Bil Rasel

 

Najverovatnije ga previđaju zbog toga što su njegova najveća dostignuća bila suptilna i ticala su se pronalaženja načina koji bi garantovao timski uspeh u društvu koje svoju pažnju usmerava na individualna ostvarenja.

Rezime: 13 godina, 12 kvalitetnih, 12 puta Olstar… MVP: ’58, 61, ’62, ’63, ’65… Simonsov MVP (’59), drugi u izboru za MVP-ja: ’59, ’60… Top 5: (’59, ’63, ’65)… Top 10 (’58, ’60, ’61, ’62, ’64, ’66, ’67, ’68)… trogodišnji vrhunac: 18-24-4… trogodišnji vrhunac u plejofu: 21-27-5… 5 puta najbolji skakač lige… karijera: 15,1 poena, 22,5 skokova (drugi svih vremena), 4,3 asistencije po utakmici… rekordi: najviše skokova u poluvremenu (32) i plejofu (40); prosek skokova u finalima 29,5… najbolji igrač i 11 šampionskih ekipa i dva vicešampiona (Seltiksi tokom 50-ih i 60- ih)… 10-0 u sedmim utakmicama finala, 16-2 u pobednik ili pokojnik utakmicama… jedini trener-igrač koji je osvojio titulu (dva puta)

Bil Bredli je fino sumirao karijeru broja 6 u svojoj knjizi Jureći kroz život: „Rasel nikada nije dobio priznanje kakvo je zaslužio. Prvi razlog je njegova rasa. Tokom šezdesetih nijedan crni umetnik nije dobijao odgovarajući publicitet. Zatim, profesionalna košarka u tom trenutku još uvek  nije stekla nacionalnu pažnju koja bi mogla da se meri sa ogromnom pratnjom koju je imala u štampi. Najverovatnije ga previđaju zbog toga što su njegova najveća dostignuća bila suptilna i ticala su se pronalaženja načina koji bi garantovao timski uspeh u društvu koje svoju pažnju usmerava na individualne uspehe.“

Zamislite da sam mogao da budem ovako nedvosmislen u Piramidi; pročitali biste knjigu još pre dve nedelje. Ali, Bredliju je promaklo nešto krucijalno u Raselovom Iskustvu: Rasel je bio opsednut sa pobeđivanjem. Samo je nekolicina NBA igrača posedovalo takvu količinu kompetetivnosti [1]Glasam da se taj gen po njima nazove “Džordras gen”. Taj naročiti obrazac gena svojstven je samo njima dvojici., ali Rasel i Džordan se izdvajaju o ostalih po jedinstvenoj posvećenosti pobeđivanju, uvek i nanovo. Koja Raselova statistika se ističe, osim 11 prstenova? Raselove ekipe umaju skor 10-0 u odlučujućim petim i sedmim utakmicama. Najveća Džordanova statistika? Bulsi su izgubili prve tri utakmice tokom sezone 1990-1, ali nakon toga, dok je Džordan nosio dres Bulsa nikada nisu izgubili tri zaredom[2]Ako dodamo plejof utakmice i 34 meča iz sezone ’95 kada se MJ vratio sa izleta u bejzbol, to su 632 utakmice tokom više od 6 sezona. To nije samo nedokučivo – to je nemoguće misliti..

Bilo ko može da osvoji dve-tri titule, ali Džordan i Rasel su toliko puta branili svoje vlasništvo da su ih te odbrane na kraju definisale. Na sve raspoložive načine tragali su za mogućim prednostima nad protivnicima. Rasel je prihvatio svog najvećeg rivala, sprijateljio se sa njim i dopustio da blista u beznačajnim trenucima, iako mu je kradom uzeo srce a da ovaj toga nije bio svestan. Džordan se zadovoljavao vađenjem srca i razmetanjem poput onog lika iz drugog dela Indijane Džounsa. Hteo je protivnicima da stavi do znanja šta se dešava. To je voleo više od svega – ne toliko pobeđivanje koliko pokoravanje. Rasel je samo voleo da pobeđuje.

Druga razlika između njih dvojice: Rasel nikada u karijeri nije siktao na saigrača „Mrzim ovog seronju“ ili „Više mu je stalo do sebe nego do tima“. Saigrači su Rasela čuvali i iskreno ga poštovali. Do danas nastavljaju sa hvalama. Uvek ističu da ne postoji odgovarajuća statistika koja može da oceni ono što je on svakodnevno uspevao da ostvari. Ključne reči kao „žrtva“ ili „nesebičan“ uvek se pojavljuju kad neko govori o njemu. On je jedini igrač koji je razumeo svaki delić košarke kao timske igre – ne samo igranja, već povezivanja grupe, međusobnog poštovanja, prihvatanja zajedničkih ciljeva – od prve do poslednje utakmice svoje karijere. U tekstu Džordža Plimtona „Sportista godine“ iz 1968, ispričana je fascinantna anegdota Bostonovog trenera Džoa Dilorija koja tačno u detalj opisuje Rasela:

„On najviše brine za Seltikse. Sve ostalo manje je važno. Zato izgleda tako hladan sa novinarima i navijačima. Oni nisu Seltiksi. Kad smo prošle godine osvojili prvenstvo on je izbacio iz svlačionice sve koji nisu bili Seltiksi – novinare, fotografe, poltrone i onog sirotana sa TV-kamerom koji je tvrdio da ima dozvolu, moleći da ostane i da će izgubiti posao, za koga je trebalo 3-4 minuta da ga izbace. Novinari su tukli po vratima, besni zbog toga, a Rasel se okrenuo, pogledao nas i zamolio Hauela da počne sa molitvom. Znao je da je Hauel religiozan – uz to, to mu je bio prvi put da je u šampionskom timu – i da će umeti to da ceni. Rasel nije bio religiozan, pa ga je Sem Džons pitao „Ti se moliš?“ na šta mu je Rasel odgovorio: „Dabome, Seme“.

Nikada nećete čuti da Džordanovi saigrači i treneri ovako pričaju o njemu. Čak ni danas. Najdirljiviji deo ove pripovesti, već godinama, je kolektivni trud da se njegova kompetitivnost usmeri ka dobrobiti tima. Trebalo mu je da „veruje“ u svoje saigrače i „da ih načini boljima“. O tome uvek slušamo. Onda je dobio bolju podršku i Čikago je počeo da osvaja titule, pa smo prestali da slušamo o tome … iako je igrao isto kao i uvek[3]Mladi MJ je bio opsednut statistikom. Tokom sezone ’89, Džordan je bio toliko zaražen tripl-dablovima da je uvek zapitkivao zvaničnog zapisničara koliko mu još fali (još dve asistencije, jedan skok, štagod). NBA je za to saznala i zabranila zapisničarima da mu to govore. Zvuči pomalo Viltovski, zar ne?.Tek posle „izleta u bejzbol“ Džordan je u potpunosti prihvatio timsku dinamiku, dok je Rasel osećaj za tim nosio u sebi. To nas vodi do najboljeg dela Raselovog rezimea, kao i do tačke koja ga možda podriva: njegove uspešnosti u neizvesnim utakmicama. Od Raselovih 11 titula, šest je osvojeno u utakmicama koje su Seltiksi mogli da izgube[4]Evo liste: 1957. (sedma utakmica, tri produžetka), 1962. (sedma utakmica, Filino vođstvo u sedmoj u LA-u), 1963. (sedma utakmica u Sinsinatiju), 1965. (sedma utakmica u Filadelfiji), 1968. (sedma utakmica u Filadelfiji), 1969. (četvrta i sedma utakmica u LA-u).

Svaki meč na kraju je pripao njima, a samo u jednom su protivnici imali šut za pobedu (Frenk Selvi 1962.). Površno gledano, mogli biste da to nazovete srećom, poput  novčića koji uvek pada na istu stranu. Ali te dobro povezane, nesebične ekipe i alfa mužjak koji sve oko sebe pravi boljima, nemaju nikakve veze sa srećom? U neizvesnim utakmicama podjednako talentovanih ekipa, dok pritisak raste, zar se ne biste kladili na dobro povezanu, nesebičnu ekipu koju predvodi najbolji odbrambeni igrač svih vremena? Zar se o tome ne radi u košarci?

Sad kažete „Čekaj malo… zašto onda Rasel nije na prvom mestu?“ Zbog toga što je izuzetno teško projektovati Rasela u današnju košarku. Atletski on bi opstao. Nesumnjivo. Ali Rasel nije bio viši niti deblji od Kevina Duranta. Kako bi on čuvao Karima[5]Rasel se povukao 4 meseca pre Karimovog dolaska u NBA. Zamislite sledeće: imajući u vidu sve što znamo o njegovoj kompetitivnosti, treba li da poverujem da Ras stvarno nije gledao nekoliko utakmica UCLA-a tokom ’68 i ’69 i pomislio “Omatorio sam, valjalo bi da se uskoro povučem”? Uzgred, zašto su se svi razbežali? U čemu je bio problem? Jesmo li to ikada ukapirali? Da li je to zbog toga što je neko rekao nešto loše o nekome recimo 1965??Da ne pominjem Jao Minga, Rika Smitsa ili Artisa Gilmora?  A tek Šeka na vrhuncu ili nekog mlađeg poput Dvajta Hauarda? Zar ne bi njegov nepouzdani šut danas bio veliki problem? Da li bi Rasel danas imao 70% uspeha? 80%? Da li je taj broj viši ili niži? Kako možemo to da znamo? Kao što je to bio slučaj i sa Oskarom, Petitom, Eldžinom i Viltom, teško je zanemariti prednosti Raselove ere. Tada je bilo lakše blokirati šuteve jer niko nije napadao obruč osim Vilta, kao što je bilo lakše hvatati lopte u napadu kad su protivnički centri imali između 193 i 195 cm umesto 203 i 211 cm. Rasel je šezdesetih imao veću vrednost: svi su igrali trči i šutaj košarku a svaki koš vredeo je samo dva poena, pa je skakač koji dobro blokira šuteve bio nešto najdragocenije što ste mogli da imate. Danas, košarku predvode zvezde koje igraju sa perimetra; tokom sezone ’09, kada je svega pet igrača imalo prosek preko 10 skokova i samo 39 njih trojke šutalo preko 40%, bolje prolazite ako imate strelce poput Lebrona koji sebi i drugima stvaraju kvalitetne šuteve. Sa velikim platama, pravilima o seleri-kepu i porezom na luksuz, skoro je nemoguće okupiti nesebičnu infrastrukturu igrača posvećenih timu i zadržati ih više od jedne decenije – samo su Sparsi uspevali u ovome u ovom veku – što znači da bi Rasel imao male šanse da dopadne timu koji bi bio savršen za njega. Hajde da zanemarimo razlike i prebacimo ga u savremenog pretendenta na titulu – zamenićemo ga sa Hauardom i reći da Ras u proseku ima 16,3 skokova, 12,7 poena i rekordnih 6,2 blokada za Medžik iz 2009. godine. Smatrate li da nam je titula zagarantovana? Meni se tako ne čini. Imali bismo dobre šanse… ali to nije zagarantovano. (dodatak iz juna ’09: čudno, ovaj deo sam napisao dva meseca pre nego što se Orlando ušunjao u finale. Predskazanje? Šesto čulo?) Upravo to izdvaja najboljeg igrača. Prebacite MJ-a iz ’92 ili ’96 u bilo koje drugo doba i on je odmah alfa mužjak. Od 1946. do 1965. to bi bilo toliko nefer da bi ga naučnici  proveravali da nije slučajno vanzemaljac. Od 1965. do 1976, bio bi daleko dominantniji nego Džeri Vest… uz to, Vest je osvojio samo jednu titulu i izgubio još šest finala. Od 1977. do 1983. razbijao bi sve. Dobro vam je poznato šta se dešavalo od 1984. naovamo. Uračunajte i Džordanovu individualnu i i timsku uspešnost, kao i nedostatak bilo koje mane i njegovoj igri – ozbiljno, da li ćemo ikada više gledati kako je najbolji ofanzivni igrač lige devet puta biran u idealnu defanzivnu petorku? – i Rasel će morati da se zadovolji drugim mestom. Bar jednom.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fusnote   [ + ]

1. Glasam da se taj gen po njima nazove “Džordras gen”. Taj naročiti obrazac gena svojstven je samo njima dvojici.
2. Ako dodamo plejof utakmice i 34 meča iz sezone ’95 kada se MJ vratio sa izleta u bejzbol, to su 632 utakmice tokom više od 6 sezona. To nije samo nedokučivo – to je nemoguće misliti.
3. Mladi MJ je bio opsednut statistikom. Tokom sezone ’89, Džordan je bio toliko zaražen tripl-dablovima da je uvek zapitkivao zvaničnog zapisničara koliko mu još fali (još dve asistencije, jedan skok, štagod). NBA je za to saznala i zabranila zapisničarima da mu to govore. Zvuči pomalo Viltovski, zar ne?
4. Evo liste: 1957. (sedma utakmica, tri produžetka), 1962. (sedma utakmica, Filino vođstvo u sedmoj u LA-u), 1963. (sedma utakmica u Sinsinatiju), 1965. (sedma utakmica u Filadelfiji), 1968. (sedma utakmica u Filadelfiji), 1969. (četvrta i sedma utakmica u LA-u).
5. Rasel se povukao 4 meseca pre Karimovog dolaska u NBA. Zamislite sledeće: imajući u vidu sve što znamo o njegovoj kompetitivnosti, treba li da poverujem da Ras stvarno nije gledao nekoliko utakmica UCLA-a tokom ’68 i ’69 i pomislio “Omatorio sam, valjalo bi da se uskoro povučem”? Uzgred, zašto su se svi razbežali? U čemu je bio problem? Jesmo li to ikada ukapirali? Da li je to zbog toga što je neko rekao nešto loše o nekome recimo 1965?