Kris Boš: Adaptacija

Prošlo je tačno godinu dana od kada je Kris Boš poslednji put obukao dres Majami Hita. Žrtva koju je jednom morao da podnese prilagođavajući svoj talenat supertimu bledi u poređenju sa žrtvom koju sada mora podneti da bi se prilagodio sve izvesnijem životu bez košarke.

Godine 2011, nakon nekoliko dana ispraznog likovanja zbog ‘’pravednog’’ trijumfa ‘’vrlih’’ Maveriksa nad ‘’patetičnim’’ Hitom, shvatio sam da me mnogo više od dominantnog narativa ’’dobro vs. zlo’’ interesuje nešto drugo: zašto je dođavola Kris Boš plakao? Dok su se ostali igrači Hita pripremali da izađu pred medije i ponude im floskule poput “Vratićemo se još jači“ , “Ovaj poraz nas još više motiviše“ i sličnih, Kris Boš, odrastao čovek od svojih 26 godina, superzvezda, neutešno je ridao u svlačionici. Bol nanet porazom u finalnoj seriji, na najvećoj pozornici na kojoj je nastupao u svom profesionalnom životu, dodatno opterećen bremenom očekivanja, razbio je ljušturu – Boš se pred celim svetom predstavio kao čovek koji plače, koji sme da plače. “Nisam znao da su kamere bile u prostoriji“ , reći će kasnije u pokušaju da opravda svoje suze i zadovolji lažni ideal muškarca-oslobođenog-emocija. Dozvolivši sebi da zaplače, Kris Boš je u mojim očima postao mnogo više od NBA superzvezde. Postao je čovek, čovek kome je stalo.

Izabran od strane Toronto Reptorsa sa 4. pozicije na jednom od najjačih draftova u novijoj istoriji NBA lige (klasa 2003), Kris Boš je od samog početka bio svestan pritiska koji mu sleduje kao ‘’nagrada’’ za potencijal koji poseduje. Ne samo da je valjalo opravdati visoku poziciju na draftu (ispred Dvejna Vejda), već je trebalo i reanimirati posrnulu franšizu Toronto Reptorsa nakon što ju je Vins Karter napustio i otišao put Džersi šora. ‘’Dvadeset i 10’’ dugo je bila mantra Krisa Boša. Smatrao je svojom dužnošću da svaki put kada izađe na parket statističarima ponudi 20+ poena i 10+ skokova, a pobede će, računao je, doći kao posledica vrednog rada. Na žalost po Boša i Kanađane, traćenje prvog pika na Andreu Barnjanija teško da je moglo izvesti Reptorse na pobednički put. U sezoni 2009/10, pre nego što će postati slobodan agent, Boš je dostigao svoj numerički vrhunac – bio je jedini igrač koji je ostvarivao proseke od 24+ poena i 10+ skokova. (Stavljajući taj učinak u kontekst, ove sezone takve brojke imaju jedino Entoni Dejvis i Demarkus Kazins; sami procenite da li biste Boša nazvali superzvezdom ili ne.) Svi su bili zadovoljni Krisom Bošom, osim, je l tako, Krisa Boša. Boš je bio očajan, jer je i pored svih napora koje je ulagao, njegov tim i dalje tavorio u prosečnosti. Hteo je više; razumeo je da lični prestiž nije ono zbog čega je tu. Želeo je da nakon sedam mediokritetskih sezona u ligi konačno okusi trijumf. U julu 2010. godine, drugari iz klase 2003 su mu to i omogućili.

Tragikomičnost čitave fešte organizovane povodom sklapanja pakta između Lebrona, Vejda, Boša i Peta Rajlija (‘’Ne jedna, ne dve, ne tri…’’) uspela je da nam za trenutak odvrati pažnju od toga da su sva trojica igrača udruženi u ovom novom supertimu bili alfe i omege svojih manjeviše prosečnih timova. Ko god je tada malo porazmislio, mogao je zaključiti da će se desiti ono što se zaista i desilo: muke prilagođavanja, pa uigravanje, pa titule. Ali, sam taj proces, usled njegove predvidljivosti, nije po sebi bio fascinantan; kada imate supertalentovane zaposlene, oni će na koncu pronaći način da vam firma bude uspešna. Ono što je u celoj ovoj priči bilo vredno pažnje jeste način na koji će se to prilagođavanje odvijati. Da li je jedna lopta dovoljna? Ko će biti alfa nad alfama? Ko će izvući najkraću slamku?

Krajnji rezultat napora grupe ljudi okupljenih u tim umnogome zavisi od propustljivosti granica ega svakog od uključenih. Ukoliko su te granice krute, sám koncept tima postaje besmislica; u takvim situacijama, tim nije tim već iracionalna gomila, u kojoj je saradnja žrtvovana na oltaru individualizma. Ako ste jedna od superzvezda novoformiranog NBA supertima, a donedavno ste imali ‘’svoj’’ tim, i ako su vam celog života pričali kako ste najbolji u onome što radite i kako ćete najviše izgleda za uspeh imati ako tako i nastavite, verovatno nećete biti otvoreni za prilagođavanje svoje igre drugima. Uprkos snazi ovakvog individualističkog narativa, došavši u Majami Hit, Kris Boš je uradio upravo suprotno… I suočio se sa posledicama.

‘’Igrati sa Lebronom i Dvejnom, bio sam u fazonu da ću morati da se povučem u drugi plan. I biću OK sa tim. Ljudi govore svakakve gluposti. ‘Da, on je takav i takav.’ Čoveče, ja sam treći strelac. Treća opcija. Ograničen je broj poena koji se mogu postići tokom utakmice.’’ , izjavio je svojevremeno Boš. Zbog ovakvog stava, Boš je bio razapet na stub srama kao slabić, kao neko nedostojan svog prethodnog identiteta alfe i omege jedne NBA franšize. U najbizarnijim obrtima, priča o ‘’karakteru’’ Krisa Boša dobijala je zastrašujući ton mizoginije i homofobije: ‘’To je otrov. Jedno vreme, dovodili su u pitanje moju seksualnost. I dalje to rade. Dovodili su u pitanje moju seksualnost, moj način igre.’’ Ostajući veran idealu timskog trijumfa, Boš je istrajao u svojoj transformaciji i, mnogo više nego što mu se odaje priznanje, doprineo titulama Hita. Uspeo je fokusirajući se na male stvari, na detalje koji ne ostaju zabeleženi u statističkim rubrikama: valjano obaviti svaki odbrambeni zadatak, ispratiti svaku rotaciju, otvoriti što više prostora Lebronu i Vejdu u napadu, postati efikasan šuter za 3 poena. Konstantan rad na sebi predstavljao je utočište u kome je Boš našao svoj mir. ‘’Od prvog dana sam govorio da je KB naš najvažniji igrač. Ne kažem to da bih ga pohvalio. Prosečan navijač ne ume da ceni ono što on radi za nas. Ali mi umemo. On se žrtvovao i promenio svoj identitet kada je stigao ovde. On je potpuno drugi igrač, i to naš tim čini boljim.’’ Ove reči Erika Spolstre najbolje sumiraju podvig Krisa Boša: prevazišavši uske granice pređašnjeg zvezdanog ega, Boš je pobedio demone i pronašao vrednost u žrtvovanju vlastite individualnosti zarad višeg cilja.

‘’Ljudi mešaju intelekt i slabost’’ , rekao je veliki filozof (i u slobodno vreme jedan od najboljih saigrača ikad) Šejn Batije kada je bio upitan da prokomentariše golgotu kroz koju je prolazio Kris Boš. Danas, taj intelekt, zahvaljujući kome je Boš uspeo da savlada španski jezik, ali i jezik(e) kompjuterskog programiranja, i koji mu je omogućio da shvati šta je zaboga Mičio Kaku hteo da kaže u svojoj knjizi ‘’Budućnost Uma’’, ili o čemu to trabunja Nil DeGras-Tajson u emisiji ‘’Kosmos: Odiseja kroz prostor-vreme’’ , i ta ‘’slabost’’ , koja mu je omogućila da se prilagodi i istovremeno pomiri sa mržnjom svih onih punih nerazumevanja, suočeni su sa najvećim izazovom do sada. Kris Boš je prvi put saznao da boluje od tromboze – začepljenja krvnih sudova – 2015. godine. Nakon dijagnoze, stavio je tačku na sezonu i fokusirao se na to da narednu sezonu započne zdrav. Na žalost, baš kada je polako počeo da se vraća u prepoznatljivu formu tokom sezone 2015/16, usledio je novi šok: u februaru 2016. godine, doktori su ponovo konstatovali začepljenje i Boš je morao prerano da završi još jednu sezonu. Pred start tekuće sezone, Boš se nadao da će moći konačno da istrči na parket zdrav, ali umesto toga morao je da se suoči sa stravičnim saznanjem da mu verovatno nikada više neće biti (medicinski) odobreno da se bavi košarkom. Nastupili su bes, očaj, ozlojeđenost. Ali i prkos, rešenost da se učini sve ne bi li još jedan demon bio savladan. Boš želi da igra, ali su timski lekari Majamija utvrdili da je njegovo stanje suviše ozbiljno i da postoji realan rizik od fatalnog ishoda. Iako postoje govorkanja da iz Čikaga samo čekaju da Hit otpusti Boša kako bi mu ponudili ugovor i ujedinjenje sa Dvejnom Vejdom, teško je poverovati da bi bilo koji tim pristao da izađe u susret Bošu ukoliko se njegovo stanje ne promeni. Medicinski stručnjaci se slažu da je stvar dodatno zakomplikovana ponovnim javljanjem začepljenja; bilo je slučajeva igrača koji su imali trombozu, lečili se, vratili se izlečeni, i bili pošteđeni ponovne pojave bolesti. Kod Boša, na žalost, to nije slučaj. Jednom kada se tromboza ponovo pojavi, kažu stručnjaci, lekovi za razređivanje krvi se moraju uzimati do kraja života. ‘’Opšta preporuka za sve koji uzimaju lekove za razređivanje krvi jeste da ne bi trebalo da se bave kontaktnim sportovima’’ , rekao je Dr. Džek Ansel, član medicinskog i naučnog savetodavnog panela pri Nacionalnom savezu za zgrušavanje krvi. Dr. Ansel nije imao prilike da lično pregleda Krisa Boša, ali njegovo mišljenje reflektuje zajednički stav svih stručnjaka koji se bave problemima tromboze i zgrušavanja krvi.

‘’Niste ni na zemlji, ni na nebu. Negde ste između, i to vas izluđuje. Nalazite se u ništavilu.’’ Ovim rečima Kris Boš opisuje svoju sudbinu, sudbinu koju nije birao, koja mu je nametnuta. Kris Boš-košarkaš nasilno je stavljen pred svršen čin – bez njegove volje, karijera mu se bliži kraju. Kris Boš-čovek nalazi se pred mnogo većim iskušenjem – pitanje života i smrti, sa kojim se svako od nas kad tad susretne, došlo je nezvano na prag ovog tridesetdvogodišnjaka. Izbor između najveće ljubavi – košarke, i najvećeg straha – kraja, predstavlja ultimativni test Bošove sposobnosti prilagođavanja. Naizgled, izbor je lak: život iznad svega. Ali kada ste veliki deo života posvetili jednoj ljubavi, teško je ne pokušati sve da biste je zadržali. Kris Boš je toliko pun znatiželje, toliko pun znanja i interesovanja da nema sumnje da bi njegov život bez košarke bio u potpunosti ispunjen. S druge strane, toliko je pun talenta da bi naš omiljeni sport mnogo izgubio njegovim prevremenim penzionisanjem. Šta god bila konačna sudbina Krisa Boša, poželimo mu dovoljno zdravlja da može uživati u njoj.

Marko Radivojević

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *