Hello

Zašto su Kingsi morali da izgube? (V deo)

            Ponekad krivim sebe. Još uvek razmišljam o tom promašaju. Možda bi to promenilo sve.

Peđa Stojaković

Kad sam mom bratu spomenuo da nameravam da pišem tekst o Peđi Stojakoviću, istog trenutka me je pitao: “Misliš, pišeš tekst o momku koji je u ključnom trenutku promašio ceo koš???” Naravno, on je mislio na Peđin promašaj u čuvenoj sedmoj utakmici protiv Lejkersa. To je izgovorio sa nevericom u glasu – kao da je ta utakmica odigrana pre 15 dana a ne pre 15 godina! Pitao sam se, da li neko u Srbiji danas zna da je Dag Kristi u produžetku takođe promašio šut za tri poena koji je mogao da odluči pobednika? Da li još neko pamti da se utakmica nastavila i posle njegovog air balla? Priznajem da sam među onima za koje se ta utakmica završila sa tim promašajem.

Zašto pamtimo taj Peđin promašaj?

Iz dva razloga. Prvi je banalan u svojoj jednostavnosti: svi koji su ustajali noću da gledaju te utakmice, obožavali su Kingse. Svi do jednog, hteli smo da Peđa bude kao Redži Miler ili Rej Alen – da podiže svoju igru sa povećavanjem napetosti i da je najbolji kad je najteže. Želja nam je bar delimično ispunjena: Stojaković nesumnjivo spada  među 20 najvećih šutera u istoriji NBA lige – njegovi brojevi govore u prilog tome – ali nikada neće stajati uz bok Leriju Berdu, Reju Alenu ili Redžiju Mileru. Ipak, kada sudimo Stojakoviću, zaboravljamo da je on 2002. imao samo 24 godine i da je seriju protiv Lejkersa igrao povređen.

Drugi razlog tiče se načina na koji veliki šuteri ostaju u našem sećanju: pamti se , naime, samo zadnji šut, onaj koji rešava utakmicu, onaj koji je Peđa – promašio! Premda, kada su šuteri u pitanju, čak i oni najveći imali su svoja loša izdanja koja su kasnije u pamćenju potisnuta njihovim ubačenim šutevima. Znate li da je Rej Alen imao najgoru šutersku partiju u istoriji NBA finala: 2010. u trećoj utakmici protiv Lejkersa, iz igre je imao 0-13???  Najveći šut u svojoj karijeri, legendarnu trojku u finalu 2013. godine, kojom je doneo produžetak i spasao Majami, Rej Alen je pogodio kada je imao 38 godina. Redži Miler je imao više promašaja u sedmim utakmicama, ali oni blede zbog neverovatnih partija koje je uvek pružao u Njujorku. Čuvenih 8 poena za devet sekundi protiv Niksa, Redži Miler je postigao sa punih 29 godina, a trojku za pobedu u finalu Istoka protiv Džordanovih Bulsa sa navršene 33 godine! Stojakovićeva karijera, usled povreda, nikada nije imala logičan zenit koji igrači obično dostižu između 27-30 godine. Bio je najbolji strelac reprezentacije na dva velika takmičenja 2001. i 2002. godine a to su pratile i tri sjajne sezone u dresu Kingsa. Da li bismo Peđu stavljali pored njih da je, recimo, bio član Voriorsa i da je mogao da nastupi u ovogodišnjem finalu kao zamena za Harisona Barnsa? Verovatno.

Kada sudimo o Stojakovićevoj karijeri, mi zapravo mislimo na ono što je postigao do 2002. godine – što je, razume se, nepravedno. Mogli bismo da ga uporedimo sa jednim od najboljih igrača u istoriji: sa 24 godine, Irvin “Medžik” Džonson dobio je nadimak “Tredžik” (Tragičar) jer je Lejkerse koštao jedne titule – bio je toliko loš u završnicama neizvesnih mečeva. Trenutak iskupljenja dočekao je tek 1987. kada je ubacio legendarni horog preko Mekhejla i kasnije doneo titulu Lejkersima.

Peđa je svoj trenutak iskupljenja (za sva navijače Kingsa bio je to momenat osvete!) imao tek 2011. godine, kada je u četvrtoj utakmici serije protiv Lejkersa, u polufinalu Zapada, iza linije za tri poena šutirao savršenih 6-6. Nakon svega, Stojaković je sa titulom “odjahao u zalazak sunca” ali nama to nije bilo bitno, jer mi smo hteli da on bude nešto što nikada nije postao: sigurna ruka u završnicama najvećih utakmica, naslednik Bodiroge i Đorđevića. Međutim, ta uloga njemu nikada nije stajala. Scenario u kojem Stojaković trojkama u presudnim trenucima vodi svoj tim do titule deo je optike kroz koju gledamo na njega. Ta optika previđa da je najbolju košarku u karijeri Stojaković igrao u sezoni 2003-4, kada je u Veberovom odsusutvu bio najbolji igrač Sakramenta a Kingsi su u trenutku kad se krilni centar vratio na parket imali 44 pobede i samo 14 poraza, a tek ne vidi podatak da je Peđa završio kao čevrti u izboru za najkorisnijeg igrača sezone! (Ne pomaže što su Kingsi tri plejofa zaredom završavali porazom u sedmoj utakmici.) Pod lupom takve optike ističe se air ball protiv Lejkersa – šut koji je zauvek odredio našu perspektivu u pogledu njegove karijere, iako je ona imala neki vid hepienda.

Istina je da Peđi nikada nije odgovaralo da bude centralna figura utakmice, da svetlost reflektora izdvoji baš njega – dobre sezone, u njegovom slučaju, nisu praćene odličnim nastupima u plejofu. Kad smo svi očekivali (upravo tako – očekivali – jer laž bi bila napisati da smo se nadali) od Peđe da treći put zaredom pobedi u takmičenju za tri poena na Olstar vikendu, i tako se zauvek pridruži u košarkaškoj besmrtnosti Leriju Berdu i Kregu Hodžisu, jedinim igračima koji su pobeđivali po tri puta, to se nije desilo. Ovaj primer još jednom potvrđuje koliko je surova optika “poslednjeg šuta”, kao i želja navijača da njihov igrač dostigne najveće zvezde – prenebregavamo činjenicu da je Stojaković dva puta pobeđivao i da je treći najuspešniji učesnik u istoriji tog takmičenja.

Stojakovićevi saigrači često su pričali da su ga na treningu gledali kako iz desnog ugla ubacuje po 50-60 šuteva – zaredom, bez promašaja: “ Čak i kad se zezao na treningu, Peđa ne bi promašio čitav obruč”.

Zašto je onda toliko promašio?

Hido Turkoglu je posle sedme utakmice izjavio da je ubeđen da bi Peđa pogodio taj šut da ga nije mučila povreda skočnog zgloba. Krilni igrač Lejkersa, Rik Foks, priznao je posle utakmice: “na sekund sam skinuo pogled sa njega, a lopta je završila u Peđinim rukama. On je promašio ceo koš. Verovatno je bio iznenađen što je ostao potpuno sam”.

Godinama posle te serije protiv Lekersa, Vlade Divac se u šali osvrnuo na legendarnu četvrtu utakmicu  – onu koju je rešio Robert Ori posle (ne)srećno izbijene lopte našeg centra – “hteo sam da prebacim pritisak na njega i ekipu Lejkersa i verujem da se radilo o srećnom košu”. To što se lopta odbila do Orija bila je – sreća. Međutim, od trenutka kada je Ori prihvatio loptu, više se nije radilo o sreći. Čovek koji je zahvaljujući trojkama u zadnjim sekundama stekao legendarni nadimak Big Shot Rob, dao je svoje viđenje: “Ja sam taj tip čoveka, želim da šutnem trojku za pobedu. Ne sviđa mi se zajebancija oko izjednačavanja i produžetaka. Čekao sam tu loptu.”

Kada pogledate snimak tog pogotka, uvidećete da se Ori ceo napad nalazio na trojci, a ne pod košem gde bi verovatno bio korisniji u skoku. Divac je najpre omeo Brajanta, koji je krenuo na prodor, a onda sprečio i O’Nila, koji je uhvatio loptu nakon Kobijevog promašaja, da pogodi zicer. Veber je pogledom pratio kako se Divac sam bori sa dva najbolja igrača na svetu, da bi, posle Kobijevog ulaza, instiktivno krenuo na skok. Tako se otvorio prostor za Orija koji je i dalje čekao – na trojci. Divac izbija loptu do Orija, kog je Veber ostavio otvorenog taman dovoljno da se ovaj namesti za šut. Zašto je Ori pogodio toliko važnih šuteva u velikim utakmicama? Zbog sreće? Ne verujem.

Njegov odgovor: zbog samopouzdanja! “ To je poseban dar koji vam omogućava da budete sigurni u završnici – ako verujute u sebe sve je moguće. Imao sam taj dar u srednjoj školi, na koledžu i u NBA!”

Stojaković se kasnije ispovedao medijima u Americi da je za njega još gore bilo u Jugoslaviji jer su ga svi zapitkivali o tom promašaju: “Mislim da mentalno nismo bili spremni za tu utakmicu. Nismo imali dovoljno iskustva”.

Verujem Peđi. Nesumnjivo je da Kingsi mentalno nisu bili spremni za sedmu utakmicu protiv Lejkersa, ali ono što je odlučilo pobednika te serije ne stiče se iskustvom. Sa tim se rađa.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *