Zašto su Kingsi morali da izgube? (IV deo)

 

U Srbiji postoji jedan trenutak od kog strahuju svi poznavaoci košarke: kad vodite sa 9 poena razlike a na semaforu je ostalo 40 sekundi do kraja! Svi dobro znamo da je 40 sekundi dovoljno da se izgubi dobijena utakmica i koliko je mala prednost od devet poena. Odrastajući, uvek sam od oca slušao o toj utakmici u polufinalu Svetskog prvenstva u Madridu ’86 između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Pamte se tri trojke Sovjeta i dupla lopta Vlada Divca. Sve drugo je prekrio zaborav. Ko danas pamti da je Divac hteo da napusti košarku posle te utakmice? Da je Aleksandar Petrović izgubio tri lopte u produžetku? Seća li se neko da su mediji napadali Dražena Petrovića zbog toga što se u ključnom posedu sakrio od lopte koja je otišla do osamnaestogodišnjeg Divca? Zaslužene kritike išle su i na račun selektora Krešimira Ćosića koji je u poslednjim sekundama u igri držao golobradog momka a na klupi recimo Dražena Dalipagića. Kada je Sabonis postigao prvu trojku (sa osam metara pogodio je tablu pa tek onda koš!), lopta je brzo došla do Zorana Radovića koji ju je za dve sekunde izgubio a Tihonenko je ubacio novu trojku. Čudno, Radovićev „doprinos“ svi su zaboravili. Divac nije bio ni najmanje kriv za poraz. Nije ni trebalo da bude na terenu.

Mnogo godina kasnije Divac je pričao o bolnim trenucima koji su usledili nakon završetka utakmice, kad se u suzama našao na klupi: „Onda sam bio uveren da ću napustiti košarku i sport. Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam tad sebi: “Gotovo je sa košarkom, nisi ti za ovaj sport”. I ko zna dokle bih tako plakao, da mi nije prišao Praja (Dražen Dalipagić) i rekao: “U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima”. Nikada neću zaboraviti Prajinu podršku”. Divac je kasnije imao impresivnu reprezentativnu karijeru i zaista je “vratio njima”, kako mu je to predskazao legendarni Praja. Ipak, njegova igra u najbitnijim utakmicama i ključnim minutima velikih mečeva zauvek je ostala u senci te nesrećne madridske večeri – Vlade nikada nije postao igrač na koga ste mogli da računate u presudnim momentima.

U finalu Evropskog prvenstva u Atini ’95 trebalo je da se opet dogodi sudar dvojice najboljih evropskih centara – Divca i Sabonisa. To se nije desilo jer je Divac brzo ušao u problem sa ličnim greškama i bio je ubedljivo najlošiji igrač naše startne petorke. Meč je završio sa skromnih 5 poena. U ubedljivo najboljoj utakmici ikada odigranoj na evropskim prvenstvima, Jugoslavija je pobedila zahvaljujući Saši Đorđeviću i Zoranu Saviću koji je uradio ono što smo svi očekivali od Divca – zaustavio je Sabonisa.

U finalu Olimpijskih igara u Atlanti ’96, krnja Jugoslavija je 30 minuta igrala egal utakmicu sa američkim timom. Divac je držao našu odbranu ali u napadu je bio bez učinka (0/6 iz igre, 4/6 slobodna bacanja). Olakšavajuća okolnost je to što je igrao protiv dva najbolja centra na svetu, Dejvida Robinsona i Hakima Olajdžuvona.

U polufinalu Evropskog prvenstva u Francuskoj ’99 Jugoslavija je igrala sa Italijom i svi smo očekivali da će Divac dominirati pod koševima. To se nije desilo. Gregor Fućka (18 poena, 5 skokova) bio je bolji od Vlada (8 poena, 4 skoka). Bodiroga i Danilović su naš tim vratili u meč a Željko Obradović je ključni napad odigrao na Divca koji je – promašio zicer.

U finalu Svetskog prvenstva u Indijanopolisu ’02 centar Argentine Fabrisio Oberto uništio je Divca. Oberto je imao 28 poena i 10 skokova a Divac samo 3 poena i 8 skokova (uz poražavajuće loš procenat šuta iz igre 1/10 i očajnih 1/6 sa linije penala). Posebno bolna bila su njegova slobodna bacanja na pet sekundi pre kraja meča. Divac bi sa ubačenim penalima načinio pun simbolički krug: od osamnaestogodišnjeg tragičara do zrelog pobednika. Iskupljenje bi tako bilo potpuno. Nije se desilo jer je Divac promašio oba slobodna bacanja.

Nepravedno bi bilo zaboraviti da je Divac najbolju partiju pružio protiv najtežeg protivnika – SAD. U prvom poluvremenu, kada Vujanić i Jarić bukvalno nisu mogli loptu da prenesu preko centra (izgubili su ukupno 6 lopti) Divac je sam nosio naš tim. Svih 16 poena postigao je u prvom poluvremenu a sve je završio trojkom u zadnjoj sekundi druge četvrtine. Posle meča, selektor Svetislav Pešić je rekao: “Nemam običaj da hvalim pojedince, ali moram da istaknem da je Divac odigrao najbolju utakmicu od kako igra za reprezentaciju.”

U njegovoj NBA karijeri, od Divca se nikada nije tražilo, još manje očekivalo da bude ključni igrač u završnici. Vlade je uvek bio igrač koga bi svaki trener poželeo: najnesebičniji saigrač koji ni najmanje ne brine za svoju statistiku, odličan u skoku i blokiranju šuteva, dobar u odbrani, sve to uz pregled terena kakav imaju najbolji plejmejkeri.

Kada je zaigrao za Kingse, Divac je bio u poznim igračkim godinama, uglavnom se oslanjao na svoju košarkašku inteligenciju. Vlade, u fizičkom smislu, nije više mogao da se nosi sa većinom centara u ligi, a pogotovo ne sa dominantnom snagom Šekila O’Nila. Ipak, nekako je uspevao da izađe na kraj sa njim. Prosto, Divac je bio najlukaviji centar u ligi. Kada čuju njegovo ime, svi iz Lejkersa horski uzvikuju: „floppy“. Divac se protiv Šekove snage borio veštinom izvlačenja faula u napadu. „Izvesti Vlada“ u žargonu znači da na najmanji kontakt sa protivničkim igračem padate kao da vas je udario voz. Jedna poslovica iz tog doba kaže: pao si ko Vlade kad ga dotakne Šekova pertla! Tih godina to je bila najbolje odbrana protiv Šekila jer mu niko nije tako majstorski iznuđivao faule u napadu kao Vlade.

„Prinston napad“ koji je igrao Sakramento u suštini zavisi od toga koliko su dobri vaši centri u dodavanju lopte. Divac i Veber su bili maestralni u tome. Zapravo, napad Kingsa najčešće je išao preko Vlada, koji je tako bio neka vrsta plejmejkera. Vlade je u Sakramento doneo jednu, danas zaboravljenu, osobinu jugoslovenskih plejmejkera: najpre postavi napad, vidi kome možeš da dodaš loptu a šut posle igre jedan na jedan neka bude zadnja opcija.

Svi dobro znamo da Peđa Stojaković nikada ne bi imao tako uspešnu NBA karijeru da nije imao Divca za saigrača. Stojaković nipošto nije usamljeni slučaj – u istoj meri to važi i za Krisa Vebera i Glena Rajsa. Rajs je imao najbolju sezonu u karijeri kada je Divac prešao u Šarlot (prve sezone kad sa Divcem, Hornetsi su zabeleželi 13 pobeda više nego prethodne). U sezoni 1996/7 Rajs je imao 26,8 poena po utakmici uz nestvaran procenat šuta za tri poena 47% i završio je drugi u trci za najkorisnijeg igrača u ligi. U sezoni 1996/7 kada je Divac trejdovan u Hornetse za Kobija Brajanta, Šarlot je prevazišao sva očekivanja i imao 54 pobede i 28 poraza – do danas to je najuspešnija sezona u istoriji kluba!

Isto kao i Rajs, Kris Veber je takođe najbolje partije u karijeri pružao dok je na centru bio Divac. Možda bi bolje bilo reći: dok je pored sebe imao Vlada. Veberov talenat nikad nije bio u pitanju, problem je bilo sve što je radio – van terena! Već u sezoni 2000/1 Veber je izabran u idealnu petorku lige. Naredne sezone Veber je bio u drugoj idealnoj postavi NBA. Nije slučajnost što se to desilo dok je Vlade „dominirao svlačionicom“. Peđa Stojaković je najbolju sezonu imao 2003/4 kada je završio na četvrtom mestu u glasanju za najkorisnijeg igrača lige. U sezoni 2001/2 Sakramento je bio najbolji tim u ligi sa skorom 61-21. Treba li da dodajem da je to bila najuspešnija regularna sezona u klupskoj istoriji?

Divac ne samo što je preokrenuo karijere ovih superstarova već je izgubljene i posrnule franšize Šarlota i Sakramenta učinio relevantnim i vodio ih svake sezone do plejofa. Hornetsi i Kingsi su pre i posle Divca ne samo loše ekipe već i ukleti klubovi: Šarlot je igrao plejof samo tri puta u zadnjih 15 godina, a ekipa iz prestonice Kalifornije samo je jednom ušla u plejof od Vladovog povačenja 2004/5. Divac je posedovao talenat najređe vrste – pravio je sve oko sebe boljim igračima. U slučaju tri gore spomenuta igrača, on je uradio nešto više: pomogao im je da u potpunosti razviju i ostvare svoj talenat.

Nažalost, kao što je to bio slučaj i sa Veberom, Divac je bio očajan u neizvesnim završnicama velikih utakmica. Pod pritiskom, njegov jedinstveni dar za razigravanje saigrača, ličio je na igru vrućih krompira i želju da neko drugi preuzme odgovornosti. U takvim trenucima Kingsima je bio potreban superstar koji uzima loptu u svoje ruke i ostalima kaže: “Momci, ne brinite. Znam šta treba da radim.” Tokom plejofa, Sakramento je tog igrača dobio u Majku Bibiju, ali on nije mogao sam. Dag Kristi, Peđa i Veber nisu imali snage da mu pomognu. Nije ni Vlade. U četvrtoj utakmici, Vlade je bio najbolji igrač Kingsa do zadnjih sekundi meča. Onda je na 11 sekundi pre kraja, promašio jedno slobodno bacanje koje bi Kingsima donelo prednost od tri poena, da bi dve sekunde pre kraja izbio loptu koja se (ne)srećno odbila do Roberta Orija, koji je u skadu sa sopstvenom reputacijom, pogodio. U sedmoj utakmici, Divac je u zadnjem minutu nepotrebno faulirao Kobija, bacivši se za jednom odbijenom loptom i timu iz LA poklonio slobodna bacanja, uzgred zaradivši tako šesti faul. Sakramento je tu utakmciu izgubio zbog promašenih penala (16/31), a najviše promašenih bacanja imao je – Divac. Vlade je sa “milosrdne linije” šutirao 5/10. Onu Veberovu štafetu sjajnih igrača koji vam ne mogu pomoći na tri minuta pre kraja tesne utakmice, sa izuzetkom Bibija, mogla bi da ponese cela prva petorka Sakramenta.

Nakon čuvene pobede ’02 protiv Argentine, tokom konferencije za štampu, novinari su Divca pitali da li se uplašio dok je šutirao bacanja. Vlade im je odgovorio: “Nisam se uplašio. Samo sam bio umoran.” Nikada mu nisam poverovao.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *