bio na parketu, Lamarkus je bio odličan – kako se ulog povećavao njegova igra je postajala sve slabija da bi na kraju bila sasvim loša).

Kevin Durant je u zadnjoj četvrtini pokazao koliko su ove godine Ratnici bolji tim nego lane: kad je igra postajala stagnantna KD je vezao 10 poena i uništavao je centre Sparsa. Na kraju su njegovi ofanzivni skokovi dali priliku Kariju da zabije bodež u srce San Antonija. U zadnjih pet minuta Sparse je u igri držala samo briljantnost Manua Đinobilija koji je odjednom delovao 10 godina mlađe. Posle meča, Agentinac je izjavio da ga ovaj poraz boli i da bi bolje bilo da su izgubili sa 20 poena razlike. Moguće je da će naredne utakmice zaista tako izgledati, ali, da bi se to desilo potrebno je da Braun nađe prave odgovore na nekoliko očitih problema:

Zbog čega je Klej Tompson nestao sa parketa?

Zašto nije koristio petorku smrti?

Zašto drži Karija i KD-a na klupi kad je jasno da su sve petorke bez jednog od njih dvojice neefikasne?

Zašto moramo da čekamo da Voriorsi gube sa 20 poena razlike da bi Kari dobio visoke blokove?

Koliko je ozbiljna Iguadalina povreda i da li je Livingston spreman da preuzme njegovu ulogu (u nedelju uveče u tome je donekle uspeo)?

Voriorsi su imali sreće, ali nisu dobili utakmicu samo zbog Lenardove povrede. Golden Stejt je pobedio jer je neuporedivo talentovanija ekipa i to je bilo bolno očigledno u drugom poluvremenu. Durant uvek može da igra jedan na jedan i da šutne kad poželi. Čak ni Lenard to ne može bitnije da promeni. Tompson zahteva da ga paze i kad mu šut ne ide, Karija mora da čuva celokupna odbrana sa naročitom pažnjom na preuzimanje, a Grin je i dalje najbolji pomoćni odbrambeni igrač lige sposoban da brani svih 5 pozicija itd. Sparsima je potrebna skoro savršena utakmica – što su oni i uspeli da učine, njihova igra do Lenardove povrede bila je savršena – i šteta je što je povreda odlučila ishod utakmice.

S druge strane, Voriorsi su toliko talentovani da se može desiti da je San Antonio prokockao najbolju šansu za pobedu u ovoj seriji. Kako se utakmice budu nizale, biće sve manje prilike za eventualno iznenađenje ili uspešno prilagođavanje jer Dabsi teško da mogu da odigraju lošiju utakmicu. Znamo da Pop uvek razmišlja par poteza unapred i da će imati još par neočekivanih kombinacija u svom rukavu [4]Verovatno se u svom maniru čekati do početka druge utakmice sa odlukom da li će Kavai igrati ili ne. Slučajnost? Samo naivni mogu da pomisle da se radi o odluci u zadnjoj sekundi!; uostalom, malo je nedostajalo da matira Golden Stejt na njihovom terenu. Na potezu je Majk Braun.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. U poluvremenu mediji su preneli „inspirativni govor“ (pišem ovo pod navodnicima, očito sa velikom dozom ironije jer ničeg inspirativnog u tom govoru nije bilo!) koji je glavni trener uputio svojim momcima. Ker je prosto tražio da se fokusiraju na odbranu i da probaju da ne prime koš tri napada zaredom, uveravajući ih da će tempo i ritam doći iz odbrane. To se i desilo – ali tek posle Lenardove povrede.
2. Ne verujte Popu nikada a posebno kada se šali. Trener Sparsa uvek ističe da tokom sezone nikada ne gleda protivničke ekipe jer ga to preterano ne zanima. Nikad, osim u slučaju Voriorsa: Popović kaže da su neviđeno zabavni za gledanje (tačno!) i da uživa da ih gleda (hm, ili uživa dok smišlja strategije kako da ih pobedi?
3. Zaza je odmah posle meča izjavio da su glupe priče o tome da je to uradio namerno. Jedno po Sparse neugodno podsećanje: Brus Boven je to radio godinama, sa jasnom namerom da povredi protivničkog igrača. Kavai je takođe dao više nego korektnu izjavu da se nije radilo o prljavoj igri (mada je Zaza imao nekoliko prljavih blokova koji su doslovno patosirali Milsa!). Kari je najčešća žrtva takvih faulova, ali sudije često ostaje neme kad Stef završi na parketu, sa upitnim izrazom na licu. U nedelju uveče pogodio je trojku u 3/4  posle čega je završio na parketu jer mu je odbrambeni igrač ušao u zonu doskoka. Pogađate, sudije nisu svirale faul.
4. Verovatno se u svom maniru čekati do početka druge utakmice sa odlukom da li će Kavai igrati ili ne. Slučajnost? Samo naivni mogu da pomisle da se radi o odluci u zadnjoj sekundi!