U retrovizoru: Golden Stejt Voriorsi 2016/17 i pitanje dosade

Nikada nije proliveno više digitalnog mastila na „stručne“ rasprave oko najboljeg tima u ligi. Više nego ijedan tim ranije Voriorsi su oko sebe sejali, čini se da je prejaka reč ali je svakako najbliža istini, dosadu: prvih par utakmica u sezoni i šamar koji su dobili od San Antonija na čas su učinili mudrim one koji su tvrdili da će ovom timu trebati još jedna lopta, da Kari i Durant neće moći zajedno, da će Klej Tompson morati da žrtvuje izvestan broj šuteva, da su Dabsi žrtvovali klupu zbog KD-a, da su Bogut i Ezili centri koji nisu dobijali dovoljno priznanja za sve što su radili, da je Harison Barns bio potcenjeni član čuvene „petorke smrti“… Posle par neubedljivih pobeda koje su samo pojačale odjeke kritika, usledio je poraz od Lejkersa uz Karijevih deset promašenih trojki! Stef je tri noći kasnije pokazao svim kritičarima da je i dalje najbolji trojkaš u istoriji lige jer je protiv Pelikansa postavio rekord lige sa 13 ubačenih trojki (za prethodni rekord od 12 ubačenih šuteva iza linije za tri trebao mu je i jedan produžetak!). Onda su ušli u novembru ušli u niz od 12 uzastopnih pobeda, a u istom mesecu samo su dva puta postigli manje od 115 poena! U tom periodu Kari je sve manje ličio na sebe a sve je više podsećao na „naprednu“ verziju Džona Stoktona ali to nije bilo bitno jer je Kevin Durant igrao najbolju košarku u svojoj karijeri: KD ne samo što je postao istorijski efikasan već je igrao odbranu kao nikada ranije i uz Dremonda Grina postao je najbolji pomoćni odbrambeni igrač u ligi – neobično prvo mesto po broju blokada po utakmici koje pripada Golden Stejtu u stvari samo naglašava njihovu svestranu defanzivnu igru. Durant je od dolaska u ligu uvek bio među najboljim strelcima lige ali je tek od prošlogodišnjeg plejofa i serije protiv Dabsa pokazao koliko dobar može da bude u odbrani: Dremond Grin je bio daleko najgori igrač u finalu Zapada uglavnom zahvaljujući Durantu koji ga je defanzivno uništavao u prvih pet utakmica.

NBA sezona je počela krajem oktobra ali Klej Tompson se svom timu priključio tek mesec dana kasnije. To ne znači da njega nije bilo u timu. Klej je počinjao svaku utakmicu za Golden Stejt ali momak koji je bio na terenu ličio je na NBA zvezde iz filma Space Jam kada im vanzemalji ukradu talenat i ostave ih tako izgubljene u vremenu i prostoru [1]Pamtite li da je početkom sezone najbolji procenat u šutu za tri poena imao – Dvejn Vejd. To je vodilo do odličnog fazona: „Gde je nestao šut Kleja Tompsona? Eno ga kod Vejda!“. Tompson je i ranijih godina imao periode kad ga šut ne bi išao ali ove sezone svaka, pa i najmanja mana, u očima novinara postajala bi golema nevolja koja bi mogla da ugrozi šampioske snove svih iz zaliva. Tompsonova loša šuterska forma prenosila se i na drugi kraj terena pa je Klej, krajnje nekarakteristično, u prvih meseca dan bio jedan od najlošijih bekova u ligi na oba kraja terena! Za to vreme Durant je igrao kao MVP, Kari je nekako uspevao da „neprimetno“ ubaci po 25 poena i ostavi utisak da ga nije bilo mnogo na terenu, dok je Grin već posle mesec dana svima pokazao da će biti glavni kandidat za najboljeg defanzivca tekuće sezone.

Sredinom novembra postalo je očigledno još nekoliko stvari: da će Stivu Keru trebati malo više vremena da ustanovi skladne rotacije koje će zvezdama dozvoliti da neometano uzmu svoj broj šuteva – Ker je tek posle nove godine shvatio da je najbolje da na terenu zajedno drži Karija i Duranta, a da na početku druge četvrtine komandovanje napadom prepusti Grinu i Tompsonu. Međutim, u insistiranju na egalitarnom napadu koji će po definiciji svima dati jednake šanse da postignu koš Ker je uskratio svojoj ekipi akciju koja je definisala dve prethodne sezone: pick&roll Karija i Grina. To je uzrokovalo da Kari uglavnom nije ličio na sebe – nije imao loptu dovoljno u svojim rukama, od svih plejeva u ligi imao je najmanje napada u p&r-u, a delovalo je sav fokus usmeren na Duranta koji je u očima mnogih postajao prvi igrač tima.

Uprkos priči o tome koliko su prošlogodišnji centri Golden Stejta bili dobri, centri koji su ih zamenili ove godine, obavljaju podjednako dobar posao. Zaza Pačulija, Džaval Mekgi i Dejvid Vest, uz povremenu pomoć Makadua, rade sve što u radili Bogut i Ezili. Pojedinačno uzeti nijedan od tri centra Voriorsa nije ni prosečan igrač, ali njihov kolektivni učinak, kao i promene koje donose sa sobom kada uđu u igru, čine ih odličnim, nazovimo to, „kolektivnim“ centrom. Mekgi menja „vertikalnost“ u napadu, u poslednje vreme postao je na trenutke dobar i u zaštiti reketa, Vest daje čvrstinu pod košem uz odličan pregled igre i šut sa distance, dok Zaza suštinski popunjava minute jer je Vest previše star dok je Mekgi – to što je: odličan na deset minuta u kratkim i dinamičnim deonicama, sklon neshvatljivim previdima u odbrani i brzopletim greškama u napadu ako mu se poveća minutaža (Ker, naravno, to najbolje zna i zato odoleva tom iskušenju). Keru se mora odati priznanje jer Mekgi igra košarku svoje karijere u Voriorsima a potez kome su se svi smejali – dovođenje dežurnog klauna lige u ekipu sa šampionskim ambicijama – sada deluje kao fenomenalna odluka. Vesta je povreda omela da definiše svoju poziciju u Kerovim rotacijama ali je u martu svima pokazao koliko dragocen će biti u plejofu.

Decembar je počeo sa neobičnim porazom od Rokitsa posle produžetka, što je izazvalo novu-staru raspravu o tome da Voriorsi ne znaju šta bi trebalo da igraju u neizvesnim završnicama, što bi, naravno, moglo da ih košta u plejofu. Desetak dana kasnije usledio je čudan poraz od Memfisa, koji je igrao bez polovine igrača. Za taj poraz, pored Karija koji je opet imao očajno šutersko veče, najkrivlji je bio Ker: iz samo njemu poznatih razloga počeo je utakmicu sa Andersonom Varežaom na mestu centra – ta užasna greška bila je uvod u očajno veče Voriorsa koje, budimo iskreni, nikoga nije preterano zabrinulo. Naredni poraz u božićnjem klasiku protiv Kavsa bio je bolan, ali – posebno po Stiva Kera – i poučan. Voriorsi su imali devet poena prednosti koje su proćerdali u poslednjoj deonici, zanemarivanje Karija dostiglo je vrhunac kada ga je Ker izveo u ključnom napadu Klivlenda (Kari je posle utakmice procedio da mu nimalo nije svidela ta trenerova odluka) a igra Voriorsa je u ključnim trenucima pokazala neodlučnost i nesigurnost šta je čije zaduženje. Kajri Irving je svima pokazao da Klej nije ni blizu defanzivnog nivoa koji ga je načinio jednim od najboljih bekova u ligi. Nakon meča bilo je previše pitanja u pogledu loše igre Dabsa u ključnim minutima i naročito odluke da se Kari gotovo ne koristi u napadu (na toj utakmici imao je samo 11 pokušaja iz igre). Na ta pitanja odgovor je bio samo jedan – pokrenuti Karija i prepustiti mu volan ekipe. Ker je dao reč da će to uraditi i januar je bio mesec koji su svi sa nestrpljenjem očekivali.

U januaru ekipa je u 14 odigranih utakmica samo dva puta postigla ispod 115 poena a u revanšu je ponizila Lebrona i Kavalirse sa pobedom u San Francisku od 35 poena razlike. Kari i Durant su proglašeni za igrače meseca a ekipa je igrala najbolju košarku od početka sezone. Jedini oblačak na tom inače sunčanom mesecu predstavlja još jedan poraz od Memfisa uprkos prednosti od preko 20 poena. Sa te utakmice ostaje u pamćenju poslednji napad kada je Durant, u maniru iz nekih prošlih dana, zaustavio napad zahtevajući da lopta ide njemu u ruke. Posle toga usledila je Grinova vika a zadovoljni mediji mogli su samo da se slasno oblizuju jer su upravo dobili novu priču – nesloga u svlačionici, neodlučno kad je najkritičnije, Durant opet ima prednost nad Karijem, zna li se ko je alfa-mužjak u ekipi i tome slično. Ipak, ekipa je nastavila rutinski da pobeđuje i, nema razloga da to nazovemo drugačije, oko sebe je počela da širi dosadu.

U februaru se osećao zamor igrača i želja za predahom. Porazi od Kingsa i Nagitsa nosili su na sebi obeležje umora i potrebe za odmorom. Opet, ne treba zaboraviti da su Jokić i ekipa odigrali fantastično i da su zaslužili pobedu.

Mart je bio najinteresantniji mesec u sezoni. Sve je počelo sa povredom Kevina Duranta, a u čudnom i sarkastičnom obrtu, ta povreda je Voriorse opet učinila interesantnim jer je delovalo da ostatak lige, bar u pogledu talenta, ima kakve-takve šanse. Razume se, Dabsi su i dalje imali tri olstar igrača i vladajućeg MVP-ja na kog su svi zaboravili. Krajem ferbuara i početkom marta Braća sa dna mrežice ušla su u očajnu šutersku seriju a to je, sasvim očekivano, probudilo stare priče o tome koliko je Stef u stanju da podigne formu u trenucima kad to njegova ekipa najviše treba. Golden Stejt je u prvih sedam utakmica u martu izgubio čak pet, zaključno sa čuvenim derbijem Zapada koji se nije desio – utakmica je odigrana ali od nje pamtimo samo to da su oba trenera odmarala glavne igrače, a ono što se dalo videti na parketu bilo je dostojno zaborava. Posle te utakmice pojavio se jedan igrač koga su svi mesecima nestrpljivo očekivali: Kari je skinuo rđu sa svog MVP oklopa i počeo da igra kao onaj momak od prošle godine koji je pomerao granice i zauvek promenio naše poglede na to šta je dobar šut iz driblinga. Golden Stejt je nošen Karijevom starom formom zaigrao najbolju košarku od početka sezone a vrhunac su predstavljale pobede protiv Vašingtona (Džon Vol je dobio bolnu ekciju da je, uprkos tome što igra sezonu karijere, i dalje za klasu ispod Karija u najboljem izdanju), Hjustona (Klej je pokazao da je moguće defanzivno zaustaviti Hardena a Stef je bio odličan u ključnim minutima) i pogotovo, San Antonija u gostima (posle očajnog početka kada su gubili sa 22 razlike, Dabsi su zaigrali košarku iz udžbenika i rasturuili Sparse uz najbolju partiju Dejvida Vesta otkako nosi dres kluba iz zaliva). Andre Iguadala je u martu igrao kao MVP finalne serije i u potpunosti je nadomestio Durantovo odsustvo. Klej je opet bio hladnokrvni snajperista koji u defanzivi može da zaustavi neke od najboljih igrača u ligi. Šon Livingston je greškom postigao trojku (!!!) i podsetio zašto ga smatraju za jednog od najboljih rezervnih igrača lige.

Delovalo je da je Durantovo prinudno odsustvo vratilo sve igrače Voriorsa u uloge u kojima se najkomotnije osećaju. Bila je to savršena prilika da Golden Stejt po već oprobanom scenariju zaigra poznatu predstavu Kako sam sistematski uništen od Ratnika sa Karijem u glavnoj ulozi.

Voriorsi u plejof ulaze u najboljoj mogućoj formi: Stef, Klej, Andre i Šon podigli su igru kad je to bilo najpotrebnije a Durantov povratak, ma šta pričale neverne Tome, neće poremetiti igru tima. Suštinski, Durant će uzeti minute koji su pripali Barnsu i Mekauu. Ko pri zdravom razumu može da tvrdi da će tim biti slabiji kad KD zameni ovu dvojicu? Durantova slaba forma najviše će se osetiti u defanzivi gde je očigledno da je često za korak sporiji u preuzimanju i čitanju napada ali treba očekivati da će do početka maja biti na oko 80-90% i da će se neprimetno uklopiti u tim kojim će komadovati Kari.

Nikada u istoriji NBA jedna ekipa nije lakše stigla do 67 pobeda. Štaviše, niko nije sklon da ovaj uspeh Voriorsa posmatra iz prikladne istorijske prespektive – postali su prva ekipa koja je u tri uzastopne sezone imala 67 i više pobeda – jer talenat koji imaju sugeriše da su samo igrali u skladu sa potencijalom koji poseduju. Utisak je da je ekipa Stiva Kera igrala vrhunsku košarku samo u januaru i drugoj polovini marta, a da je ostatak sezone bilo traženje forma, lutanje sa rotacijama, prilagođavanje Durantu, pronalaženje mesta za nove saigrače… a pobeđivanje je nekako dolazilo uzgred. Voriorsi su valjda jedina ekipa kojoj oksimoron prosečno fenomenalni sasvim dobro stoji.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Pamtite li da je početkom sezone najbolji procenat u šutu za tri poena imao – Dvejn Vejd. To je vodilo do odličnog fazona: „Gde je nestao šut Kleja Tompsona? Eno ga kod Vejda!“